29 godina od smrti Miroslava Krleže

3. januara 2011. | Kultura |

Izlaganje u Osijeku, 12. 4. 1928. pred čitanje drame “U agoniji”

Pretpostavljam da vam je moj dramski rad uglavnome nepoznat i mislim da je potrebno da vam kažem nekoliko reči o sebi kao dramatičaru. Napisao sam do danas prilično mnogo drama, i sve su moje drame do danas  propale. Teško je to, u nekoliko riječi, odrediti što bi to imalo da znači kada se kaže “da je jedna drama propala”. Za momenat ovog dramaturškog uvoda, mislim da bi bilo dostatno zadovoljimo li se konstatacijom da su propale sve one drame kojima nije suđeno da se održe na repertoaru dulje od jedne sezone. Takve drame ne žive dulje od kakve prolazne ženske pomodne kaprice; takve drame propadaju, kao što je propao onaj prošlogodišnji jesenji,  toliko razvikani “toque à la Lindbergh”, šešir jesenjeg korza koji smo imali čast gledati na svakome koraku, a danas mu nema ni traga. Moje drame sve su, dakle, propale jer se ni jedna nije održala na kazališnim repertoarima dulje od jedne sezone. I sam taj fakat što moje drame propadaju ne bi bio toliko važan  da s tim propadanjem nije u intimnoj vezi još i drugo propadanje; naime, uz
moje drame propadam i ja lično. Prve svoje odlike izgubio sam zbog pisanja drama po uzoru na Mirka Bogovića na križarske, viteške motive o našim burggrafima iz dvanaestog stoljeća, a bilo je to u prvoj i drugoj gimnaziji; jedna se zvala “Krvava noć na Grebengradu”; u četvrtom razredu gimnazije propao sam iz latinskog i grčkog jer sam se, mjesto nepravilnim grčkim glagolima i pogodbenim rečenicama, zanimao pisanjem drama. Jedna od njih nosila je ime historijske lađe Bellérophona,  a prikazivala je Napoleona na putu za Svetu Jelenu. Mnogo sam drama napisao do devet stotina i četrnaeste, o svećenicima, o grbavcima, o zrakoplovcima, i sve sam to uvijek iznova palio kao makulaturu; prva drama koju sam štampao bila je “Legenda”, u četiri
slike, pune lirske mjesečine. Opisao sam u njoj Krista kako razgovara sa svojom vlastitom sjenom o problemima crkve kao da je čitao Kranjčevića.

Sa svojih dvadeset godina čudio sam se što naše kazalište nije htelo da prikazuje moga Krista na mjesečini kako u masliniku čezne za plavom kosom Marije, sestre Ebazarove. Uoči same objave rata (četrnaeste u junu) štampao sam još jednu aktovku, “Maskeratu”, o Kolombini i Pierrotu, ali ta “Maskerata” i ta “Legenda” propale su u košu gospodina Bacha, tada direktora drame na zagrebačkom teatru. Te i slijedeće godine petnaeste propalo je
u košu tog istog dramaturga šest mojih drama: dve simboličnobiblijske, a četiri simboličnosocijalne. Neke sam štampao u odlomcima, neke sam preradio u prozu, a jedino “Kraljevo” ostalo je na programu za repertoar zagrebačkog teatra i tako već čeka na izvedbu trinaest godina.

Godine sedamnaeste-osamnaeste propale su mi u košu zagrebačkog dramaturga ponovno dvije drame. “Michelangelo Buonarroti” i “Cristoval Colon”. “Michelangelo Buonarroti”, izveden konačno poslije osam godina, godine 1925. mjeseca juna, propao je kod izvedbe definitivno. Skinut je s repertoara nakon treće predstave. One iste godine, kada sam upravi zagrebačkog teatra predao “Michelangela”, propala je Austrija. Po tome kako je Austrija propala, meni je izgledalo da je i ta Austrija neka loša drama koju sam ja napisao, pak je zato propala. O austrijskoj propasti napisao sam nekoliko stotina stranica povela poznatih pod naslovom “Hrvatski bog Mars” i jednu dramu u četiri čina, “Galiciju”. Nije mogla da bude igrana jer je upravo na dan premijere, pola
sata prije predstave, skinuta s repertoara 30. XII 1920. na dan Obznane. Kao što su moje prve stvari svi žigosali kao bezbožnjačko blato, o “Galiciji” napisao je jedan zagrebački dnevnik da sam imao u planu da za prve predstave te drame udarim pomoću puča na upravu i da se proglasim intendantom
zagrebačkog teatra. A jedan beogradski list donio je slijedećeg dana iz Zagreba depešu pod naslovom “Neuspjeh Krležine drame”.

“Sinoć je igrana Krležina drama ‘Galicija’, ali je doživjela potpuni neuspjeh. Publika je otklonila” itd., itd. Godine dvadeset i druge iznio je Gavella “Golgotu”, godinu kasnije “Vučjaka”, dvadeset i pete “Adama i Evu”, ali ni jedna od tih drama nije prešla u sledeću sezonu, sve su, dakle, propale; i prije nego što ću da prijeđem na svoju najnoviju dramu, dozvolite mi da vam kažem nekoliko riječi o tehničkoj strani i o metodama svog pisanja drama. Kada sam prije petnaest i dvadeset godina kao gimnazijalac, a poslije kao dvadesetogodišnji početnik, sjeo da pišem drame, prirodno je da sam mislio da tu meštriju mogu naučiti od nekog majstora. Po našoj književnohistorijskoj shemi izgledalo  mi je da bih mogao učiti tu veštinu kod Demetra, kod Markovića, kod Tresića, kod Kumičića, kod Dežmana Ivanova, glavnog inicijatora moderne i dramatizatora Šenoinog “Zlatarovog zlata”, ili kod Stjepana Miletića, koji se isto tako u dokolici bavio pisanjem drama. Mislim da nije pretjerano ustvrditi (a to je poznato ovdje prisutnoj gospodi gimnazijalcima) da od tih dramatičara ne može nitko naučiti ništa, pak ni jedan gimnazijalac početnik. Ukoliko se u okviru naše scenske književnosti moglo što naučiti, to nije bilo mnogo: nešto retorike kod Vojnovića i nešto simbolizma kod Kosora. Osim Kosorovog “Požara strasti” čitava naša Moderna nije dala drame, a Vojnovićeva retorika  najveća je i osnovna smetnja njemu samome; kao škola, ona je djelovala kao najgori otrov dramskih dijaloga, napisanih u njegovoj sjeni.

Prirodno je, dakle, da sam kao dvadesetogodišnji dečko čitao više Švede, dekadente, Strindberga i Wedekinda nego Šenou ili Mirka Bogovića. Imao sam šesnaest godina kada sam preveo gotovo čitavu “Gospođu s mora”, a za “Teutu” sam već u prvom razredu gimnazije bio uveren da ne vrijedi mnogo. U sredini, dakle, gdje se Quiquerezove (Kikerčeve) vinjete o Kralju Tomislavu na dvostrukosladnom pivu Zagrebačke dioničke pivovare smatraju nacionalnom manifestavijom, ja sam, pišući o našim narodnim motivima kraljevskog sejma, rata, kasarne i ratovanja, proglašen narodnorazornim, anacionalnim elementom.

U toj konfuziji prošlo je deset godina. Govorili su mi za čitavo to vrijeme da nema Radnje u mojim dramama. Poslije lirskog, wildeovskog simbolizma u mojim prvim stvarima (“Saloma”, “Legenda”, “Sodoma”), ja sam na sceni počeo raditi s gorućim vlakovima, s masama mrtvaca, vješala, sablasti i dinamike svake vrste: tonule su čitave lađe, rušile su se crkve i katedrale, stvari su se odvijale na oklopnjačama od trideset hiljada tona, pucale su čitave regimente i umiralo se u masama (“Hrvatska rapsodija”, “Galicija”, “Michelangelo”, “Kolumbo”, “Golgota” itd.).

Sve moje drame iz onog vremena, oni simbolični danse macabrei, bezbrojna masa umorstava, samoubojstva, priviđenja, ono uznemireno odvijanje slika u furioznom tempu, sva ona jurnjava pokojnika, mrtvaca, bludnica gorućih anđela i bogova, rovanje po grobovima, oživljavanje podzemlja, sve one vojske na uzmacima, ona krv i požari, zvonjave i palež i ludilo jedne bjesomučne hajke, sve je to bilo traženje takozvane dramske radnje u sasvim krivom smjeru: u kvantitativnom (“Golgota, “Adam i Eva”, “Kraljevo”). Dramska radnja na sceni nije kvantitativna. Napetost pojedine scene ne zavisi od izvanjske dinamike događaja, nego obratno: snaga dramske radnje je ibsenski konkretna, kvalitativna, a sastoji se od psihološke objektivacije pojedinih subjekata koji na sceni doživljavaju sebe i svoju sudbu.

Ne može, dakle, biti dobre drame bez unutarnjeg psihološkog volumena, kao glazbala, i dobrog glumca, kao svirača koji na tom glazbalu svira. Osjetivši tako iskustvom svu suvišnu napravu vanjske, dekorativne, dakle kvantitativne strane suvremenog dramskog stvaranja, ja sam se odlučio da pišem dijaloge po uzoru na nordijsku školu devedesetih godina, s namjerom da unutarnji raspon psihološke napetosti raspnem do što jačeg sudara, a te sudare da što bliže primaknem odrazu naše stvarnosti. Tako je došlo do mojih posljednjih drama koje nisu i ne će da  budu drugo nego psihološki dijalozi, što se prvi put u našoj dramskoj književnosti s četrdesetogodišnjim zakašnjenjem. I dok, s jedne strane, kritika o meni piše da sam ekspresionist i futurist, ja, kao najekstremniji dramatičar u očima naše kritike, pišem danas psihološke dijaloge švedske škole sa četrdesetopedesetogodišnjim zakašnjenjem spram sličnih zapadnjačkih eksperimenata.

Stanje je u tom pogledu svakako paradoksalno, ali za paradoksalnost toga stanja ja kao pojedinac ne nosim nikakve odgovornosti. To su unutarnji i životni problemi pojedinih književnih miljea. Žalosno je to da naš književni milje čini sve moguće napore da se (po nekim neshvatljivim zakonima inercije) opre svakom pozitivnom pokušaju, samo da po mogućnosti što kasnije svladamo naše sveopće zakašnjenje. U borbi s tim žalosnim otporom našeg književnog miljea razvija se danas moj  sveukupni dramski rad, a s kakvim uspjehom vidjet ćete večeras iz djela koje ću imati čast da vam pročitam.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *