Afirmativno o Balkanskoj federaciji

10. aprila 2013. | Politika |

Već godinama smo svedoci potpune hegemoni­je nacionalnog/nacionalističkog, kapitalističkog, etatističkog ponašanja i nastupanja dominantnih, vidljivih, i politički relevantnih aktera. Ove ideje su sebi pribavile centralni status ideja koje zaslužuju da se podrazumevaju i da se po njima ceo svet vrednuje. Na razne, i još nepotpuno istražene načine, strpljivim radom institucija bliskih državi i zasnovanih na kul­turnom, društvenom i ekonomskom kapitalu, takvo razmišljanje se održava i među velikim brojem ljudi isključenih iz procesa donošenja političkih i ekonom­skih odluka. U takvoj situaciji, pokreti koji dovode u pitanje neku od pobrojanih komponenti dominacijske strukture, bivaju marginalizovani, neretko ograničeni na uzak krug prijatelja, postajući druženje više nego neki pokret koji efikasno radi na donošenju promena.

20120619182037

Takva struktura se može uočiti i na Balkanu, kako god ga ograničili. Naravno, moraćemo uvideti i specifičnosti koje prate svakо svođenje na neku (ne) određenu teritoriju, kao i različite predstave u vezi sa tom teritorijom koje ljudi mogu koristiti u razmišljanju i ponašanju.

Moglo bi se reći da je situacija dovoljno jednostav­na da se njena slika može naslikati u par poteza; eko­nomska nesposobnost i zakočenost su opšte, države sa funkcijom paravana za različite interesne grupe, uklopljenost u širi svetski kontekst međusobno suko­bljenih silovanja resursa, ljudskih života, zarad pred­stave o profitu, međuetnička, i ostala među- mržnja, ljubav i zavist prema raznim oblicima buržoazije.

Balkan je region čije su same granice dinamične, kao i društva koja ga nastanjuju. Mnoge verzije ’Bal­kana’ su se kroz istoriju stvarale, održavale i koristile sa različitim ciljevima, koji su materijalno gledano išli u korist vladajućim klasama sa različitih podneblja. Ali, kao što je gore rečeno, postojeći odnos prema tim verzijama ’Balkana’, i sve sa njima povezano, može se primetiti i kod ljudi na margini polja moći – tj. ogromne većine. Razna nasleđa su nalegala jedna na drugu, da bi novonastajale ljude bezbolno ubacivala u medijski veselu idiotariju sa sumanutim posledicama po realne živote realnih ljudi. Ko hoće da sebično vuče na ’svoju’ stranu (gde god tu stranu video), ovde može ozbiljnu igru da zaigra, nepovratno uništavajući svoju i tuđe psihe. Pogledajmo raznorazne elite, koje u ostatku čovečanstva vide isključivo resurse: njima je Balkan već neko vreme idealan poligon za artiku­lisanje fiks-ideja, ratovanja, eksperimente u domenu presađivanja institucija i suptilnih kolonijalnih odno­sa; sve to u klasičnom maniru sveopšte međusobne otuđenosti (koja svoju krunu nalazi u ideji ‘velike sile’ i ‘tajnih službi’) i profitiranja u raznim oblicima kapi­tala kroz istoriju.

Ako hoćemo da postavimo nešto nasuprot svega toga, vredi razmišljati izvan naturalizovanih okvira kojima smo podučavani ceo dosadašnji život: izvan okvira nužnog postojanja države, centralne vlasti, monolitnog nacionalnog osećanja, i tako dalje. U tom smislu možemo razmišljati o federaciji na Balkanu. Ona predstavlja ideju saradnje među narodom na Bal­kanu. Ideju saradnje uprkos nejasnim odgovorima na nametnuta pitanja ‘granica’. Ideju saradnje koju niko ne može monopolizovati. Ideju problema na koje ad­ekvatna reakcija nije otuđena tišina i prilagođavanje.

Vratimo se sa možda preterano apstraktnog mišljenja na plan svakodnevice jednom primedbom omladinca u kafiću ‘Ilegala’ u prestonici Srbije: ,,i ja sam za balkansku federaciju, ali ne sa Albancima… ‘’

Šta sa tim? Pa zar da Albance izolujemo od ideje za koju verujemo da je plemenita i da može pomoći ovom regionu, a i šire? Ili Turke, ili Slovence, ili Mađare, ili Rumune, ili Jugoslovene, ili ljude kojima nije stalo do etničkih oznaka? Imajmo u vidu da je Balkan samo predložena početna tačka razvijanja takvih odnosa, ali da nije i njihov krajnji domet. Pa nije ni bitno to što su Albanci, što ne znači da oni ne treba da sebe tako nazivaju ako tako hoće. Bitno je da su nam blizu (verovatnoj publici ovog teksta), da im je teško, i da su pred nacionalističkim iskušenjem koje ih sticajem okolnosti posebno snažno mami. Baš na primeru njihove situacije treba da uvažimo efikas­nost poricanja jednog uniformnog i uniformizujućeg značenja teritorije i etničke pripadnosti, jer su to dve ideje kojima su kroz istoriju ‘oni odozgo’ (a i mnogi ’među nama’) najlakše zavađivali ljude koji se međusobno ni ne poznaju. Prosto nećemo da se bavimo takvim stvarima, bavimo se saradnjom, na umetničkom i dijaloškom nivou za početak, a vre­menom i političkom i proizvodnom. Ravnopravno dozvoljavamo da na naše dalje delovanje utiču iskust­va iz različitih sredina, sa kojima kao, treba da se mrzimo. Zaustavljamo bljutava međusobna huškanja, jer zagađuju umove i postupke. Ionako onima koji zavađuju nije bitno ko u toj zavadi pobeđuje, čak ni ne žele da se ta zavada završi, jedino je bitna pouz­danost nestabilne i čemerne situacije.

Ono što nam je potrebno jeste da ljudi počnu da se bave svojim boljitkom kroz boljitak drugih, koji ih okružuju. U konkretnim okolnostima u regionu, jedan od najprečih koraka je uspostavljanje stalne saradnje među ljudima iz različitih govornih područja. Takva saradnja trenutno postoji samo na nekim relacijama, i tu u relativno malom obimu, tako da je ostvaren­je mreža saradnje posao koji čeka ljude koji žive na ovom prostoru, i nikog drugog. Upravo u radu na toj mreži moći ćemo da gradimo sopstvene autonomije i da uvidimo da se granice dobrog i lošeg ponašanja ne poklapaju sa etničkim granicama. U takvoj mreži, mreži različitih iskustava i lokalnih konteksta, lakše ćemo moći da zaboravimo nevidljive mehanizme koji nam ne daju da gledamo na svet na novi način, neza­visan od struktura ‘bez kojih ne možemo’, ali za koje nam je savršeno jasno da nas ugnjetavaju. U takvoj mreži, područje mogućeg će se proširiti, a sa njim i delovanje ljudi u smeru ujedinjenja u bavljenju smis­lenim problemima.

Ključno bi bilo da se priča ne zaustavi na tome, i da ovo ne postane jedna podloga za samozavaravan­je određenog broja ljudi u ovakvom sistemu kojima je potrebno osećanje da su kritički nastrojeni prema sistemu. U tom smislu, etničke barijere predstavljaju samo jedan front, možda i manje važan, od onog koji nema jasne granice ucrtane na teritoriji, drugačijim gramatikama i leksikonima. Front u pitanju jeste front klasno uslovljenog otuđenja, otuđenja koje omogućava fenomen egzistiranja prizora bede i bogatstva jednog pored drugog (kako god odredili bedu i bogatstvo).

Mehanizmi održanja moći vladajuće klase zasecaju duboko kroz teritoriju proklamovane etničke homo­genosti. Oni arbitrarno naturalizuju jedan obrazac ugnjetavanja (kapitalistički/socijalno-evolucionistički) na uštrb drugog (etničkog), koji potom oblikuju i upotrebljavaju u svoje ciljeve. Upravo zbog te zamene potrage za opštim interesom potragom za interesom ograničenog sloja ljudi, klasni sistem treba potkopa­vati i negirati i u svakodnevnim situacijama, nezavis­no od etničkih mitova koji služe kapitalističkoj ide­ologiji. Treba otvoreno reći, ukoliko samo po sebi to nije jasno, da je posledica takvog delovanja u krajnjoj liniji napuštanje klasnog sistema i njegovo prepuštanje izučavanju od strane humanističkih, istorijskih i eko­nomskih disciplina.

Ovakve ideje nisu nove, ali su dosledno marginal­izovane kroz istoriju. Marginalizacija tih ideja koje su nastale kao reakcija na kapitalizam, delom je izvršena i snažnom afirmacijom nacionalističke isključivosti od strane izmešanog skupa državnog aparata i ostalih uti­cajnih profitera. Imajući to u vidu, nužno je uvideti da nacionalizam i dalje predstavlja oruđe vladajuće klase za pacifikaciju ostatka stanovništva. Proizvodeći ne­prijatelje od ljudi iza etničkih/državnih granica, samo zbog različitih nasleđa teritorija na kojima su rođeni, vladajuća klasa lokalnom stanovništvu potura iluziju o zajedničkim interesima. Time joj se otvara put ka nes­metanom izrabljivanju i manipulisanju proizvodnim i potrošačkim potencijalima velike većine stanovništva, kome i danas prisustvujemo. Sistem, jadan kakav je, nije stvoren da uvidi sopstvene suštinske nedostatke i shodno tome se raspadne, te mu u tome treba pomoći.

Piše: Milan Škobić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *