Akumulacija i politika akumulacije skica za kritiku imperijalizma

8. juna 2013. | Politika |

Cilj ovog teksta nije isključivo u tome da se izloži jedna sistematizovana kritika geopolitičkog fenomena koji se naziva imperijalizmom, koliko u tome da se skicira jedna specifična teorija imperijalizma koju je izrazio Lenjin u svom tekstu Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma. Već sam naslov upućuje na drugi cilj teksta, a to je težnja da se ukaže na njene eventualne nedostatke, poput shvatanja da je imperijalizam nužno poslednja faza u razvoju kapitalizma. Može se reći da je kritika imperijalizma imala važno mesto, ne samo u marksističkoj teoriji i teoriji nadahnutoj Marksovom kritikom kapitalizma, već i u praksi što aktera u za­padnim, razvijenim zemljama, što čitavih pokreta za nacionalno oslobođenje tokom XX veka. Tim pre je i važnije da, ako želimo da danas razumemo značenje tog pojma i njegove implikacije po politiku i živote ogromnog broja ljudi, odredimo šta je tačno imperi­jalizam i s koje bi strane svaka kritika trebalo da mu priđe.

001-2

Imperijalizam ovde ne određujem kao čisto vojnu agresiju, ili politiku čisto vojnog širenja i zauzimanja zemalja – to je samo jedan element. Takođe, ne radi se ni o čisto političkom podređivanju, gde bi se u određene slabije, tačnije, zavisne zemlje na vlast „postavljale“ političke snage koje bi ispunjavale interese „velikih“. Dalje, ne radi se ni o čisto ekonomskoj dominaciji, kako se to često misli, gde bi „veliki“ koristili zavisne zemlje samo kao fond jeftine radne snage. Osim toga, nije stvar samo ni u nekoj vrsti ideološke dominacije. Na kraju, rešenje nije ni u tome da se svi ovi elementi prosto zajedno nabroje kako bi se dobila manje ili više celovita definicija imperijalizma.

Postoje i one kritike koje su, izgleda, odlučile da se uopšte ne bave ovim aspektima, pa se tako pitanje odnosa dominacije jednog dela sveta nad drugim svelo samo na nešto poput zavere – bila to zavera „banks­tera“, jednog procenta najbogatijih nad ostalih 99 pro­cenata svetskog stanovništva (što je u poslednje vreme postalo dosta popularno), ili zavera nekih „tajnih kru­gova“ nad svima ostalima. Čak i da se ove dve kritike zaista i razlikuju, one u svakom slučaju zapostavljaju i specifičan, uvek istorijski određen odnos između gore navedenih različitih aspekata, ali i podeljenost i pu­kotine unutar tih naizgled jedinstvenih sistema koji s vremena na vreme mogu poremetiti unutrašnju nesta­bilnu ravnotežu.

Tako bi bilo najbolje imperijalizam definisati na sledeći način: imperijalizam je vid proširene reproduk­cije kapitalizma koji, pod imperativom akumulacije profita kao osnovnog pokretača čitavog kapitalističkog sistema, u sebe uključuje i političko podređivanje kao sredstvo u cilju akumulacije, gde vojna pretnja i ideološka dominacija obezbeđuju čvršću koheziju un­utar samog sistema. Ovde, dakle, vidimo da je eko­nomski aspekt primaran (akumulacija); međutim, osim direktno ekonomskih sredstava podređivanja, postoji i dominacija na političkom nivou, a vojni i ideološki faktor imaju za funkciju da obezbede kohezi­ju i disciplinu unutar podređenih i zavisnih društvenih formacija, ili čitavog sistema takvih formacija (što se označava pojmom periferije i poluperiferije).

Međutim, pre nego što krenemo dalje, što znači da je „imperijalizam vid proširene reprodukcije kapital­izma“? Kapitalistički način proizvodnje, koji postoji samo ukoliko ispunjava imperativ akumulacije, mora da se reprodukuje na dva načina: prvo, unutar same društvene formacije iz koje potiče i u kojoj dominira; i drugo, on stalno mora da se širi i izvan nje. Nara­vno, ove dve tendencije se odvijaju istovremeno i, što je još važnije, kapitalistički način proizvodnje može da opstane samo ako se neprestano širi van „izvorne“ društvene formacije u kojoj je nastao. To širenje spolja je samo još jedan vid imperativa za akumulacijom – zato bismo imperijalizam mogli da odredimo i kao politiku akumulacije. To se dešava iz različitih razloga koje ćemo ispitati kasnije.

Sada kada je imperijalizam određen kao politika akumulacije, možemo da do kraja odredimo definiciju s početka, time što ćemo reći da ekonomski aspekt, određen kao težnja za kontinuiranom akumulacijom, predstavlja glavni pokretač imperijalizma koji ne samo što ide zajedno s političkim aspektom (ne postoji čisto ekonomski odnos), već umnogome i određuje prirodu i funkciju političkog aspekta i načine kako će se ovaj izraziti. Jednom kada se uspostavi ovakav odnos eko­nomskog i političkog, koji je primaran, iz njega slede i vojna sila i ideološka dominacija kao faktori kohezije i discipline. To ne znači da vojna sila s vremena na vreme ne nastupa direktno u izvršenju ciljeva akumu­lacije, ali da ona kao takva nije dominantna odlika im­perijalizma, niti da ideološki faktor nužno uvek sledi posle ekonomske i političke dominacije, već samo to da je on, kao element, u sistemu tih elemenata uvek podređen ekonomskom i političkom.

Nakon što su date pretpostavke s kojima bi trebalo da počne svako ispitivanje fenomena imperijalizma, možemo da krenemo dalje i da vidimo kolika je eks­planatorna moć Lenjinove teorije imperijalizma i koje su njene političke implikacije.

Za početak, treba reći da je i sam Lenjin bio sves­tan nedovoljnosti i nedorečenosti teorije imperijalizma koju je izneo u Imperijalizmu kao najvišem stadiju kapitalizma, o čemu svedoči i podnaslov: Popularna studija. To, dakle, ni tada nije bio pokušaj da se iznese potpuno razrađena teorija koje bi sve uzela u obzir, već samo kraći prikaz.

U svojim osnovnim crtama, Lenjinov argument iz­gleda ovako: usled koncentracije proizvodnje i nastan­ka monopola, uz sve veću ulogu finansijskog kapitala i finansija uopšte i izvoza kapitala kao glavne izvozne strategije razvijenih kapitalističkih zemalja, dolazi do podele sveta što između samih kapitalista, što između samih velikih sila; to dovodi do zaoštravanja protivrečnosti u samom kapitalizmu do te mere da po­sle njega mora da sledi socijalistička revolucija. Usled ograničenja samog teksta, izvoz kapitala neće biti po­drobnije razmatran. Ispitajmo sada ovaj argument deo po deo.

U periodu ranog, ili konkurentskog kapitalizma, osnovno obeležje proizvodnje bila je njena fragmen­tiranost na mnogo malih ili srednjih proizvođača, iz čega je, logično, i potekla glavna parola klasičnog liberalnog kapitalizma: laissez-faire. Ona je bila funk­cionalna u periodu u kome je i idealna konkuren­cija, između učesnika sa ravnopravnim položajem na tržištu, kakvom je danas zamišljaju zagovornici slobodnog tržišta, isto tako bila moguća i funkciona­lna. Međutim, usled potrebe za akumulacijom i same logike konkurencije, kako to pokazuje i Marks u Kapi­talu, dolazi do tzv. kombinacije, koja predstavlja „..spo­jenost u jednom preduzeću raznih industrijskih grana koje predstavljaju ili sukcesivne stupnjeve prerade sirovina (na primer, dobijanje sirovog gvožđa iz rude i prerada sirovog gvožđa u čelik, a dalje, možda, proiz­vodnja ovih ili onih gotovih proizvoda od čelika), – ili igraju pomoćnu ulogu jedna u odnosu prema drugoj“ (Lenjin, 1960: 20). To je ono što se u savremenoj lit­eraturi naziva fordističkim modelom proizvodnje, odnosno modelom vertikalne integracije preduzeća: jedna firma u svojoj delatnosti objedinjuje sve ili više fazâ proizvodnje neke robe, od proizvodnje materijala, preko prerade pa do konačnog proizvoda. Takvo stan­je je „…već sasvim nešto drugo nego stara slobodna konkurencija raštrkanih preduzetnika, koji ništa ne znaju jedan o drugom i koji proizvode i prodaju na nepoznatom tržištu“ (Lenjin, 1960: 27). Zašto dolazi do tzv. kombinacije ili, drugim rečima, koncentracije proizvodnje u sve manje velikih firmi? Citirajući Rudol­fa Hilferdinga, jednog od najznačajnijih marksističkih ekonomista s početka XX veka, Lenjin piše: „kombi­nacija… osigurava kombinovanom preduzeću veću stalnost profitne stope… ona omogućava tehničke napretke i time dobijanje ekstraprofita u poređenju s ‘čistim’ (tj. nekombinovanim) preduzećima… ona učvršćuje poziciju kombinovanog preduzeća… jača ga u konkurentskoj borbi za vreme jake depresije (zastoja u poslovima, krize), kad pad cena sirovina zaostaje iza pada cena fabrikata“ (Lenjin, 1960: 20). Ukratko, da­kle, koncentracija proizvodnje nije ništa natprirodno ili u ekonomskom smislu devijantno: ona proizlazi iz same potrebe za neometanom i rastućom akumu­lacijom ili, laički, „dobrim poslovanjem“. Kako je to jednom prilikom rekao bivši CEO U.S. Steel-a: „U.S. Steel posluje da bi pravio profit, a ne čelik“ (McNally, 2011: 70).

23_TROCKI

Prema tome, iz konkurencije manjih i srednjih proizvođača, istorijski gledano, jača tendencija central­izacije kapitala – Marksovim rečima, „jedan kapitalista ubija mnoge“ (Marks, 1971: 544). Dakle, u pokušaju da se zaštite od propadanja, što u „mirna vremena“, što u periodu krize, i da sebi obezbede što veću zaradu na tržištu, firme se ukrupnjavaju time što podvode sve više proizvodnih funkcija pod svoju delatnost. Takođe, time izbacuju iz igre i one manje firme koje, iz raznih razloga, ne mogu da sprovedu isto to podvođenje i time šire svoj udeo na tržištu, kako u proizvodnji, tako i u razmeni i realizaciji proizvedene vrednosti. Marks piše: „Zato krupniji kapitali tuku sitnije. Osim toga, čitalac se seća da se razvijanjem kapitalističkog načina proizvodnje uvećava minimalni obim individualnog kapitala, kakav se iziskuje da bi se neki posao vodio pod njegovim normalnim uslovima… Ta konkurencija besni u upravnoj srazmeri prema broju, a u obrnu­toj srazmeri prema veličini kapitala koji se takmiče. Ona se uvek završava propašću mnogih sitnijih kapi­talista, čiji kapitali delom prelaze u ruke pobedioca, a delom propadaju“ (Marks, 1971: 449). Tako se vidi glavna linija centralizacije kapitala koja proističe iz samog tržišta, bez uloge države ili nekog „spoljašnjeg faktora“. S druge strane, u periodu krize, otežava se ono što Šumpeter naziva „kreativnom destrukcijom“, kada bi kapitali koji su „loše poslovali“ bili eliminisani sa tržišta, čime bi se ekonomija vratila u svoj nor­malan tok. Ne samo što se centralizacijom taj postu­pak otežava, pa se stoga može zamisliti da su krize sve duže i sve dublje, nego čak i kada se dešava, „loš kapital“ uglavnom preuzimaju upravo one krupne firme koje preživljavaju krizu, čime se kapital dodat­no koncentriše (ili se, kao u slučaju banke Lehman Brothers, spasava javnim novcem da se ne bi ugrozio ceo sistem). Lenjin slično piše: „a krize – ekonom­ske, ali ne samo ekonomske – pojačavaju sa svoje strane u ogromnim razmerama tendenciju ka kon­centraciji i k monopolu“ (Lenjin, 1960: 31). Pozivajući se na određene nemačke ekonomiste s početka XX veka, kaže: „…pad cena i smanjenje tražnje doveli su ta ‘čista’ preduzeća u katastrofalan položaj, što kom­binovana džinovska preduzeća uopšte nije pogodilo ili ih je taklo samo za kratko vreme“ (Lenjin, 1960: 31).

Međutim, sve bi ovo ostalo nedorečeno ako ne bismo u obzir uzeli neke savremene promene. Pri kraju sedamdesetih i na početku osamdesetih godina XX veka, došlo je do promene u strukturi ovih cen­tralizovanih preduzeća. Usled prezasićenosti tržišta jednoličnim masovnim proizvodima, sve veće meha­nizacije i automatizacije proizvodnje, ali i, što je još značajnije, velikog pada profitne stope na kraju sedam­desetih koja je iz toga i proizašla, bilo je potrebno da se izvrši određena promena u proizvodnji. To se pre svega sprovelo outsourcing-om, ne samo na međunarodnom planu, već i interno. Vertikalno integrisane fordističke firme nisu mogle da nastave po starom, pa je, gru­bo rečeno, svaka funkcija proizvodnje bila dodeljena jednoj manjoj firmi. Svaka od tih manjih firmi bila je podizvođač – proizvodila bi samo jedan deo materijala neophodnih za gotov proizvod, a onda bi velike firme na kraju sklapale proizvod i lansirale ga na tržište. Tako se prešlo na tzv. „just in time“ proizvodnju, gde se više nije masovno proizvodilo na poznatoj fabričkoj traci, već se prešlo na proizvodnju manjeg obima, i to proizvoda po meri potrošača (Smith, 2000).

Ta fleksibilizacija proizvodnje ne samo što nije usporila tendenciju ka centralizaciji, već ju je i na određen način i ubrzala: sve više ovih manjih firmi, tamo gde i dalje postoje, ne posluje u „čistom pro­storu“ tržišta, nezavisno, već su direktno vezane za glavne firme (Smith, 2000: 195). Lenjin o tome piše na sledeći način: „Krupna preduzeća… ne samo što direktno gutaju sitna nego ih i ‘prisajedinjuju’ sebi, potčinjavaju ih… putem ‘učešća’ u njihovom kapi­talu, putem kupovanja ili razmene akcija, sistema kreditovanja itd.“ (Lenjin, 1960: 35). Dovoljno je samo baciti pogled na današnju najprofitabilniju gra­nu privrede – visokotehnološke proizvode – i videti da se, uprkos decentralizaciji i outsourcing-u u oba njegova vida, dominacija nekolicine velikih kom­panija održala (o poljoprivredi da i ne govorimo). Primera radi, u proizvodnji automobila, najvećih pet kompanija kontroliše 63% evropskog tržišta, a najveća tri 41%; ili, u sektoru proizvodnje bele tehnike, najveća četiri proizvođača kontrolišu 53%, a najvećih sedam 71% (Bellofiore et al, 2012). Da­kle, uprkos brojnim zakonskim regulativama protiv monopolizacije (primera radi, zakoni protiv trustova u SAD), pronašao se način da se nastavi koncen­tracija proizvodnje, dovođenjem malih firmi u odnos potpune zavisnosti prema proizvođačima konačnog proizvoda. O podređenom položaju tih malih firmi u ovom odnosu naročito piše Toni Smit u već navede­nom radu. S druge strane, samo da kratko naznačimo i tu pojavu, outsourcing u inostranstvo je povećao ovu koncentraciju i time što je za potrebe akumulaci­je kompanija iz zemalja razvijenog kapitalizma uvu­kao u proizvodnju (i još uvek uvlači) sve veće količine radne snage iz nerazvijenih delova sveta.

Stoga možemo da zaključimo da je prvi deo Len­jinovog (donekle i Marksovog) argumenta i dalje validan i da je, štaviše, aktuelan. Što se tiče finansi­jskog kapitala, njegova ključna uloga u savremenom kapitalizmu može lako da se uvidi iz početaka velike ekonomske krize 2007. godine: uloga koju je finan­sijalizacija i sekuritizacija odigrala u podređivanju ne samo kompanija i njihovog poslovanja, već i potrošača i zaposlenih logici finansijskog kapitala u punom svetlu se pokazala kada je izbila kriza nekret­nina, koja je kasnije mutirala u krizu javnog duga (McNally, 2011: 4). Ovde nema dovoljno mesta da bi se u potpunosti pokazali njeni uzroci, razvojni put i posledice, ali treba ispitati koje je mesto finansija u Lenjinovom argumentu i da li je to i dalje validno.

On finansijski kapital definiše kao i Hilferding: kao „…kapital kojim raspolažu banke, a koji primenjuju industrijalci“ (Lenjin, 1960: 50). U „epohi imperijal­izma“ dolazi do sve većeg stapanja „banaka s indus­trijom“, a od kapitalističkih monopola se dolazi do nadmoćnosti „finansijske oligarhije“ (Lenjin, 1960: 50). Ukratko, „nadmoćnost finansijskog kapitala nad svim ostalim oblicima kapitala znači dominan­tan položaj… finansijske oligarhije, znači izdvajanje malog broja država koje poseduju finansijsku ‘moć’ iz reda svih ostalih“ (Lenjin, 1960: 62). Pogledajmo za trenutak ulogu finansijskog sektora u istom onom periodu u kome su se odigrale značajne promene u strukturi preduzeća i proizvodnje. U tom periodu, „…na primer, 1973, finansijski profit je sačinjavao samo 16 procenata ukupnih profita u američkoj ekonomiji… do 2007, međutim, udeo finansijskog dobitka skočio je na punih 41 procenat svih američkih profita“ (McNal­ly, 2011: 86). Šta to znači na međunarodnom planu, ili drugim rečima, da li je finansijski kapital odigrao ulogu u podređivanju nekih društava centru razvijen­og kapitalizma?

Uzmimo jedan primer. Razvoj i širenje finansijskog sektora je u šezdesetim godinama prošlog veka dovelo do sve većih i sve češćih zajmova državama Trećeg sve­ta, a tokom sedamdesetih su se dugovanja Trećeg sveta međunarodnim bankama učetvorostručila u odnosu na pređašnji period (McNally, 2011: 127). Ovo se de­lom desilo zato što je, između ostalog, ponuda novca tih godina bila u neravnoteži sa potražnjom od strane firmi kojima su banke do tada pozajmljivale novac, pa su one prešle na pozajmice vladama zemalja Trećeg sveta (McNally, 2011: 97, 98). Kada je predsednik američkih Federalnih rezervi počev od 1979. podigao kamatne stope sa 6 ili 7 procenata na 20, kao odgovor na krizu tih godina, većina država nije mogla da ot­plati svoje dugove usled tako visokih kamatnih stopa (McNally, 2011: 127). Tada su MMF i druge finansi­jske institucije odlučile da je najbolji odgovor na takvo stanje „restruktuiranje duga“, čime je dozvoljeno da zajmodavci na ime duga dobijaju u vlasništvo imov­inu država Trećeg sveta. Međutim, ni to nije doprinelo konačnom izmirenju ovih potraživanja; ove države su se dodatno zaduživale da bi vratile pređašnje dugove, a kada ni to nije pomoglo, svetske finansijske insti­tucije su počele da primenjuju tzv. „programe struk­turnog prilagođavanja“, odnosno programe smanjenja socijalne pomoći, otpuštanja, privatizacije, ukidanja subvencija na osnovne životne namirnice, promena na tržištu rada u vidu ukidanja minimalca i slabljenja sindikata, kao i otvaranja domaćih finansija stranom kapitalu (McNally, 2011: 128). Time su društvene formacije Trećeg sveta u potpunosti postale podređene zemljama razvijenog kapitalizma i preuređene su u skladu sa ciljevima (akumulacije) mahom zapadnog kapitala. Lenjinovim rečima: „Svet je podeljen na šačicu država-zelenaša i ogromnu većinu država-dužnika“ (Lenjin, 1960: 104).

Ipak, ne moramo ni da idemo u daleku prošlost da bismo utvrdili ulogu finansija u podređivanju čitavih društava potrebama kapitala. Nama najbliži primer su dešavanja u samoj Evropi; tačnije, jaz koji se otvara između Južne Evrope i najpre Nemačke kao najjače ekonomske sile u Evropi. Ono što je počelo u Grčkoj, prenelo se i na Španiju, Portugal i Italiju, ali i na Istočnu Evropu (o stanju u post-jugoslovenskim zemljama ne treba ni govoriti). Ako smo malopre, pri navođenju uloge finansijskog kapitala, rekli da dolazi do „…izdvajanj[a] malog broja država koje poseduju finansijsku ‘moć’ iz reda svih ostalih“ (Lenjin, 1960: 62), možemo da uputimo na sledeće važno obeležje savremenog imperijalizma.
Za potrebe teksta ćemo, kao što je već rečeno, zanemariti ulogu izvoza kapitala i preći odmah na podelu sveta. Važno je odmah na početku istaći da, prema Lenjinu, „kapitalisti dele svet ne zbog svoje naročite pakosti, nego zato što ih dostignuti stepen koncentracije primorava da udare tim putem radi postizanja profita; pritom oni ga dele ‘prema kapitalu’, ‘prema snazi’ – drugog načina podele ne može biti u sistemu robne proizvodnje i kapitalizma“ (Lenjin, 1960: 78). To se kod njega najpre odnosi na podelu sveta između različitih kolonijalnih i imperijalnih sila u klasičnom smislu podele na „interesne sfere“. Međutim, može se tvrditi da je ta podela najvećim delom prevaziđena i da se danas radi o jednoj novoj podeli – mada i ta podela funkcioniše „prema kapitalu, prema snazi“. Radi se o podeli na centar, poluperiferiju i periferiju, kako je to određeno u teoriji svetskog sistema. Razlika između poluperiferije i periferije je u tome što društvene formacije na poluperiferiji imaju političku nezavisnost, za razliku od zemalja periferije. Centar, naravno, predstavljaju najrazvijenije zemlje koje sebi potčinjavaju ostatak sveta, iako se i međusobno neprestano bore za prevlast.
Istini za volju, i sam Lenjin prepoznaje da se podela sveta vrši i na ovaj način: „finansijski kapital je tako krupna, može se reći odlučujuća snaga u svim ekonomskim i svim međunarodnim odnosima, da on može potčinjavati sebi, i stvarno potčinjava, čak i države koje uživaju potpunu političku nezavisnost [u smislu u kome one nisu kolonije – prim. V.V.]“ (Lenjin, 1960: 85). Malopre smo pomenuli jaz između Južne Evrope i finansijskih centara Evropske Unije, gde se upravo radi o tome da je i sama Evropa podeljena na centar i periferiju – centar, u vidu Nemačke, stavlja periferiju, u vidu Južne i Istočne Evrope, u odnos ekonomske i političke subordinacije. Mora se priznati da Lenjinova malopređašnja rečenica o „odlučujućoj snazi finansijskog kapitala“ ne može da se pročita a da se u isto vreme ne pomisli na potčinjavanje jednog dela Evrope drugom. Ovde se zapravo najbolje vidi kako funkcioniše imperijalizam, uzet onako kako smo ga definisali na početku. Akumulacije radi (tačnije, radi vraćanja dugova koji su iz privatnih prerasli u javne i obezbeđivanja nemačke ekonomske hegemonije), evropske institucije (ECB, Evropska komisija…) zajedno sa državnim vrhom Nemačke politički potčinjavaju jug Evrope, uz ideološke predstave koje olakšavaju sprovođenje tih ciljeva. Vojne pretnje nema, što samo govori o podređenosti tog faktora ekonomskom i političkom – tek onda kada ova dva nisu dovoljna, ili kada je interes širi od ekonomskog i političkog podređivanja, vojna pretnja ulazi u igru.
Osim vraćanja dugova, odnos između Nemačke kao glavne sile Evrope i ostatka kontinenta bio je i pre same krize određen akumulacijom – snaga Nemačke ležala je u jakom sektoru kapitalnih dobara, kao i u sposobnosti proizvodnje nove tehnologije, i u tome što je Nemačka bila glavni izvoznik na evropsko tržište. O strukturnim problemima i protivrečnostima ovakvog ustrojstva Evropske Unije podrobnije govore Bellofiore, Garibaldi i Halevi u svom već navedenom radu, ali je ovde za sada dovoljno uputiti na ove činjenice. Naravno, odnos centar-periferija postoji i van Evrope, tačnije, između Evrope i SAD i ostatka sveta; ovde su istaknute pukotine unutar samog „evropskog projekta“ delom zato što su dobar primer onoga o čemu govorimo, delom zato što su značajna odrednica sadašnje političke situacije.
Naposletku, ostaje da se vidi koliko je imperijalizam „poslednji stadij kapitalizma“. Ono što je, prema Lenjinu, obeležje imperijalizma jeste „…smenjivanje kapitalističke slobodne konkurencije kapitalističkim monopolima“ (Lenjin, 1960: 91). Međutim, „…monopoli, izrastajući iz slobodne konkurencije, ne uklanjaju slobodnu konkurenciju, nego postoje nad njom i naporedo s njom, rađajući time niz naročito oštrih i plahih protivrečnosti, trvenja, sukoba“ (Lenjin, 1960: 91). Sve to deluje tačno, ako se prihvate prethodno izvedeni zaključci; ipak, najveći problem je u tome što je za Lenjina „monopol… prelaz od kapitalizma k višem stadiju“ (Lenjin, 1960: 91). Lenjin tako shvata (monopolistički) imperijalizam kao određenu vrstu „truljenja kapitalizma“, i lako je zaključiti da posle toga, prema njemu, mora da usledi socijalizam kao „viši stadij“.

To ne samo što ne mora da sledi, već se, istorijski, nije ni desilo. Razlog zbog kog Lenjin to iznosi može biti dvostruk; ili je stvar konjunkturne prirode, tj. u vreme do tada najrazornijeg rata i sve jačeg socijalističkog radničkog pokreta Lenjinu deluje kao da je kapitalizam zaista pri svom kraju, ili se radi o tome da celu koncepciju prožima jedno shvatanje prema kome sve razvijenije proizvodne snage moraju dovesti i do promene proizvodnih odnosa. Bilo kako bilo, možemo slobodno reći da je Lenjin ovde pogrešio, jer se lako može zamisliti da kapitalizam kao sistem pronađe način da odloži ili ublaži svaki strukturni potres ili krizu, ili čak iako ne uspe da je odloži ili sanira, ne sledi nužno da će se politički formirati socijalistička alternativa. Zato ne bi trebalo pristati na ovu lagodnu, ali teorijski neadekvatnu tezu.
Međutim, predlažem da se njegova koncepcija zameni koncepcijom „imperijalizma kao naročitog stadijuma kapitalizma“ (što je, zapravo, i naslov sedmog poglavlja njegovog teksta). Drugim rečima, ako se prihvati da je konkurencija dovela do sve veće koncentracije, da finansijski kapital igra sve značajniju ulogu, da oba ta faktora vode podređivanju i sve dubljoj podeli sveta na centar i periferiju, a sve u cilju akumulacije profita, onda možemo da kažemo da se radi o tome da je imperijalizam naročiti stadijum kapitalizma samo u onom smislu u kom to predstavlja dalje zaoštravanje svih protivrečnosti kapitalizma, usled promena u proizvodnji, nemogućnosti da se krize reše kao pre, sve veće i čvršće povezanosti elemenata unutar sistema i sve većih nestabilnosti u odnosima centra i periferije.
Možemo da zaključimo, stoga, da je Lenjinova teorija imperijalizma, uprkos svojim nedostacima, omogućila da se taj fenomen posmatra s jedne strane koja ukazuje na tri principa: prvo, da se on izučava kao istorijski uslovljena pojava, pod uticajem promena u proizvodnji i vidovima akumulacije, ali sa akumulacijom kao svojim glavnim pokretačem; drugo, da se uoči uvek specifični odnos i posebna struktuiranost ekonomskog, političkog, ideološkog i vojnog činioca, umesto grubog svođenja na „bankstere“ ili zavere; i treće, da se u analizi pronađu one ključne tačke iz kojih slede važne političke implikacije za subjekte koji se takvom poretku protive.

Piše: Vuk Vuković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *