Antropos znači čovek

2. januara 2011. | Društvo |

animalliberation_humanliberationNa drugoj godini osnovnih studija moja generacija je iz predmeta Primenjena etnologija morala da napiše esej o tome u kojim situacijama mi mislimo da bi antropologija mogla da bude korisna i primenljiva. Iako sam na kraju pisala o nečem drugom, moja prvobitna ideja je bila da pišem o primeni antropologije pri susretu sa vanzemaljskim civilizacijama. Stajala sam na hodniku i razgovarala o tome sa koleginicom, kad nam je prišla jedna starija koleginica koja je čula razgovor i saopštila mi (snishodljivim tonom) da ne mogu o tome da pišem jer “antropos znači čovek”.

Nažalost, ili na sreću, bila sam isuviše šokirana da bih išta odgovorila starijoj koleginici, tako da mislim da sam se samo nasmejala, okrenula se i otišla bez reči. Kasnije sam ovaj događaj premetala u glavi hiljadu puta, i zamišljala različite scenarije u kojima, činom nenadmašivog intelektualno-eruditskog potlača, ukazujem na sve ono što u datom kontekstu nije u redu sa konstatacijom da ‘anthropos’ znači ‘čovek’, ali iz nekog razloga nijedan od mojih imaginarnih podviga nije uspevao da mi umiri savest. Naravno, šuplje lingvističke argumente sam zanemarila, jer, kao što su svi dobri antropolozi naučili, značenje reči nije prirodna stvar, već stvar konsenzusa i stvar konteksta.

Retrospektivno, mislim da je moje interesovanje za pregovaranje i kontekstualizaciju termina ‘čovek’ počelo tog dana na hodniku, ali je, da bih artikulisala to interesovanje, posebno u odnosu na termin ‘životinja’, bilo potrebno da prođe mnogo vremena i mnogo učenja. Kao što sam već pomenula, počelo je od vanzemaljskih civilizacija, i mislim da je potrebno da objasnim kako sam uopšte od vanzemaljaca stigla do životinja, i kako je to sve antropologija a ne zoologija ili SF.

Moja inicijalna ideja za seminarski rad iz primenjene etnologije je dakle bila da pišem o primeni antropologije pri susretu sa vanzemaljskim civilizacijama. U srži, ova ideja nije bila ništa inovativno niti teorijski preterano izazovno – antropolozi bi radili ono što i inače rade, učili strani jezik, živeli među Drugima, izučavali njihovu ‘kulturu’ i ‘običaje’ i sve ostalo, s tim da je zabavni deo cele stvari trebalo da bude to što bi ‘Drugi’ bili nekakvi mali zeleni (ili veliki plavi, na primer), a na teren bi se verovatno putovalo nešto dalje nego do sada. Na dubljem nivou, doduše, moja pretpostavka je bila da vanzemaljci liče na nas, utoliko što nisu superinteligentni preliv plave boje, samoreplicirajući kristali, gasovita bića koja komuniciraju hemijskim reakcijama, koščata čudovišta koja ontogenetski razvoj proživljavaju unutar ljudskog grudnog koša ili nešto slično – dakle da se radi o bićima sa kojima možemo na neki način da komuniciramo i koja uopšte možemo da percipiramo kao bića. Moji vanzemaljci je dakle trebalo da budu slični ljudima, pre kao Klingonci, Na’vi ili Evoksi, nego kao tuđini, predatori ili okean iz Solarisa. Mislim da nije potrebno dalje elaborirati kako, zašto i šta sve bi antropologija mogla da radi pri susretu sa takvim čovekolikim vanzemaljcima. Za više ideja dovoljno je pogledati samo Avatar ili bilo koju epizodu Zvezdanih staza na primer.

U strahu od toga da bi se moj seminarski rad iz primenjene etnologije pretvorio u SF, na kraju sam izabrala da pišem o primeni antropologije u procesu integracija izbeglica i interno raseljenih lica u novu sredinu. Slučajno, sve što sam napisala bi moglo da bude primenjeno na vanzemaljce iz filma District 9, samo ako zanemarimo da “antropos znači čovek”.

Svojevrsna “intelektualna sablazan” koju sam doživela tog dana na hodniku me je prodrmala na više nivoa. Starija koleginica nije rekla na primer “pa kako bismo komunicirali sa njima?”, ili “pa kako misliš da uopšte stignemo do vanzemaljaca?”, niti “a šta ako su suviše mali da ih vidimo?”, a ni “šta ako bi oni došli samo da nas potamane i iskoriste naše resurse?” – rekla je “antropos znači čovek”. Moja sablazan je, zapravo, imala ishodište u sudaru implicitne definicije ‘čoveka’ ili ‘ljudskosti’ kojom je starija koleginica operisala i mog, takođe implicitnog (ili možda intuitivnog) shvatanja antropologije kao (uslovno rečeno) “nauke o drugom i drugačijem”. A taj ‘drugi i drugačiji’, u mojoj koncepciji, nije morao da bude zemaljski dvonožac iz roda homo, niti sam mislila (a ni danas ne mislim) da je antropologija (niti bilo koja druga disciplina) udžbenički prilepljena za jednu jasno definisanu oblast proučavanja sa metodologijom jasnom, nepromenljivom i zapisanom u kamenu. Koncepcija nauke sa kojom me je ova osoba suočila je bila na neki način ‘parazitska’ odnosno, podrazumevala je da, uslovno rečeno, naučna disciplina odabere predmet, za njega se specijalizuje i bude u stanju da misli samo i isključivo o njemu. Iako je ovo u najširem smislu istina, ja sam imala neke druge ideje.

Pre svega, stvarnost nije nastanjena jasno omeđenim ‘čovecima’, ‘biljkama’, ‘psihama’, ‘društvima’ i sličnim pojavama, niti se sa druge strane, sociologija
bavi pčelinjim društvima (na isti način na koji se bavi ljudskim). ‘Predmeti proučavanja’ nauka, bilo da su ljudi ili bakterije, ne postoje u vakuumu, i specijalizacija za jednu stvar ne znači da nećemo znati ama baš ništa o drugim stvarima. No, ono što je zapravo bilo u osnovi nesporazuma između mene i starije koleginice jeste to što su se naše koncepcije o tome šta znači baviti se antropologijom potpuno razlikovale. Prostije rečeno, za nju je baviti se antropologijom značilo baviti se ljudima, gde su ljudi jasno i udobno definisani kao ljudi, njihove brojne međusobne razlike bezbolno premazane tankim filmom Kulture, ali i dalje biološki jasno i neupitno omeđeni od ne-ljudi. Moja koncepcija antropologije je počivala na bavljenju pitanjem šta znači biti čovek. Iako sam, svakako, u stanju da razlikujem ljude od ne-ljudi, i iako se zapravo dičim time što, ne samo da razaznajem ljude od ptica, već sam, na primer, u stanju i da razlikujem veliki broj različitih vrsta ptica, apriorno podsmešljivo i samozadovoljno isključivanje potencijalnih vanzemaljaca iz kategorije ljudi je u meni izazvalo teskobu i nelagodu, jer iako još uvek nisam znala gotovo ništa o teorijskoj problematizaciji različitih koncepcija ljudskosti i ‘čoveka’, cela stvar je, jednostavno, smrdela na rasizam.

Podsmešljivi, samozadovoljni, nadobudni foteljaški rasizam. Nije uopšte bilo važno što se radilo o, zaboga, vanzemaljcima, logika je ista. Svakako, ostavljam mogućnost da je starija koleginica pod vanzemaljcima podrazumevala nešto posve drugo, da su vanzemaljci na koje je ona mislila bili bliži predatoru ili tuđinu nego Vulkancima ili Evoksima, ali s moje tačke gledišta delovalo je kao da postoji jasna i neupitna definicija ‘čoveka’, a ko se ne uklapa ne može biti predmet antropološke pažnje jer nije čovek. U tom trenutku, na drugoj godini studija, nisam još uvek bila u stanju da jasno artikulišem ono što mi je smetalo u konstataciji da “antropos znači čovek” izrečenoj u tom kontekstu, iz prostog razloga što još uvek nisam znala gotovo ništa o, između ostalog, antropologiji nauke. Kasnije sam čitala o tome da je stvarnost društveno konstruisana, i da možemo govoriti o stvarima kao o dinamičnim procesima a ne statičnim skupovima elemenata, o tome kako konstrukciju artikulišu nekakvi odnosi moći. Govorilo se i o tome kako su koncepti kao što su znanje, moral i srodstvo relativni. Ceo svet je titrao i blickao kao slika na pokvarenom televizoru, sve je bilo zamagljeno i prelivalo se jedno u drugo, i bilo zastrašujuće i frustrirajuće, ali nadasve interesantno. U jednom takvom ‘pogledu na svet’ (u nedostatku boljeg izraza), iskaz „ne možeš o tome da pišeš jer antropos znači čovek” je delovao glupo i banalno, ali je postao svojevrsna dlaka u mojoj intelektualnoj supi i nije mi dao mira.

I mislim da je čitav lanac događaja i izbora koje sam pravila od tog sudbonosnog dana na hodniku u stvari funkcija pokušaja da se te dlake otarasim. Problem je zapravo bio u tome što anthropos možda znači čovek, ali antropologija se u najširem smislu, osim u sinegdohalnim rečenicama u
različitim uvodima u antropologiju, ne bavi ‘čovekom’ nego time šta znači biti čovek i time kako se čovekom biva na najrazličitije načine i u odnosu
na najrazličitije druge. U tom smislu, definicija ‘ljudskosti’ odnosno različite koncepcije o tome šta znači biti čovek predstavljaju važno polje antropološkog interesovanja. Između ostalog jer onog momenta kad se ljudskost ograniči na određeni set karakteristika, počnu da niču različiti nad- i pod- ljudi, a to što neko nije ili nije baš sasvim čovek može služiti kao opravdanje ili legitimizacija za najrazličitije užase. Princip koji se nalazi u osnovi rata je nehumanost neprijatelja, s tim da se ovde nehumanost koristi u svom bukvalnom značenju: ne-ljudskost.E sad, kakve veze imaju životinje sa celom stvari?

Moje interesovanje za životinje i ljudsko-životinjske odnose dolazi prvenstveno iz diskursa o životinjskim pravima i oslobođenju životinja. Mislim
da različiti oblici sistematskog nasilja nad životinjama (bilo da se radi o eksperimentisanju na njima, masovnom uzgoju ili drugim vidovima eksploatacije) imaju direktne veze sa tim kako je konstituisana i uspostavljena, i kako se konstituiše i uspostavlja granica između ljudi i životinja u nauci.

Koncept čoveka kakav danas uzimamo zdravo za gotovo, ‘čovek’ iz “antropos znači čovek”, naime, nije oduvek postojao kao takav niti je uvek iključivao sve one koje danas uključuje, nekada ih je bilo manje, a nekada, što mi je bilo posebno zanimljivo, ih je bilo više. S druge strane, kartezijanska koncepcija životinja kao mašina i sistematsko negiranje životinjama (na primer) sposobnosti za patnju služile su kao legitimizacija najužasnijih oblika mučenja ne-ljudskih bića tokom XX veka. U tom smislu, želela sam da proučim načine na koje se granice između ljudi i životinja konstruišu i postaju delatne i kakve to implikacije ima za naš tretman ne-ljudskih bića, ali i da pokušam da ih dekonstruišem, i ponudim jedno novo viđenje problema. Osim toga, sablažnjena studentkinja druge godine antropologije u meni nalazi neizmernu satisfakciju u bavljenju životinjama iako “anthropos znači čovek”.

Sonja Žakula
[tekst predstavlja priređenu verziju
predgovora master tezi odbranjenoj
na odeljenju za etnologiju i antropologiju]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *