Apokalypsis

8. maja 2013. | Društvo |

21.12.2012. Dan kada će svet prestati da postoji, veli Nostradamus. Hiljade zemljotresa sumnje protrešće koru planete Zemlje, mali milion vulkana zagnojiće vrelom magmom ljudske zlobe, otrovna slana voda svetskog mora zaliće metropole poroka, ali pogano čovečanstvo će, nenadano, likovati. Četiri jahača apokalipse jahaće planetom u svoj svojoj veličanstvenosti, najbolji prijatelji nekih.

Ko su oni i zašto su ovde? Prvi je Zavist. Hoda Zemljom otkad je prvo dete bilo spremno da se igrajući izgradi zamak od kostiju divlje životinje. Ime tog prvog deteta, nažalost, nije ostalo upamćeno, iako je njegovo delovanje pre toliko hiljada godina drastično promenilo sudbinu čovečanstva. Naime, to dete, jednog lepog sunčanog dana paleolita, igralo se u svom dvorištu noseći oko struka kojekakvu kožu sabljastog tigra. Nije ga mnogo zanimalo što njegov otac odlazi u lov na mamute, ni što njegova majka trebi kosu njegovih sestara, to dete je jednostavno uživalo u svojoj produktivnosti i rešilo da sakupi neke stare kosti koje su beživotno ležale pred njim, verovatno kao rezultat jučerašnjeg obeda, i od njih napravi zamakoliku građevinu. Kako je zubato majsko Sunce zalazilo, tako je njegov posao primicao kraju i uskoro je pred sobom ponosno posmatrao zamak od blago-krvavih kostiju. Bilo je to nešto najlepše što je video u svom dosadašnjem životu, iako kratkom.

Zamak je bio visok skoro kao i  on, sačinjen od bezbroj soba od kostiju sa koje su visili ostaci mesa. Opijen srećom, trčkao je oko novonastale tvorevine ushićeno. I onda je deo njega

umro. Na nekih dvadesetak metara, gde su do juče stajale druge kosti, ostaci obeda od pre više meseci, protezalo se koštano čudovište visoko više metara. Malom detetu se činilo kao da svojom kupolom čudovište dodiruje parče neba i da čak i u tom sumraku baca zrak bele svetlosti nekoliko koraka oko sebe. Te stare kosti bile su bele i čiste, jer je meso sa njih odavno otpalo. Znao je da je to čudo mogla da napravi samo jedna osoba, samo neko visok koliko i ono samo – njegov stariji brat. Zamrzeo je svog starijeg brata, sa tom dugom, zamršenom grivom od kose i tom uskom kožom bizona oko struka. I mrzeo je njegovo veličanstveno umetničko delo i mrzeo je činjenicu što njemu nije palo na pamet da uzme starije, čistije kosti i što nije malo stariji i malo viši. Čekao je da se celo pleme najede, crta po zidovima pećine i zaspi i onda je izašao na mesečinu, tiho, da ga niko ne čuje i srušio bratov zamak. Po kratkom postupku, nad njega se nanela senka Zavisti , kao i na njegovu decu i decu njihove dece i kao rezultat, danas, imamo mnogo male dece koja idu okolo po igralištu i likuju svaki put kada nekome unište zamak od peska. I mnogo, mnogo ne tako male dece i još više ne tako neozbiljnih ljudi koji likuju svaki put kada nekome zgaze san. Drugi je Idol. Nekada davno, ili nekada ne tako davno, svi ljudi i životinje bili su jednaki. Lavovi i lavice su zajedno lovili i ravnopravno delili plen; mravi su svi podjednako kopali svoje mravinjake; sve pčele su raznosile polen. Posao nije značio mučenje, to je bila jedna od onih stvari koje čine život, poput hrane ili veselja. Svi su imali onoliko koliko bi stvorili, nagon za upravljanjem bio je stran. Dani su se rađali i umirali u harmoniji, dok jednog dana na Zemlju nije došao on. “Mesija”. Pričao je o dolasku nekog ko će ceo svet odvesti u nepoznatu zemlju, zemlju gde med nastaje bez pčela, gde se nebeski sok sliva od početka toka vremena i nikad ne prestaje, gde svrha leži u zadovoljstvu. U duhu prirode tog davnog sveta rodila se sumnja, krajnje opasna sumnja u ono u šta su do tada tako slepo verovali; sumnja u mehanizam života. To nešto nepoznato postalo je san svih i najednom više niko nije želeo da bude jednak. Svi su mahom bacili oruđa i umesto njih uzeli oružja. Nastao je sveopšti haos, borba za prevlast. Gubitnici su zbrisani sa lica Zemlje, nastavivši da žive za nas samo u mitovima. Pobednici su tu i danas. Oni koji nisu hteli sukob čine utabanu prljavštinu po kojoj pobednici hodaju i na kojoj grade svoja carstva. Ta utabana prljavština još uvek čeka svoj red na odlazak u obećanu zemlju, ona se divi savršenstvu i pušta da joj savršenstvo stoji na ramenima. Idol ih je zavarao i stavio im povez na oči. Treći je Ništavilo. Njegov dolazak bio je najavljivan, čovečanstvo je bilo upozoreno. Dosada, očaj, otupljenost, sve to je ukazivalo na dolazak nečega tako strašnog, nečega tako pogubnog. Kada je krenulo da postoji Ništa? Nema mesta gde nema ničega, nemamisli u našem umu koja ne oslikava ništa. Ništa ne postoji. Ništa je lenjost ili očajanje našeg duha da proguta sve što mu je postojanjem propisano. Ništa je osećaj da ne jedemo jer ne želimo, kada ima neko ko ne jede jer ne može. Ništa je, u stvari, licemerje, reći da je to nešto veliko, nešto lepo, pa i nešto malo i sasvim ružno i beznačajno – ništa. Njegov dolazak učinio je da događaji izgube na vrednosti, da lepo postane samo san o lepom, a sve dosadašnje lepo postane svakidašnje. Učinio je ljude nezahvalnim i destruktivnim, onemogućenim da cene ono što im je dato. Osudio ih je na večnu potragu za nečim, na večno nezadovoljstvo. I Bol. Onog dana kada je promilio prvi zračak Sunca među oblake, kada je nastalo svetlo, nastala je i tama kao posledica odsustva svetla. Narodu je podarena sreća, ali je on prihvata samo onda kada nema bola. Da li možemo da prepoznamo sreću bez ičega što nam je kvari? Bol je doneo mazohizam. Nama treba bol, da bismo uživali kada ga nema. Mi volimo da mrzimo bol. Ječimo, stenjemo i plačemo, zatim smo radosni, pa opet u krug. Krug bez početka i kraja, sluđeni pas koji juri sopstveni rep. Naš vek – mučenje tokom koga se smejemo i sreća koju ne umemo da uzmemo.

Četiri jahača zajedno jašu golim pašnjacima naše planete. Nostradamus je u pravu. Svet će, uistinu, propasti. Možda ne tog tačnog dana i sata, te bliske 2012. godine i možda ne na upravo tj način, prirodnim katastrofama, ili veštačkom inteligencijom koja preuzima kontrolu nad svetom. Mi ćemo ga uništiti. Pokidaćemo i onu poslednju nit koja nas vezuje sa legendom o našim počecima, kad to nismo bili mi, već neki drugi ljudi, i svi ćemo zajedno skliznuti u zaborav, jer ovaj put, nećemo mi biti ti koji su pobedili.

Piše: Ana Stojiljković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *