Beskućnici i ptice

31. jula 2014. | Ljudska prava |

homelessŠta to beskućnici i ptice imaju zajedničko? Sopstvenu bezobzirnost ili našu netrpeljivost? Možda ovo, čudno postavljeno pitanje deluje zbunjujuće i nejasno, ali to je samo za trenutak dok i do nas ne stigne vest koja je prethodnih nedelja uzburkala javnost u Velikoj Britaniji.

U Londonu su se pojavile ploče sa šiljcima, koje za cilj imaju da onemoguće beskućnicima boravak ispred nečijeg ulaza u kuću, zgradu, prodavnicu ili firmu. Ovi šiljci, u tamošnjoj javnosti poznati kao homeless spikes i drugi oblici rasterivača prosjaka i lutalica su se veoma brzo proširili po londonskim stanicama metroa, klupama u parkovima i na nezanemarljivom broju mesta na kojima ugroženi i neretko ranjivi ljudi mogu da nađu toplo i bezbedno sklonište.

Boris Džonson (Boris Johnson), gradonačelnik Londona je javno osudio ovakvo ponašanje i pozvao na uklanjanje, kako britanski mediji navode, “ružnih,  samoporažavajućih i glupavih“ šiljaka.  Mnogobrojni funkcioneri na važnim pozicijama su se javno ogradili preko društvenih mreža i zahtevali hitno rešavanje ovog problema.

Ipak, možda je bilo neophodno da se nešto slično ovome dogodi, nešto što bi izazvalo ovako jednoglasne i jasne reakcije, što bi odjeknulo u javnosti i obišlo ceo svet. Ovakav nagli, masovni prezir građana može da pomogne celokupnom društvu i državi da pređu na prvi korak u rešavanju ovog problema, a to je puko prepoznavanje i identifikacija onih ključnih, osnovnih uzroka. Kako je došlo do toga da se nekome uskraćuju osnovna ljudska prava i slobode zagarantovane evropskim pravnim tekovinama? Kako se ruše i zaboravljaju neke od osnovnih civilizacijskih tekovina koje je društvo godinama uspostavljalo i kako se olako dostojanstvno ljudskog bića degradira? Na kraju, ali i najvažnije, zašto je pomenutim osobama uopšte bilo potrebno da prespavaju tu?

Zanimljiv je način na koji se ponašaju ljudi koji vode normalne živote, odnosno oni koji žive u boljim uslovima i koji su boljeg materijalnog statusa. “Normalno“ je ipak potpuno obesmišljen izraz danas. Nije nimalo retko da se pri susretu sa beskućnicima i prosjacima običnom građaninu jave najrazličitije predrasude. Od toga kako za njega sigurno ima nekog posla, samo ne želi da se potrudi da ga nađe, da će pribavljen novac iskoristiti za cigarete i piće, a verovatno najčešća ona da su sami odgovorni za svoj položaj i da oni zapravo ni ne očekuju našu pomoć. Istina je, neke od tih predrasuda su u pojedinačnim slučajevima istinite. Ipak, da li je to dovoljno dobar razlog da okrećemo glavu od ovakvih problema? Uz količinu stresa, izmorenosti i užasa sa kojima se susreću svakoga dana, ne iznenađuje što posežu za opijatima i beže od stvarnosti. Ne znaju za bolje. Kako bi i znali?

Kod ovog konkretnog slučaja je važno šta on budi u nama. Pokazuje nam da u perspektivi i nimalo dalekoj budućnosti postoji neki  problem sa kojom bismo i mi u Srbiji mogli da se suočimo ukoliko ne krenemo da se bavimo njime odmah. Kakvi sistemi socijalne pomoći jednaki za sve postoje? Nije bitno da li si zaposlen ili ne, da li imaš gomilu novca ili jedva sastavljaš kraj s krajem. Ustav Srbije govori o osnovnim pravima i mogućnostima koje moraju da budu dostupne svim građanima. Kako je to sprovedeno u praksi, to je već pitanje. Međutim baš to pitanje je jedno od najvažnijih, jer je ono to koje može da spreči da se i mi susretnemo sa onim sa čime su se susreli stanovnici Londona.

Beograd, kao najveći i glavni grad Srbije ima skoro sve prednosti i mane drugih velikih i urbanih zona. Nije neobično da u velikim i prometnim ulicama nailazimo na osobe koje ceo dan sede i prose za neki dinar, često sa bebama u naručju kako bi izazvali sažaljenje kod ostalih građana. Zato je veoma bitno da se sprovodi što veći broj programa koji za cilj ima pružanje mogućnosti ljudima da pobegnu sa ulice, da svojim radom zarade dovoljno para za ispunjenje nekih osnovnih potreba. Jedan od takvih programa, koji je za svaku pohvalu, zapošljavao je beskućnike koji su na mestima na kojima bi inače prosili, prodavali novine. Ovaj projekat je utoliko više dobar, jer novine koje su prodavali su upravo govorile o društvenom angažovanju, o socijalnim prilikama i šta se to događa na ulicama našeg grada.

Teško je nekada misliti o drugima, pogotovo u trenucima kada ni država ni društvo ne mogu da se izvuku iz različitih kriza. Od ekonomskih do krize humanosti i ljudskosti. I kao da je uvek potrebno nešto strašno da se dogodi kako bi nas kao hladan tuš osvestilo i dalo uvid u širu sliku. Kao što je tokom poplava u srpskom društvu proradio motiv solidarnosti i osvešćenosti, tako neka nepogoda, mnogo verovatnije društvena, čeka iza ugla da nas kazni ako ne odreagujemo sami, na vreme.

Autor: Ilija Jerković

Foto: RT.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *