Bogdan Bogdanović-osvrt na delo

U drugoj polovini februara, po­setioci Muzeja “25. maj” su mo­gli da nalete na nesvakidašnje pr­izore: da se kreću među artefaktima raznolikih, misterioznih i neobičnih oblika i funkcije, kocki, filmova i apstraktnih simbola, pa čak i da se nađu izgubljeni u papirnom lavir­intu. Gledajući kako ljudi začuđeno posmatraju neobjašnjive radove koji provociraju raznolike spekulacije, i sam sam osetio čuđenje. Radove koji su nastali iz iskre koju je u mojim kolegama sa fakulteta i meni razbuk­talo delo našeg erudite sada su i sami budili pitanja u posmatračima. I tako, plamen se prenosio dalje iako je iskra koja ga je oživela nedavno ugasnula.

Tokom februara je u prostorima Muzeja “21. maj” trajala izložba pod nazivom “Grad i smrt”, na kojoj su studenti Arhitektonskog fakulteta u Beogradu predstavili svoje radove inspirisane Bogdanovim životom i delom. Ime Bogdana Bogdanovića (1922-2010) se učestalo čuje u poslednje vreme u arhitektonskim krugovima Beograda, a i šire. U planu je da Bogdanović bude tema ovogodišnje BINE, nedelje arhitek­ture. Takođe, u maju i junu u Konaku kneginje Ljubice biće organizovana izložba i okrugli sto sa istom tema­tikom.

Čitava godina je u znaku sećanja na Bogdana Bogdanovića koji je pr­eminuo 18. juna 2010. u Beču, 18 go­dina nakon što je prognan iz Srbije

u koju se od tada nije vraćao. Nje­govo ime, izgovoreno, podrazumeva i dalje dozu kontroverznosti. Kada sam tražio njegove knjige za izborni predmet na fakultetu (koji je uveden kao omaž Bogdanoviću) na mestima gde se prodaje polovna štampa (pošto se svega četiri od tridesetak njegovih objavljenih knjiga nalazi u prodaji po knjižarama, a od celokupnog broja njih sedam čak nije ni objavljeno na srpskom, već na nemačkom) ulični prodavac mi je uzvratio sa rečima da čak i da ima, on bi te knjige zapalio. Ova i slične reakcije koje se mogu pročitati po raznim blogovima i foru­mima na internetu pokazuju koliko je čitava tema i dalje zapaljiva.

Uglavnom se misli na politički žig koji je Bogdanović ostavio za sobom. Njegovi stavovi su okarakterisani kao ‘’antisrpski’’, a njemu samom su pridodate etikete ‘’srbomrsca’’, ‘’arhitekte-rušitelja’’ i ‘’ustaše’’.

Neću se upuštati u razmatranje (ne) opravdanosti izrečenog i učinjenog: mišljenja su ovde podeljena, razni pro i kontra stavovi se mogu pročitati svuda. Najosnovnije što bi trebalo da se zna o njegovoj političkoj kari­jeri je njegov status gradonačelnika Beograda 1982-1986. godine. Za vreme svog mandata je donosio od­luke o kojima oni koji ih se sećaju i dalje pričaju anegdote. Stupanjem na vlast počinje period njegove karijere u kome prestaje da gradi spomenike i posvećuje se društveno-političkim temama i pisanju. Bogdanović je još od same pojave Slobodana Miloševića javno izražavao nesla­ganje sa njegovom politikom, što je kulminiralo objavljivanjem ja­vnog pisma Miloševiću u kome ga osuđuje, i naposletku proterivanjem Bogdanovića iz zemlje 1993. godine, u vreme kad je Milošević bio na vlas­ti.

Nije samo Bogdanova politička karijera nailazila na osudu javnosti: to je bila sudbina i njegove arhitek­tonske prakse. Kao teoretičar i gra­ditelj memorijalne arhitekture, ima malo planiranih projekata, i još manje izvedenih, koji su se bavili profanom arhitekturom i urbanizmom, ali bitno ih je pomenuti da bi se stekla celok­upna slika o njegovom stvaralačkom kredu. Tu spadaju Stambeno naselje Instituta za vodoprivredu “Jaroslav Černi” pod Avalom, zatim rekon­strukcija vile Kraljice Natalije u Smederevu, a poznati su i njegovi urbanistički planovi (“organski ur­banizam” – koncept povratka tradi­cionalnim urbanističkim principima; raznovrsna, živopisna naselja bliska osećanjima čoveka) – idejni planovi za razvoj Novog Beograda.

Ono što je Bogdanović najviše gra­dio i materijalni zapis po kome je ostao najpoznatiji jeste memori­jalna arhitektura. Oko 20 njegovih spomenika stoje razbacani preko čitavog prostora bivše SFRJ, na pro­storima svih današnjih nezavisnih država izuzev Slovenije. Bogdan se za spomeničku arhitekturu opredelio još na samom početku svoje karijere, a njegovi komemorativni kompleksi su (u skladu sa vremenom nastanka) posvećeni palim borcima, uglavnom onima za vreme Drugog svetskog rata. Postoji anegdota da je ideju za svoj spomenik-prvenac, na sefard­skom (Sefardi – balkanski Jevreji) groblju u Beogradu, dobio dok je na licu mesta sagovorniku izmišljajući objašnjavao kako namerava da ga izgradi. To i jeste bio simbolični početak jedne slobodne metodologije rada u kojoj je neretko dolazilo do promene u oblikovanju spomenika u odnosu na idejnu postavku u sa­mom njihovom procesu izgradnje, u dogovoru sa majstorima ili po sop­stvenom nahođenju. Takođe, čak i kada ih je izgradio, Bogdanu je bilo teško da ostavi svoje spomenike “na miru”, te ih je i tada crtao iznova i menjao u svojoj lucidnoj fantaziji. In­spiracija za konceptualizaciju mu je dolazila iz crteža, koji su opet potekli iz snova, knjiga i mitologije. Ideja je ovaploćena u kamenu, kao tradi­cionalnom građevinskom materijalu koji je Bogdana fascinirao i koji je nosio odgovarajuće značenjske ko­notacije. Često je upotrebljavana i sgraffito tehnika.

Bogdanova arhitektura sarađuje sa prirodom i uvek je uklopljena sa njom u jedinstvenu i nerazdvo­jivu celinu. Ovo se možda najbolje primećuje kod Slobodišta, simbolične nekropole pod vedrim nebom, u Kruševcu. Bogdanović se odlučio da na ovom mestu podigne “svetilište slobode” – Slobodište (ime potiče od Dobrice Ćosića, kao i stihovi, uklesani u kamenu). Spomeničkim kompleksom dominiraju veštački napravljeni brežuljci (tumulusi) i krateri, koji su pozicionirani duž 250 m dugačke akse. U kompleks se ulazi kroz “vrata Sunca” da bi se došlo do amfiteatralnog prostora i “doline sećanja”, gde se nalazi dvanaest parova “kamenih krila”, koje je Bog­dan nazvao “Rogatim pticama” i ko­jima je posvećena istoimena knjiga.

Gledam kolekciju Bogdanovih spomenika postavljenu preda mnom, i sa slika svakog se odvijaju različite priče. Spomenik u Vlasotincima gov­ori o moćnom telamonu, muškom pandanu karijatida. Na spomeniku u Popini kao da može da se nazre imag­inarni tunel koji prolazi kroz pla­tonovski savršene idealne, pravilne oblike (Bogdanović se dosta bavio Platonom; jedna od njegovih knjiga nosi naziv “Platonov tajni roman”). U Knjaževcu, reminiscencija na spomenike-krajputaše, u Vukovaru priča o smrti gradova se odvija pred posmatračevim očima u kamenom “antilavirintu”, u Leskovcu pleše među igračima krunisana kraljica, šumska boginja. U Čačku, grifoni čuvaju jedan mračni hram, a u Srems­koj Mitrovici na zelenim brdima gore metalni plamenovi. Priča vodi dalje, kroz Bihać, Travnik, Berane, Mo­star, Labin, Štip, Prilep. Naposletku, možda najpoznatiji od svih Bogda­novih spomenika, nad vodom jezerca u Jasenovcu pupi jedan džinovski cvet. Nazivan “melanholičnim loto­som od betona”, na mestu užasnog stradanja u koncentracionom logoru, kameni cvet kao simbol večitog ob­navljanja stoji kao znak koji nikome ne pripisuje krivicu, niti poziva na osvetu, već anticipira nadu u život i budućnost.

Kao profesor i jedno vreme dekan Arhitektonskog fakulteta, Bogdanović je predavao na katedri za urbanizam, neretko držeći i predavan­ja o simbolizmu u arhitekturi, na ko­jima je ulazio u digresije u kojima su teme dobijale kosmološke, sakralne i metafizičke razmere. Negdašnji studenti ih se rado sećaju i pamte ih po lucidnim govorima koji su prois­ticali iz profesorovog stanja sličnom magnovanju, na razmeđi između dva sveta, kao što je on to bio i u svom životu van katedre. Svako predavan­je je bilo jedinstveno i neponovljivo, a za njima su ostajale table iscrtane crtežima koji su sami po sebi pred­stavljali umetnička dela. Za studente koji su pokazivali interesovanje i po­tencijal, Bogdanović je organizovao poluprivatnu i alternativnu “Seosku školu za filozofiju arhitekture” u selu Malom Popoviću nadomak Beograda (1976). Škola nije posedovala fik­san raspored predavanja, razvijala je nove sisteme pristupa arhitektons­koj praksi zasnovane na heurističkoj (istraživačkoj) igri.

Primer jedne od ovakvih igara je opisan u njegovoj knjizi “Povratak grifona”. Knjiga je nastala kao re­zultat Bogdanovićevog razmišljanja na temu ponovnog uvođenja mo­tiva životinje/čudovišta u arhitek­tonsku praksu. Inspirisan “Alisom u zemlji čuda” Luisa Kero­la, Bogdanović obrađuje temu čudovišta čiji je osnovni motiv groteska, a simbološka predstava u funkciji zaštite. U istoj knjizi takođe se primećuje još jedan prin­cip karakteističan za Bogdana – izmišljanje novih pojmova i kovan­ica, za šta je odličan primer naziv njegove sledeće knjige, “Gradosl­ovar” (bukvar gradologije). Kao ur­banista i neko ko se bavio gradovima na više različitih nivoa, sakuplja svo­je članke koje je objavljivao u rubrici “Mali urbanizam” u beogradskom listu “Borba”. Fenomen “urbicida”, još jednog njegovog termina čije značenje nije potrebno objašnjavati, opisao je u knjizi “Grad i smrt”.

Poznata je Bogdanovićeva izjava “da je pisao da bi umeo da gradi, a da je gradio da bi umeo da piše”. Kao svojevrsni vid sinestezije, stvorio je takozvani žanr “arhitektonske fan­tastike”. Najtipičniji predstavnik ove sorte stvaralaštva je knjiga “Zaludna mistrija”, koja govori o mističnoj ulozi broja i “društvu zaludgraditel­ja”, bratstvu slavnih arhitekata koje se kreće od Bramantea i Paladija do samog pisca knjige. U knjizi je reč o “unutrašnjoj arhitekturi”, jedinoj is­tinskoj arhitekturi, koja postoji samo dok se gradi i koja nikada ne može da dobije svoju spoljašnu manifestaciju. Ona se javlja “zaludgraditelju” samo kada ovaj zatvori oči i nikada ne može biti ispisana, iscrtana, sazidana, jer je nevidljiva i čista tvorevina duha. Ona je večno nedovršena, i zato se konstantno gradi i razgrađuje, živi i diše. Poruka knjige odgovara tezi da je istinska lepota stvari u njihovom nastanku, inicijalnom konceptu. “Za­ludna mistrija” takođe predstavlja trag koji je ostavio pokret nadrealizma, kome je Bogdanović pripadao.

“Zelena kutija – Knjiga snova” je nastala tako što je autor beležio svoje snove, diktirao i snimao budeći se usred noći, a onda ih je ostavljao zabeležene na ceduljicama koje je čuvao u zelenoj kutiji. U Beču je kuti­ja otvorena i snovi su grupisani po te­matici, a oblasti variraju od političkih, istorijskih, biografskih do književnih, mitoloških i metafizičkih – u sva­kom slučaju shvaćenih duboko lično i prelomljenih kroz prizmu snova.

Za razumevanje Bogdanovićevog odnosa prema simboličnim pred­stavama treba se osvrnuti na Karla Gustava Junga, koji se njima bavio upravo kroz snove, i Ernsta Kasir­era koji je razvio čitavu filozofiju o simbološkim predstavama. Bog­dan ih je obojicu proučavao i oni su vidno uticali na njegovo shvatanje tog pojma. Kasirer čoveka naziva “simbološkom životinjom”. Po nje­govoj tezi, kako životinje percipi­raju svet koristeći svoje instinkte i direktnu senzornu percepciju, tako je čovek stvorio svoj sopstveni univer­zum simboličkih značenja koji struk­tuira i oblikuje njegovu percepciju realnosti. Kao forme misli koje mogu da budu lingvističke, naučničke, umetničke, oni oblikuju stvarnost, dele se i produžavaju kroz komuni­kaciju, individualno razumevanje, istraživanje i ekspresiju. Bogdan i sam stvara nove simbole u svojoj heurističkoj istraživačkoj igri: kao sredstvo komunikacije u kome se spajaju inače nespojivi pojmovi, ili se iz ušuškanosti svoga uobičajenog okruženja smeštaju u za njih potpu­no nov i nemoguć kontekst, te tako evoluiraju, grafički i značenjski, stvarajući hibridne simbole koji gov­ore nešto novo. Jung sa druge strane smešta simbole kao univerzalne ar­hetipe u kolektivno ljudsko nesvesno. Kod Bogdana se ovo na spomenici­ma čita kao svesni izbor simbola koji su nastali u pradavnoj istoriji izvan aktuelnih ideologija i samim tim slobodni od svake negativne kono­tacije koju bi u konkretnoj političkoj situaciji mogli da donesu, zadržavši pritom univerzalnu i antiratnu simbo­liku mira, ljubavi, nade i pomirenja.

Simbol se u kontekstu arhitekture može shvatiti na mikroplanu (kao de­talj/ornament), ali i na makroplanu, gde čitav objekat može predstavl­jati simbol za sebe. Bogdanović je svojevremeno napisao i odgovor na tekst Adolfa Loosa “Ornament i zločin”, u kome se zalagao za ponovno vraćanje ornamenta u arhi­tekturu. U skladu sa svojom “met­odologijom”, principe koji se koriste u oblikovanju ornamenta, a koji su korišćeni u različitim periodima is­torije razvoja arhitekture (posebno Sumera i bliskoistočnih civilizacija, egipatske, minojske i grčke, ali i motivi iz balkanskog folklora), on interpretira na sebi svojstven način, u vidu maštovite sinteze klasičnog/ postojećeg i savremenog, a rezultat čega se ne može smestiti ni u jedno vreme i dobija status (namerno) “lažne arheologije”. Tako, njegovo delo pri­pada svim vremenima i nijednom vremenu (postavlja se pitanje da li ga usled ovakvog ostavljanja utis­kafragmentiranosti treba posma­trati kao postmodernistu ili kao nezavisnu pojavu). Izdaje bogato ilustrovanu “Knjigu kapitela”, gde su kapiteli stubova integri­sani sa najrazličitijim pojmovima.

Bogdanović je u inostranstvu bio dobitnik mnogih nagrada i priznanja, a predmet je i pozamašnog broja tekstova i rasprava. Bio je imenovan za člana nekoliko značajnih međunarodnih institucija: bio je član osnivačkog veća Internacionalne akademije arhitekture, za­tim Ruske akademije arhitekture, dopisni član Bavarske akademije lepih umetnosti, član kolegijuma Evropskog Univerziteta u Jeni i počasni član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. Kod nas je i za života njegov rad bio zapostavljen, u senci koju je bacalo društvo opterećeno dru­gim problemima, društvo koje nije moglo da ima razumevanja za metafizičko i apstraktno jer ni sa egzistencijalnim nije moglo da izađe na kraj. U socijalističkoj Jugoslaviji je Bogdanovićevo delo važilo za nerazumljivo jer nije ulazilo (čak se suptil­no opiralo) smeštanju u kalupe partizanske ideologije. Danas, većina njegovih spomenika stoje zapušteni. Njihovo stanje kao da preslikava sud­binu vizije o utopiji jedne Jugoslavije koju su i sami nevidljivo povezivali.

Kritičari Bogdanovića mogu biti u pravu kada kod njega upućuju na odsustvo funkcionalnosti i nazivaju njegovo delo anahronim. Kvalitet u njegovom delu upravo se i nalazi u suptilnom konzervativizmu, opiranju tehnologiji i ideologiji shvaćenim dogmatski, kojima ako se čovek prepusti, zapada u veliku opas­nost da zanemari ono čovekoliko u kreativnosti, svoja osećanja i ljud­sku slobodu. Nezavisno od toga da li su nam se politički stavovi slagali sa Bogdanovim ili ne, i šta god mis­lili o njemu kao o javnoj ličnosti i odlukama i rečima koje je izneo, smatram da je potrebno da njegovo stvaralačko delo, koje je u inostrans­tvu višestruko prepoznato, i sami kao društvo prepoznamo i prihva­timo vrednost koje ono nosi. Da se izdignemo iznad bespotrebnih kat­egorizacija i pojednostavljivanja stvari koje su višeznačne, i izbega­vamo da generalizujući donosimo već unapred izrečene presude, te da prihvatajući ono što smatramo kao vrednost savesno pogledamo napred.

Piše: Dušan Milanović