Bolonja – budućnost ili ne?

14. novembra 2013. | Društvo |

Oktobar i novembar su već tradicionalno postali meseci rasprave o visokoškolskom sistemu u Srbiji. Preciznije, ovo je vremenski period u kome polemike o primeni Bolonjskog načina studiranja okupiraju znatan deo javne rasprave jer su studenti direktno suočeni sa okolnostima koje Bolonja sa sobom nosi prilikom upisa naredne godine. Naime, od 2003. godine kada je Srbija postala potpisnik Bolonjske deklaracije u Berlinu, nižu se studentski protesti pri upisu svake naredne školske godine. Budući akademski stalež naše zemlje gotovo po pravilu zahteva da se ispune norme koje Bolonja propisuje, ali takođe zastupaju i teze koje podrazumevaju modifikaciju ovog načina studiranja. Da li studenti još uvek nisu do kraja razumeli i pristali na ono što Bolonjska reforma zaista jeste ili naša država nije spremna da uloži dovoljno sredstava u doslednu primenu ovog principa, pitanja su koja se iz godine u godinu ponavljaju. Istina je, naravno, negde izmedju jer Bolonjski proces nije nimalo jednostavan, a pored toga što bi trebalo da olakša i ubrza studiranje, trebalo bi i da omogući lako zaposlenje sto nije moguće ukoliko Bolonjska reforma visokog obrazovanja ne bude ispraćena i temeljnim promenama zakona o visokom obrazovanju, kao i usklađivanjem potreba tržišta sa brojem polaznika koje određeni fakulteti upisuju.

Bolonjska deklaracija je zajednička deklaracija evropskih ministara obrazovanja potpisana u Bolonji 19. juna 1999. godine. Osnovni postulati koje Bolonja propisuje i za čiju primenu se zalažu sve zemlje potpisnice deklaracije jesu uvođenje sistema lako prepoznatljivih i uporedivih stepena, prihvatanje sistema koji je utemeljen na dva glavna ciklusa – preddiplomskom i postdiplomskom, uvođenje Evropskog sistema prenosa bodova (ESPB), unapređivanje mobilnosti studenata u cilju sticanja što kvalitetnijeg i opširnijeg znanja, kao i uvođenje integrisanih oblika studija, obuke i istraživanja. Potpisivanjem ove deklaracije sve države potpisnice su se obavezale da će ostvariti zadate ciljeve u okvirima svojih institucionalnih okolnosti i u potpunosti poštujući različitost kultura, jezika, nacionalnih obrazovnih sistema i autonomije Univerziteta, kako bi konsolidovali Evropsku zonu visokog obrazovanja. Posle potpisivanja deklaracije, dogovoreno je da se na svake dve godine održavaju sastanci na kojima će se utvrditi dokle se stiglo u primeni novih principa i koliko je svaka država ponaosob uspela da uspešno odgovori na izazove i teškoće koje Bolonja sa sobom nosi. Cilj ovih sastajanja bio je da se određeni nedostaci isprave i da se omogući prilagođavanje svakom obrazovnom sistemu što se kasnije pokazalo da nije nimalo lak zadatak.

Posle potpisivanja Bolonjske deklaracije potpisani su sledeći kominikei koji nose naziv gradova u kojima su minstarske konferencije održane:

1. Praški kominike, 2001. godine

2. Berlinski kominike, 2003. godine

3. Bergenski kominike, 2005. godine

4. Londonski kominike, 2007. godine

5. Levenski kominike, 2009. godine;

2010. godina je predvidjena za završetak Bolonjskog procesa

Srbija je posle potpisivanja deklaracije, već od 2004. godine počela da primenjuje Bolonjski režim prilikom upisivanja studenata. Naravno, prve generacije nisu upisivale godinu po svim pravilima koje Bolonja nalaže jer to zapravo nije bilo ni moguće budući da su potrebne godine da se napravi takav zaokret u načinu studiranja. Pored toga što iziskuje velike promene u samom školovanju, ova reforma zahteva i promene koje su mnogo teže i bolnije, a to su promene u načinu razmišljanja i promene u pristupu studenata školovanju, a poznato je da su promene te vrste u našem društvu najteže. Iako je u prvom zamahu Bolonja izgledala kao veliko olakšanje za studente, vrlo brzo se pokazalo da ova reforma zahteva mnogo veći stepen predanosti i posvećenosti studiranju, ali takodje dovodi do toga da studiranje traje znatno kraće što povoljno utiče na budžete onih koji ulažu u svoje obrazovanje. Kao i svaka novonastala ideja, logično je da Bolonja ima kako prednosti, tako i nedostatke, ali ipak ostaje velika dilema do kada treba odlagati njenu potpunu primenu u visokom obrazovanju u Srbiji. Svedoci smo mnogobrojnih studentskih protesta u poslednjih nekoliko godina pa je nemoguće zanemariti činjenicu da su baš oni kojima bi Bolonja trebalo da donese najviše pogodnosti nezadovoljni onim što im je ponuđeno. Čini se da su bodovi koji su uslov za status budžetskog studenta najproblematičnija tačka koja pogađa studente u našoj zemlji jer su gotovo svi studentski protesti imali za cilj osporavanje baš ove norme.

Kako se celokupno društvo nalazi u velikoj ekonomskoj krizi, logična posledica je da i reforma visokog obrazovanja ne može da se izvede do kraja jer su za to potrebne kako određene finansije tako i usmernost države na rešavanje ovakvog problema. Naša država svoju nedovoljnu ozbiljnost po ovom pitanju pokazala je i ove godine jer se Zakon o visokom obrazovanju našao na skupštinskom redu tek onda kada je nova školska godina uveliko počela. Izmene zakona koje su prihvaćene zadržale su pravilo o 48 poena kao uslov za budžet i šest ispitnih rokova, što će reći da se napredak u primeni Bolonje ni ove godine nije ostvario jer su ovo preslikani uslovi od prošle godine. Naravno i ova konstatacija se može pogledati iz drugog ugla koji predstavlja stav da se zbog teške ekonomske situacije ovo rešenje iznedrilo kao jedino moguće koje bi išlo u korist studentima bar na kraći vremenski period, a pored toga, država je zbog okupiranosti drugim temama od nacionalnog značaja, temu o reformi visokog obrazovanja, opravdano ili ne, i ovog puta odložila.

bolonjaMeđutim, primenu Bolonje usporavaju i mnogi drugi faktori, mora se priznati. Sami studenti sve su manje zainteresovani za onaj program studija koji Bolonja pruža, a čini se da i veliki procenat profesora nije oduševljen svim Bolonjskim postulatima. Poznato je da Bolonja uvodi pravilo o značajnom redukovanju nepotrebnog gradiva koje studentima otežava polaganje ispita, a nema nikakvu praktičnu primenu. Međutim, profesori koji su navikli na nekadašnje programe rada teško pristaju na promene tako da na mnogim fakultetima još uvek postoje predmeti koji se jednako teško pripremaju i polažu kao pre deset i više godina. Problemi ove vrste možda su jedan od bitnijih razloga zašto su studenti razočarani Bolonjom pa zbog toga i ne pokazuju interesovanje za unapređenje i prilagođavanje reforme sistema visokog obrazovanja.

Realnost je da postoji mnogo aspekata koji usporavaju primenu Bolonjske deklaracije, a isto tako ostaje i dilema koliko je Bolonja ono što mi zaista želimo i kada ćemo biti spremni da je do kraja prihvatimo. I na kraju, koliko je naše društvo spremno da o bilo kojoj temi postigne trajni konsezus i pokuša da dosledno radi na primeni određene ideje, a ako je potrebno i unapređenju iste. Čini se da je ona prava Bolonja još uvek dovoljno daleko od Srbije pa se nameće pitanje da li zaista možemo raspravljati o njenim nedostacima ako u biti nismo ni uspeli da je u potpunosti iskusimo, a onda sa određenim iskustvom i kritikujemo.

Maja Jokić

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *