Bvana

4. januara 2011. | Kultura |

O Srbiji, sceni i predstojećim ostvarenjima

Nikola Ćosić Bvana je, iako tek umereno poznat, jedan od vodećih domaćih repera u ovom trenutku. Aktivan je od početka 2000-ih, a kraj decenije je dočekao sa nekoliko uspešnih albuma za sobom i sa dosta pesama koje su se izborile za status klasika u domaćem hip hopu. Prevashodno apolitičan (mada i tu postoji drugačijih trenutaka, posebno pesma “Sistem”), poznat je kao jedan od vodećih pesnika marihuane i krajnje opuštenog života u gradu.

Kao takav je učestvovao u dva razgovora sa sledećim ljudima: Danetom Popovićem i Milanom Škobićem na oba razgovora, Ivanom Grahekom i Nikolom Živkovićem samo na prvom, i Nenadom Petrovićem samo na drugom. Verzija intervjua koja se nalazi pred vama predstavlja drastično skraćenu i stilski ujednačenu celinu (izbačen je pregršt ono, kao, brate, u fazonu, iz fazona, i sličnih stvari).

Valjda se to može nazvati i cenzurom. Ovaj intervju nudi prezentaciju Bvaninog lika, dela i misli, a za svaku izmenu značenja u ovom tekstu u odnosu na originalan intervju odgovorni  su članovi redakcije koji su intervjue vodili.

Škrip: Kad si počeo da repuješ?

Bvana: Pa tu negde 2000-te. Mislim 2000-te sam snimio prvu pesmu‚ sa OG The Pimp-om i Booky MCjem pod nazivom New Generation.

Š: Toga nema na YouTube-u? Kako da dođemo do toga?

B: Hvala bogu nema, a nemam ni ja, ili ako imam, onda je u gomili bezimenih CD-ova, koji će najverovatnije u jednom trenutku završiti u đubretu.

Š: Koliko vi reperi zapravo blejite zajedno? Jer iz pesama se stiče utisak da ste dobri drugari, da provodite zajedno dosta vremena i da vam se dešavaju veoma zanimljive stvari.

B: Pa ono, blejimo… Ne toliko često koliko smo ranije blejali, pre nekih 5-6 godina.

Š: Živeo si u Kaliforniji neko vreme. Jel si repovao tamo?

B: Nisam ništa tamo snimao. Bilo mi je trulo, iskreno da ti kažem. Da uzmem da repujem na srpskom, niko me neće razumeti, a da repujem na engleskom…pa zvučim suviše jadno, tako da neću to da radim.

Š: Reci nam ko je taj lik koji ti krčka super fank matrice? (za album “Na nivou prosečne cigle”)

B: Jan. Janzoo. On je radio ceo taj album, osim za “Na Adi”, to je radio Šmek Dedi. Janzu inače ne pravi takve bitove, a ja pre njega nisam sreo
lika koji ih je ikada pravio. Slučajno smo se iskombinovali, on mi je dao neke svoje starudija bitove koje niko nije hteo da uzme. I ja uzmem da
odslušam, kao, do jaja jedan, do jaja drugi, do jaja treći, i ja mu kažem brate aj mi ti uradiš album, samo ovakvi bitovi. I njemu je bilo zanimljivo, kao
izazov, niko mu to nikad nije tražio, samo neke nju skulove, neka sranja, kaže ovo mu je bilo zadovoljstvo da radi. A i meni isto, znaš, to je album
koji sam najlakše snimio. On mi je poslao bitove, ja sam ispisao tekstove u Kaliforniji dok sam bio, i kad sam se vratio samo sam otišao dva puta po
tri-četiri dana kod njega u Niš i snimio ceo album.

Š: Ajde da nam prebaciš neke stvari sa telefona.

B: Ne može.

Š: Što, je l imaš neke zajebane stvari?

B: Pa nemam ništa što bi mogao da ti prebacim. Par neizdatih, a ostalo imaš. Treba sad uskoro da izbacimo ja i Mikri album. Skoro je gotov, i ono, intro outro da uradimo, i ostalo je još za dve pesme da se urade skrečevi, i Jan to da isproducira do kraja, brate i to je gotovo. Samo onda omot ostaje, i… to je gotovo. Pričali smo skoro, njemu je prioritet Prti da uradi album, pa onda on i ja, i posle toga ovaj zajednički album što radimo za Hrvate, Prti, Nigrutin, Timbe i ja. Skoro je gotov i taj album, ima 13-14 pesama, još 2-3, neki skit, intro outro i to je to.

Š: Kad će to da izađe?

B: Pa ne znam, ja sam iz fazona negde u toku ove godine, ali Mikri je posvećen Prtijevom albumu, pa ono, verovatno, dok oni ne izbace njihov album,
sve to što smo on i ja radili, stoji na meni da završim. Tako da ono, svi smo opušteni, i Jan je isto opušten.

Š: Kako je došlo do Fujznem Džigili?

B: Pa ono, blejali smo u studiju Ajs i ja, snimili pet-šest pesama. Ja sam ga zvao kao “e de si šta radiš” kaže “evo blejim” ja reko “aj do studija da snimamo neki rep” i on reko “ajde”.  I ja gledam kao pet-šest pesama, i kažem mu “aj bre da snimimo još petšest i imamo album”. On reko “ajde”, i kao o čemu ćemo…”aj o vutri”.

Š: Zašto hejtuješ klince u pesmi “Ja imam”?

B: A jee… Šta ja znam brate, dešavalo mi se par puta da mi dođe klinac, i kao: “brate, ti si car, ja sam počeo da duvam uz tvoje pesme”, i ja iz fazona, skenjam se, brate, nemoj da mi to pričaš. Ono je prvenstveno bila muzika za duvače, ne da ti počneš da duvaš uz nju! Mada sam i ja tako počeo, realno. Prvo sam čuo toliko gotivnog repa o duvanju, i onda sam bio iz fazona, moram da probam da vidim šta je ovo što svi crnci toliko vole. Ali opet, ono, imam utisak da je… loš uticaj, brate. I ono, da se ja pitam, ja bih stavio na svako izdanje, da ne može da se prodaje mlađima ispod osamnaest i na koncerte da ne puštaju mlađe ispod osamnaest. Imam jednog klinca, nije normalan brate, ima četrnaest godina, hoće da dođe na svaki koncert. Nadam se da ne duva brate, i da će tako da ostane, inače stvarno bih se slošio…

Š: A šta misliš generalno o tom uticaju koji reperi imaju na njihove slušaoce, mlađe od osamnaest godina?

B: Pa znaš šta, i ja sam bio klinac, i ja sam isto u to vreme bio u fazonu Sunshine. Moji roditelji su mrzeli kad ja pustim Sunshine, nisu podržali slušanje te muzike, ali mi nisu ono ni sad branili, kao “e ne možeš, zabranjujemo ti da slušaš to”, tako da ja ono ne znam, na mom primeru, kad pogledam moj rođeni brat koji je slušao isto što i ja, pa smo se razvili u dva totalno različita lika. Znači imali smo isto ono, kao iste roditelje, isto smo vaspitani, odrastali smo na istom mestu, a opet smo tolko različiti. Čak, slušali smo istu muziku, a on je skroz strejt lik, ode, nacirka se sa drugarima, i to je ludilo…

Š: Kako je išao posao sa izdavaštvom kroz tvoju karijeru?

B: Album “Ko je ukro jogurt” sam izdao, kao za Magmediu, a u principu nigde nije ni pisalo Magmedia, to je više bilo kao neko piratsko izdanje, da imamo mi za sebe. Jer niko nije ni hteo da izda album. U stvari hteo je jedan lik, ali je tražio 500 evra… srećom ne meni nego Timbetu, inače bih mu svašta rekao. Kroz moju karijeru, ono brate, smatram se srećnim što nisam do sada morao da plaćam nijedno svoje izdanje. Nije da sam uzeo neke pare, ali nisam ni dao neke pare, tako da sam kul.

Š: Kako ide prodaja CD-ova?

B: (Ciničan smeh). Brate, koliko ja znam, nikako. To realno ide jadno, i na to sve ubaci izdavača koji hoće da te uradi za neki keš, i tebi ostane kara…

Š: Koliko otprilike zaradiš po koncertu?

B: Pa ono, okvirno, dve vugle.

Š: Ko je prvi ovde repovao?

B: Ja mislim Badvajzeri, Badvajzeri su bili prvi koji su repovali. A prvi hip hop je bio onaj Master scratch bend, iz 84-te su imali ploču, to su valjda u Zagrebu izdali.

Š: Ko ti je kul od novih repera?

B: Pa poslednje što sam dobro čuo je ovaj… Indoman, sa pesmom Stond je način hoda. Tu me je Indoman podsetio na Sevena, ali kapiram da je on ipak više onaj B-Real fazon repovanja, i skroz je meni to gotivno, jel Sajpresi (Cypress Hill) su mi bili idoli još kad sam bio klinac. Šta sam čuo još… čuo sam Daču, sa pesmom Džoint. Čuo sam pesmu i bio sam u fazonu “brate, ovo je do jaja pesma”. Znači pesma koja mi se baš sviđa… ono, sešću gajbi, i pustiću je da slušam. Pazi, sada, demo scena je mnogo razvijenija nego što je bila pre deset godina. Ima mnogo više klinaca i klinci, uglavnom svi, umeju da repuju, brate. Znaš ono, kad smo mi počinjali, bilo je ono, da kažemo bilo je fifti-fifti, brate. 50% likova je znalo da repuje, 50% je samo tripovalo da zna da repuje. Sada recimo, lupam, 80% repera, zna ono, tih mlađih, zna da repuje, ono, u ritmu su, ono, ne ispadaju iz ritma.

Š: Sve više i više spotova je brate, kao napraviš pesmu, i u tom spotu dok dođeš do pesme ima deset minuta spota. To ono sad u principu regularno rade. Šta ti misliš o tim pratećim elementima muzike kao spotovi i koncerti?

B: Dobro, to je kul, znaš šta, mislim pazi sad, kad pogledaš i nastup kada radiš, nije više ono samo kao izađeš, izrokaš i to je to. Pa neke rekvizite brate, pa znaš… ali nastup nije više nastup, to sada je više podseća na neku ono urbanu operu. Ti treba da imaš neki šou, i na bini da imaš muzike i da imaš publiku, i sve to kao da se uklopi. Ne znaš šta je bilo, recimo to sam video kad je bio ovaj Bad Copy cert 2003. Oni izlaze kao, ono, u fazonu, na gajbama piva hodaju, i ono kao, nastup ovo ono, i u jednom trenutku kao pauza, iznosi se sto na binu, stolice, sedaju, dolazi kuvar i služi sarmu brate. Znaš, i to je onda bio šou, ufff kao, sarmu su doneli kao ono, znaš… Sarma je u tom trenutku imala težinu, ono, idemo na sarme, brate… a ono, sad je nekako već izvikano. Svi vole sarmu, kajmak i radžu. Ali oni su bili prvi reperi koji su krenuli da furaju sarme u muzici. To je ipak ono kao originalno bilo.

Š: Kako ti ide pisanje tekstova uz bitove?

B: Pa ono, zavisi šta, ako mi pustiš neki do jaja instrumental, to će da ide mnogo brzo, ako mi pustiš neki instrumental koji mi se ne sviđa, to će da
potraje… može, samo će mi trebati više vremena. Neću napisati za dvaes minuta, nego za četres pet minuta. Zavisi i od raspoloženja.

Š: Koliko promišljaš tekstove. Kolko je ono važno to što kažeš ili je to više neko ukrašavanje?

B: Pa zavisi, kako gledaš, otprilike  kad radim svoj solo album, za većinu pesama tu su unapred napisani tekstovi, u fazonu. To su pesme koje sam ja napisao, dok recimo kad radim ovako sa nekim, kao saradnju, onda se radi na licu mesta. Na primer, moj i Mikrijev album je rađen na licu mesta, ono,
nađemo se nas dvojica, kao sednem, ajde da snimamo, ajde pusti instrumentale, oćemo ovaj, onaj, ajde ovaj ćemo, piši, snimaj, kao idemo dalje.

Š: I šta sad, na solo albumu više  treba da se obrati pažnja na svaku reč?

B: Pa ono, u neku ruku više  sam smišljao te tekstove, brate… jer sam mogao da ih pišem lagano. Dođem, ono, sednem, padne mi na pamet nešto, i ja kao, u ajde napišem ovo, ono, pet šest redova, ne znam šta dalje, ma kao, kasnije ću. Ali opet, kad mi se ono, u jednom trenutku mi se repuje, pustim instrumental, vidim tekst, ajde kao dopišem još nešto, ono u fazonu… znaš, pošto ono, ne žurim, mogu u suštini da iscimam da iz prvog napišem celu pesmu, nije mi problem, ali nekako, glupo mi ono tek tako da izbacam, nema ni početak ni kraj.

Š: “Sistem” je pesma u kojoj ti imaš stav o politici i društvu…

B: Pa ja sam veoma politički neangažovana osoba. Ja sam lik koga su vaspitavali da je politika loša sama po sebi, ono u fazonu, da su svi koji se bave politikom prevaranti, lažovi, u fazonu da im se ne može verovati… znaš. E sada, jedini problem u celoj toj priči je što mi niko nije rekao da ne može da se zaobiđe to. To mora da bude tako ili će da bude još gore. E onda, vidiš, onda sam hteo da sebe stavim u ulogu lika koji će da dođe i da upire prstom u njih, da govori kao “to što radite, to je loše”. I ono u fazonu, da budem taj koji će da govori “ej ljudi, kao, stanite, šta radite, ovo nije ispravno. Bez obzira koja ste stranka, ko vam je omiljeni političar, koga biste vi stavili da bude predsednik, ovo je loše za sve nas.”

Š: Pesma “Sistem” se fokusira na sistem u Srbiji, i poziva na bunt?

B: Pesma “Sistem” počinje prvenstveno kao dosta lokalno, jer problem je ovde kod nas. A s druge strane, pa ono, odnosi se uopšte, generalno na sistem, jer nijedan sistem se nije pokazao kao perfektan. Vidiš da se ono raspada, i mislili su prvo komunizam je puko u devedesetim još, a evo sad Kine koja se pojavljuje jača nego ikad. Za pedeset godina Kina će koristiti trećinu svetskih resursa. Znaš ono, a nas su učili da je to sistem koji je propao, koji ne može da opstane. Sa druge strane, imaš i ove na Zapadu koji su proglasili, ne znam koja sranja, kao država preuzima kontrolu nad ne znam kojim bankama,
postaju državne firme da bi ih izvukli iz govana. Video sam, Rambo se, na primer, oduševio time, čovek je na nekom koncertu pozdravio Obamu i pevao “Amerika i Engleska biće zemlja proleterska”. Ne, ali činjenica je da mi ne vidimo celu priču. Oni nama ne govore ono što bi trebalo da nam govore. Oni koji hoće da saznaju istinu, bivaju ućutkivani na bilo koji način, jer počinju da smetaju, i niko to ne može da kontroliše. Kao, idemo na Zapad, ono, ja ne vidim kako će nam to nešto mnogo pomoći da rešimo ove probleme. Evo na primer, najveći problem ove zemlje je korupcija. To je nekontrolisano čoveče. To je ono sad, što su mislim, uveli neka ministarstva za korupciju, ili ne znam šta, to nema nikakvog smisla. Jedino tu možda može da pomogne ako uđe u Evropsku Uniju, da dođe neki stranac, od ne znam odakle, i da moliš boga da on nije neki korupmirani, i onda možda nešto uspe da se uradi. A to je znaš, ono, priča koja u samom startu ima već tri “možda”, to je ono… Koje su šanse da se to desi?

Š: Možeš da nam pričaš neke dobre doživljaje koje si stavio u neke dobre pesme, kao na primer “Haj skul rep”…

B: To je bilo tako, to su stvarni ljudi i stvaran događaj. Desilo se u trećoj gimnaziji. Pa svi koji su išli u treću znaju ko je Mrca. Profesor Mrcojević. E on je bio najjači kad dođe i kaže “Čosiču, aj pokaži nam čekič!”. Došao je prvi dan i rekao: Deco, ja ne razlikujem “č” i “č”, i “dž” i “dž”… Pa šta ja znam, pazi, provlači se, ima dosta, pazi, “Ja imam”, je bila skroz realna pesma u trenutku kada je napisana. To je stvarno bila moja situacija, moja razmišljanja, isto kao i “Stritsi San Fransiska”, i to su ono isto kao realne pesme.

Š: “Žibe”?

B: Pa “Žibe”, to je više kao ono, savetodavna pesma. Šta ono… svi smo imali taj problem, ono, meni je, ja u suštini nikada nisam bežao. Uvak sam iz fazona bacim sve što imam, i onda se smaram sa njima… Ali znam, kada krenem da bežim, čak i da me ne navataju ni sa čim, oni će da me prebiju. Ali bilo je u fazonu likova, znam jednog lika sam upoznao, koji je bio iz fazona, svaki put kad ih vidi da on zapali. Samo ih vidi da oni prilaze iz daljine, on se okrene i trči, i ne zanima ga. Kad ga pitaju zašto, “brate, neću, šta oni imaju mene da legitimišu, što, samo što su prošli pored mene, samo, neću da me legitimišu. Bežim”.

Š: Pa to mora da se radi da bi imali informacije ko se gde kreće…

B: Znaš šta, pazi, ne znam, meni se iskreno to uopšte ne sviđa. Kao ovde zakon dozvoljava policajcu da dođe i da te pretrese, kao rutinska kontrola, i istrese ti sve iz džepova. Pa zašto? Kao izgledao si sumnjivo. Pa čekaj, u fazonu, mogu ja za bilo koga da kažem da mi izgleda sumnjivo i da ga pretresem. Znaš kako, to je ono, klasična tortura. Šta sam ja, rob, a ti ono kao vladaš, pa možeš da me maltretiraš svaki put. Znaš ono, išao sam gradom. Noću. Ulicom. Šta ti ideš gradom? Noću? Ulicom? Brate, daj molim te… Ok, ja sam iz fazona ne sme uopšte da te zaustavi ako nema konkretan razlog. Ako si išao ulicom i teturao se, mrtav pijan, onda može da te zaustavi, nije ti dobro, nešto nije u redu sa tobom i njegova dužnost, kao čuvara reda mira, je da te zaustavi i da vidi šta nije u redu. I da to reši. A zamisli ideš sa nekim ortacima, ono, zaustave tebe, i lupam, odmah, pretresanje. Izašli sa nekim ribama, zaustavila nas murija, ove vas gledaju, vas pretresaju. Znaš ono, ne možete, nije u redu to da radite, ljudi. Ako ima nešto konkretno, zašto ga je zaustavio, mora da ima razlog, koji će posle ovom, kad mu dođe i pita zašto si ga zaustavio, tog i tog lika, ovaj mu kaže, “zaustavio sam ga zbog toga i toga, i u toku tog prvog pretresa, našao sam mu to i to”. A ne kao, “zaustavio sam lika, izgledao mi je sumnjivo. Znaš, šta on tu ima, kao dredovi, kako šta on, on nije normalan, klošar”. Brate, čekaj, ne možeš samo na osnovu izgleda nekoga da zaustaviš, to je ono, automatski diskriminacija.

Š: Bio si u Pirotu, to, je bio šta, neki rep festival?

B: Išao sam, mislim, sa Ajsom i  Timbetom. Međutim, na kraju nisu ni nastupali, jer se ozvučenje raspalo dok su oni došli na red. To je trebalo da bude na otvorenom, pa je veče pre toga, pala kiša, i onda su sve prebacili unutra, u salu za fizičko i jebiga, stavili su ozvučenje na sred košarkaškog terena, što mi je apsolutno nelogično bilo zašto, uvek je logično da ideš do jednog zida, pa ono kao… ali jebiga, oni znaju nešto što ja ne znam… Isključe sve, ja mislim da je Škabo bio na bini… i ono, isključe mu matricu, i on krene da priča u mikrofon, i on se ništa nije razumeo, samo kako krene da priča čuje se ono ouuuuuuuuu… kao brate, ono, i onda su na kraju, svi su provalili, ne možemo da nastupamo, pusti pesmu, sa ono, vokalima, ili je čak bilo bez, ili
samo pusti matricu, i onda su bacili mikrofone, i svi su pevali zajedno sa publikom… i to je bio kao jedini, kao posle njih niko se nije ni trudio da išta više
uradi na bini.

Š: Je l te startovao nekad pandur koji je znao da si Bvana?

B: Ne brate, jednom kada sam pitao nekog lika što tamo ređa flašice, „gde je pivo“, i on, „e brate Bvana eto ga na onom štandu“. A ja sam bio iz fazona „ne seeriiii da ti znaš ko sam ja“.

Š: Čitaš Teri Pračeta?

B: Uuu, u Kaliforniji sam sabio Terija brate. Pročitao sam sigurno 30 knjiga za pola godine… gutao sam ih. To je moj omiljeni pisac. Nisam čitao nikog drugog, ali meni je akcija bila da po ceo dan sedim i čitam knjigu tamo. Pročitam jednu, uzmem pogledam šta ima na netu pojedem nešto, uzimam
drugu i nastavljam.

Š: Znači striktno Teri?

B: Pa ono, čitao sam i lektiru neku za faks. Mislim da je Cannary Row, od Steinbeck-a. Ono, kratka je knjiga i gotivno napisana. Opisuje Ameriku u nekom periodu od pre nekih 70-80 godina. Pazi njihova istorija je prilično sjebana… pogotovo Kalifornije. Amerika je kroz istoriju uglavnom bila u kurcu. Imali su bum (BOOM!!!) posle drugog svetskog rata, bili su puni love i svega. Pa im je onda opet ponestalo, pa su onda rekli “e aj malo Koreja… kao komunisti, komunisti su naši neprijatelji zakleti, idemo da se bijemo sa komunistima”. Pa malo Koreja, pa malo Vijetnam i tako. Ja koliko sam skontao njihov opstanak zavisi od ratovanja, i sad imaju problem što im valjda ni ratove ne donose toliko para koliko su pravili ranije, tako da ne znam šta će uskoro da rade.

Š: Reci nam, pošto si ti stari poznavalac hip-hopa, kako je nastala reč “indo”?

B: Pa to je skraćeno od “indoor”, što je način uzgajanja. To je vutra koja se gajila unutar, sa specijalnim lampama i džidžabidžama, dok je “outdoor” rasla napolju, kao “baci je napolje pa će da izraste”.

Š: Šta slušaš osim repa?

B: Fank, džez, rege. Slušam svašta, nisam ograničen samo na jedan pravac ili par pravaca.

Š: Koja ti je trenutno omiljena pesma?

B: Kool Keith i Tom Waits su uradili pesmu Spacious Thoughts na N.A.S.A-inom albumu. Do jaja je pesma, jer nije ni rep, ni pop, baš je neka fuzija svega. Mislim da je Tom Waits neviđen car, mnogo zabavan lik.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *