Lekcije iz 1991.

Kustoskinja dr Sandra Vitaljić u Muzeju istorije Jugoslavije priredila je izložbu „Lekcije iz 1991.“ u pravom trenutku, podsećajući nas sve na pogubni uticaj nacionalističkih politika, medijskih manupulacija i zla koje mogu da izazovu. Majstorskim odabirom fotografija ova izložba izaziva tugu, bes, bol, i ujedno upozorava današnje aktere kao svojevrsan vapaj za odgovornošću.

Posmatrajući fotografije nasilja, bede i smrti nisam mogao da se otmem utisku da smo malo toga naučili. Taj utisak sam imao kada sam odlazio u Srebrenicu, kada sam razgovarao sa žrtvama, ili ulazio u prostoriju sa hiljadam vreća sa kostima neidentifikovanih žrtava. Ova izložba je još jedna opomena koja je beogradskoj publici (a prethodno i zagrebačkoj) predstavljena u trenutku kada političari i političarke neodgovornim i nezrelim izjavama podgrevaju nacionalističke sentimente.

Zašto je ova izložba važna danas? Zato što predstavlja nesumnjivu poruku svima onima koji negiraju zločine. Ne može se ostati imun pred fotografijama nasilja, smrti, bede i nemaštine. Te fotografije su autentična svedočanstva jednog vremena koje je iza nas. Svedočenja ljudi koji su kao pasivni učesnici rata svojim očima videli strahote, koje su saželi u kratke naslove fotografija. Njihov rad korišćen je za opravdavanje zločina, često je sa namerom predstavljan pogrešno, kako bi opravdao nacionalizam i ratnu politiku ove ili one strane.

Naslovne strane štampe iz devedesetih godina podsećaju na korišćenje ovih fotografija u svrhu propagande, potpirivanja mržnje i opravdanja zločina. Nismo ni danas daleko od toga, i zato ovo može da bude najznačajnija izložba meni dragog muzeja ove godine. Te fotografije su nedvojivi deo istorije Jugoslavije i svedoče o ideologiji i ljudima koji su je rasturili. Cena nam je svima poznata.

Razmišljajući manje o izložbi, a više o lekcijama iz 1991. koje smo naučili zabrinuo sam se. Srbija, ali ništa manje i druge države regiona, kao loši đaci ne uče puno. Oni koji ne uče puno, i gradivno znaju tek za neku tanku dvojku, lako mogu da i to malo naučenog zaborave i budu osuđeni na ponavljanje. Jedan od glavnih razloga zašto je suočavanje s prošlošću neophodno jeste upravo da bi se obezbedila neponovljivost sukoba. Da bi se to desilo neophodno je da učimo iz prošlosti, da tražimo odgovore i prihvatamo činjenice, svidele nam se one ili ne.

Izložbu „Lekcije iz 1991.“ možete da pogledate u Muzeju istorije Jugoslavije do 26. marta 2017. godine. Kolektivno sećanje zapisano u ovim fotografijama nikada nećemo moći da obrišemo. Važno je kako ćemo prema njemu da se odnosimo. Ove fotografije neće vam pružiti odgovore na pitanje ko je kriv, ili neko drugo pitanje koje nas muči naše, i druga društva. Ipak, ove fotografije mogu da vas motivišu da to pitanje postavite odgovornima i da opomenete one koji ponovo igrajuna kartu nacionalizma.

Luka Božović, projektni saradnik u Institutu za evropske poslove




Ustav Republike Hrvatske

Uprkos tome što sam te večeri krenuo u bioskop sa ogromnom pozitivnom predrasudom, zbog poznavanja prethodnog rada autora, i nakon uveravanja od strane nekoliko prijatelja da „nema šanse da mi se ne svidi“, filmUstav republike Hrvatske“ (ljubavna priča o mržnji) ipak je daleko premašio sva moja pozitivna očekivanja. Film rađen po tekstu Ante Tomića i Rajka Grlića, i u režiji Rajka Grlića, jeste po mom sudu, kinematografsko remek-delo čija bi priča trebalo da posluži za razbijanje svakovrsnog stereotipa.

Naime, glavni protagonista u filmu, Vjekoslav Kralj (koga ingeniozno tumači neverovatni Nebojša Glogovac) jeste profesor istorije u jednoj zagrebačkoj srednjoj školi, pride okoreli zagovornik fašističke ideologije i ideologije NDH koju svesrdno prenosi svojim učenicima. Međutim, gospodina Kralja odlikuje i ono što on kao čovek koji deli pomenute „vrednosti“ nikako ne bi smeo da bude- on je homoseksualac koji noću menja svoj identitet i u haljinama pokojne majke hoda Zagrebom kao svoj ženski alter-ego, Katarina.

Premda ovako pobrojane osobine mogu navesti na utisak da se radi o neodrživom psihološkom konstruktu, o glumačkom liku koji je s provokativnim predumišljajem sintetisan od međusobno krajnje protivurečnih suprotnosti kako bi se izazvao sablažnjiv efekat kod prostodušne publike ili dodatno promovisao gej lobi ili ustaška ideologija ili već nešto slično tome.. baš nije tako. Već upravo suprotno. Konačni uspeh filma i ono zašto želiš da ga gledaš ponovo zapravo i leži u tome što ovaj karakterni frankenštajn na biskopskim platnima zbilja oživi; i to oživi na način da nimalo ne deluje veštački(!), da na prvi pogled gotovo uopšte ne odudara od većine, lako se stapa s okolinom (ma koju od svoje dve ličnosti zauzeo)- s tim da je izuzetno naočit/a, šarmantan/a, obrazovan/a, pristojan/a i vrlo pedantan/a – i da, kako se to već poslovično kaže, može biti bilo ko od naših komšija, prijatelja, rodjaka…

Vjeko Kralj ne učestvuje u reality programima, nije prisutan u medijima, javnost ne zna njegovu intimnu priču, njegovu „drugačijost“ ne bi mogle štiti liberalne nevladine organizacije i svakovrsni čuvari ljudskih prava (jer liberalna demokratija baš i nije njegov fah); Vjeko Kralj spada među one za koje se već ustalila odrednica „mali čovek“, a ono što ga nedvojbeno utemeljuje u taj red jeste konteskt u kom bivstvuje- a to je kontekst pripadnika višeg srednjeg staleža u Hrvatskoj, koji mu, pored zavidne finansijske moći i jakih veza kod bitnih ljudi, ipak ne obezbeđuje dovoljno za nekakvu mondensku izolovanost, što bi pre odgovaralo njegovoj ekscentričnosti, već ga smešta među „prost puk“, među ljude kojima pojava poput njegove, kada spoznaju njenu pravu prirodu, u većini slučajeva ne predstavlja ništa razumno, a kamo li prihvatljivo ili blisko. Takav kontekst nameće da se u potpunosti sam mora starati o teško bolesnom i nepokretnom ocu (još jedan savršeno dramaturški isprojektovan lik) kao i to da dođe u situaciju da ga grupica lokalnih siledžija-tinejdžera koji podozrevaju njegovu travestiju, surovo pretuče na ulici.

Nakon što biva pretučen, tok njegovog života se sudbonosno preklapa sa životom porodice Samardžić, Antom i Majom, njegovim komšijama iz suterena zgrade u kojoj živi. Sučeljavanje suprotnosti započeto na unutrašnjem planu glavnog junaka proširuje se i na njegovo okruženje, jer je, policajac Ante zapravo niko drugi do samoprektšteni Srbin- Vasilije, koji se u strahu od nekakve hrvatske odmazde na početku poslednjeg rata prijavio u HVO, a nakon toga, najverovatnije takođe zbog straha i lakomislenosti odlučio da je najbezbednije da promeni vlastito ime i tako pokuša da pokaže svoju „pravovernost“ po nacionalnom opredeljenju u novonastalim društvenim okolnostima nakon raspada Jugoslavije. ( Antu/Vasilija i Maju tumače takođe fantastični Dejan Aćimović i Ksenija Marinković)

Varljivi odnos koji grade profesor Kralj i komšija Ante dok zajedničkim snagama pripremaju Antin ispit iz Ustava republike Hrvatske zapravo je srž samog filma i zapravo jeste suština ljubavne priče o mržnji, ali takođe je i neka vrsta umetničkog eksperimenta koji suptilno dokazuje svu destruktivnost i zlo koje predrasude sobom nose. Stereotipi, aktuelizovani u neminovnoj interakciji onih istih sa nekim drugima i drugačijima u okviru jedne zajednice, pokazuju se kao izlišan sloj kompleksnosti, odnosno kao faktor koji onemogućava komunikaciju i zajedničko funkcionisanje- i to često onda kada za tako nešto ne postoji niti jedna druga prepreka osim tih istih stereotipa! Film nas u poenti još jednom vraća na zaključak da imamo pravo da nekoga ne volimo samo ako je bio grub, povredio nas, slagao, razačorao, ali nipošto zato što je druge rase, vere, boje kože. Ne samo da nemamo pravo, već je i besmisleno.

Činjenica da na kraju glavni protagonista ne odustaje u velikoj meri od svojih svetonazorskih ubeđenja izdvaja film iz žanra lakih (holivudskih) sapunica u kojima glavni lik katarzično shvata svoje greške i postaje nov, savršen čovek, ali i ono što je još važnije- ovakav postupak još jače podvlači poentu o štetnosti predrasuda i svedoči o izvesnom tragizmu kod glavnog junaka koji, uprkos iskustvenim dokazima, ipak ostaje u mnogome dosledan svojim pogrešnim uverenjima. Fantastična gluma, jednostavni, a istovremeno brutalni redisteljski postupci, paradoksalnost koja izlazi iz okvira umetničkog sveta filma (Hrvata glumi Srbin, a Srbina Hrvat), dirljive scene u kojima se pred očima Maje Samardžić otvara sva dubina, složenost i međusobna premreženost svetova dve ličnosti u jednom telu, Vjekoslava i Katarine Kralj, duhovite, tomićevski- paradoksalne scene sa nepokretnim ocem, kratki ali efektni osvrti na stanje u modernom hrvatskom društvu, kao i na štetne zablude o bližoj i daljoj istoriji- sve to skupa jeste ono što će ovaj film činiti još dugo dugo aktuelnim i rado gledanim, ili pak kritikovanim i osporavinim, ali i ono što će ga nesumnjivo svrstati u kinematografsku klasiku ovog dela Evrope.

Aleksandar Veličković ima 24 godine i rođen je i živi u Obrenovcu gde je završio osnovnu i srednju školu. Kako kaže, nakon manje uspešnog studiranja na Fakultetu političkih nauka, svoj mir je pronašao na Filološkom fakultetu gde i sada studira. Interesuje ga umetnost, pre svega knjižvevnost i pozorište, politika i novinatstvo, rad civilnog sektora i ljudska prava. Ponosan je na decenijsku karijeru glumca u amaterskom pozorištu u Obrenovcu, i činjenicom da su njegove pesme pobeđivale na konkursima u Srbiji i regionu. Njegove pesme objavljene su u više zbirki poezije. Voli vedre i samokritičke ljude, i uživa u koloumnama Borisa Dežulovića i Teofila Pančića.

Na fotografiji: Ksenija Marinković
Foto: Saša Huzjak
Izvor: http://www.ustavrhfilm.com 




Muzički festivali u Srbiji: Kultura ili „hleba i igara“?

festivali

Muzički festivali u Srbiji predstavljaju sigurno neke od najatraktivnijih događaja u regionu poslednjih decenija. Neki od njih su i uveliko svetski poznati, poput „Exit“ festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi, neki su popularni među lokalnim stanovništvom, ali i strancima željnim svojevrsne egzotike, poput, na primer, festivala trubača u Guči, a tu je i more drugih muzičkih okupljanja i festivala zabavnog karaktera, poput beogradskog „Beer fest-a“, „Gitarijade“ u Zaječaru i tako dalje. Međutim, bez obzira kojem pravcu ili pravcima festivali žanrovski pripadaju, svi dele osnovne zajedničke crte, svojstvene muzičkim festivalima bilo gde u svetu – muziku do zore, obilje hrane i pića, brojnu publiku i provod do besvesti. No, šta se tu još krije? Da li su muzički festivali samo još jedna prilika da se narod zabavi i zaboravi na svakodnevicu u toku tih nekoliko dana u drugoj dimenziji ili nam ova dešavanja ipak pružaju  nešto više? Dilema na koju često nailazimo vezana je za kategorisanje muzičkih festivala između polja čiste zabave i oblasti kulture.

Razmotrimo na prvom mestu sam pojam kulture. Kolikvijalno i laički, ljudi pojam kulture uglavnom vezuju za kulturno uzdizanje, odnosno za sadržaje umetničkog karaktera, intelektualnog, čak akademskog. Zato, kada se kaže kultura, najčešće prvo pomislimo na institucije poput muzeja, pozorišta, koncertnih dvorana i slično, a veoma retko na neobuzdano šarenilo i haotičnost muzičkih festivala. Drugo, često je vezujemo za prošlost i potpuno zaobilazimo mogućnost da i savremeno doba rađa svojevrsne kulturne oblike. No, ono što je važno istaći jeste jedan mnogo širi aspekt ovog pojma. Kultura, antroploški, obuhvata sve što čovek radi i sve što čovek stvara, način na koji živi, običaje koje praktikuje, odnos i razmenu sa drugim ljudima i tako dalje. U tom smislu, i pojam „hleba i igara” možemo potpuno slobodno uvrstiti u okvir kulture. Kako je svojevremeno definisao antropolog Edvard Tajler, kultura ili civilizacija, sa kojom je on izjednačava, jeste „složena celina koja uključuje znanje, verovanje, umetnost, moral, zakon, običaje, i bilo koju drugu sposobnost i naviku koju je čovek stekao kao član neke društvene grupe“[1]. Ukoliko shvatimo kulturu na ovaj način, muzički festivali ne samo da potpadaju pod taj pojam, već predstavljaju mesta neverovatne, nezaustavljive kulturne razmene, dok u isto vreme, ispunjavaju i uslov da se nazovu mestom kulturnog uzdizanja. Samo, jednog malo drugačijeg, haotičnijeg i ne onog na koje smo navikli da se podrazumeva.

Iako će se uvek naći oni koji će reći da su naši muzički festivali propali, jer sada na njima nastupa mnogo više DJ-eva, nego „pravih“ muzičara i bendova, da scena dobre muzike generalno umire, da više nema grupa i izvođača „kakvi su nekad bili” i tako dalje, kada govorimo o prenošenju kulture, u prvom, više umetničkom i edukativnom smislu, to nije i ne može biti predmet rasprave. Možda se nekome to ne dopada, a u ljudskoj je prirodi da se promene uopšteno teško prihvataju i da im se momentalno stvara otpor, ono što dolazi sa stejdževa muzičkih festivala, bilo da su u pitanju DJ izvođači, trubači, pevači, bendovi i tako dalje, jeste određeni vid umetnosti i umetnički žanr. Kao što ćemo u pozorištu odgledati operu ili balet, na muzičkom festivalu ćemo odgledati i odslušati nečiji performans. Razlike leže u pristupu i odabiru tema, ali nisu od važnosti za kategorisanje jednog ili drugog u oblasti kulture. Dok pozorišta i slične ustanove teže tradiciji i ustaljenim obrascima, muzički festivali su živi, promenljivi i razvijaju se u skladu sa trenutnim globalnim i lokalnim okruženjem. Namerno upotrebljavam pojam razvijati, jer i nazadovanje i napredak, u kom god smislu da ih posmatramo, predstavljaju stepen razvoja neke pojave.

Međutim, daleko važniji je aspekt muzičkih festivala kao mesta stvaranja kulture i mesta kulturne razmene i doživljaja. Možemo čak reći da su muzički festivali kultura za sebe. Ovde govorimo o festivalima u Srbiji, ali, osim razmere samih događaja, kultura jednog muzičkog festivala bilo gde u svetu nosi iste karakteristike. Znamo i šta su glavna kulturna obeležja ovih događaja, lako prepoznatljiva i upečatljiva. Muzika, piće, hrana, masa, druženje, zabava. Muzički festivali okupljaju sledbenike svoje kulture i stalno iniciraju nove. Oni su stecište ljubitelja ovih obeležja, što ih čini pravim malim kulturama, potpuno u skladu sa Tajlerovom definicijom. Muzički festivali su i mesta neverovatne kulturne razmene. Ako uzmemo primer „Exit” festivala, njega (a i druge festivale u našoj zemlji), ne posećuju samo naši sunarodnici. Na ovaj popularni festival se ciljano upućuju građani iz mnogih drugih zemalja, turisti u prolazu, putnici sa raznih krajeva sveta. U tom smislu, muzički festivali predstavljaju fuziju najrazličitijih nacija i narodnosti i samim tim žarišta izuzetno intenzivne kulturne razmene. U tom smislu je važno napomenuti i da vezivanje festivala za zemlju održavanja takođe gubi na značaju, pa tako nije važno da li se on dešava u Srbiji ili nekoj drugoj zemlji, bez obzira na bilo koju od društvenih i političkih prilika u datoj državi.

Kada sagledamo fenomen muzičkih festivala u svetlu jednog opširnijeg definisanja pojma kulture, možemo slobodno reći da on ispunjava apsolutno sve uslove da se nazove kulturnom pojavom. Muzički festivali predstavljaju umetničke performanse posebnih žanrova, karakteriše ih čitav skup ponašanja, delovanja i vrlo prepoznatljiva ikonografija. Oni okupljaju i vezuju određenu društvenu grupu i služe kao mesta intenzivne kulturne razmene. Muzički festivali u svetu, pa tako i u Srbiji, apsolutno ilustruju čuveni izraz „hleba i igara“, zato što „hleba i igara“ zapravo predstavljaju neodvojiv, esencijalni deo kulture.

Autorka: Ana Cagić
Foto: http://www.edgefestival.ca/lineup/

[1] E. Tajler, Primitivna kultura, 1871.




Svoj

Idiotske stvari,
postale su normalne danas.
Sve o čemu čovečanstvo,
nije ni sanjalo, sve gluposti,
postale su normalne i svakodnevica.
A prave vrednosti, umetnost,
muzika sa dušom,
postale su retkost.
Nisu normalne, dakle.
Ako ti neko kaže da si lud,
da nisi normalan, ili slično,
smatraj se posebnim,
drugačijim, originalnim,
svojim.
Smatraj se svojim.

Budi svoj,
upijaj znanja,
ali ostani svoj.
Ne upravljaj se,
po potrebi i mišljenju drugih.
Ako poštuješ svoje JA,
i drugi će.
Naći ćeš prave ljude,
naći će oni tebe.
Samo molim te,
izdrži!

Autor: Stefan Stanojević
Foto: http://www.escapefromcubiclenation.com/2013/12/06/how-to-make-sure-your-work-aligns-with-your-values/

svoj




„Dame i gospodo, dobro veče“… I amin.

Dnevnik-RTSU doba munjevitog razvoja Interneta kao sve moćnijeg informacionog sistema, određeni televizijski kanoni zadržavaju konstantnu pažnju velikog dela stanovništva, kako na našim prostorima, tako i u širem delu sveta. Statistike pokazuju da je večernji „Dnevnik“ jedna od neprikosnoveno najgledanijih emisija u gotovo svim zemljama evropskog kontinenta, uprkos činjenici da se u poslednje vreme sve više ljudi odlučuje da „bojkotuje“ televiziju kao, pre svega, nepraktičan medij u poređenju sa Internetom ili štampanim izvorima informisanja, dok ja to činim iz još nekih načelnih razloga.

Jedan savremeni francuski teoretičar, Rafael Antovan, gledanje televizijskog programa smatra učestvovanjem u jednoj velikoj medijskoj liturgiji, ritualnom skupu koji za cilj ima širenje određene dogme. Ako primenimo tako navedenu teoriju na primeru večernjeg Dnevnika, koji se emituje između 7 i 8 sati uveče u gotovo svim zemljama, možemo reći da je ona održiva. Iako u osnovi ovaj vremenski interval ne nosi bilo šta sakralno sa sobom, prisustvo voditelja koji čita aktuelnosti sa takozvanog „idiota“ gledajući istovremeno pravo u kameru i dajući iluziju da je stoprocentno prisutan i svestan onoga što izgovara, je svakako iluzorna. Neutralnost facijalne ekspresije je takođe iluzorna, ukazujući na nepristrasnost i objektivnost prilikom izveštavanja koja nije bliska ljudskoj prirodi budući da svi imamo svoj stav i mišljenje u vezi sa aktuelnostima koje su deo naše svakodnevice.

Dvoličnost dehumanizovanog izveštavača je utoliko veća što je jasno da se iza profesionalne etike nalazi lični stav osobe kostimirane u svojevrsno polu-božanstvo („polu“, jer joj se noge nikada ne vide) koje se ne smeje, ne plače, ne pokazuje emocije, a neretko izgovara stravične vesti.

Čak i onda kada deluje najneutralnije, informativni program je neminovno subjektivan, jer se iza kostimiranog studija i prezentera nalazi čitav organizacioni tim koji bira i klasifikuje informacije, odlučuje kojim redom i na koji način će one biti prezentovane, ili cenzuriše iste po sopstvenom nahođenju. Subjektivnost medija je činjenično stanje koje se ne može opovrgnuti prividno uzdržanom ekspresijom voditelja.

Nasuprot štampanim medijima i Internetu na kome je sve češće moguće ponovo odgledati/odslušati odredene emisije u bilo koje vreme, televizija nas primorava da se podredimo određenim terminima emitovanja i često, kao što je npr. slučaj sa Dnevnikom, da pratimo informacije koje nas konkretno ne zanimaju, kako bismo došli do one koja nas se tiče.

Zahvaljujući prijemčivom rečniku i formulama koje voditelj uči unapred, gledalac ima varljivi utisak individualnog vrednovanja, dok zapravo prisustvuje ritualnom skupu u kojoj je pažnja miliona ljudi usmerena ka jednoj osobi robotičkog izgleda i ponašanja koja se svima obraća na isti način i istim rečnikom, šaljući identičnu poruku. Dakle, cilj izveštavanja je uniformisati misao i svest gledalaca.

I na kraju, mislim da je jedna od najvećih zabluda nas prosečnih građana da gledanje televizije predstavlja način da „odmorimo mozak“ nakon iscrpnog ranog dana, dok se ustvari u našoj svesti dešava jedan kontradiktoran proces. „Isključivanjem mozga“ ili skretanjem misli, isključujemo mogućnost da sami donosimo zaključke dopuštajući indirektno da bezlični voditelj to radi umesto nas. Dakle, hteli mi to priznati ili ne, praćenje informativnog Dnevnika je svojevrstan oblik uskraćivanja slobode misli i kritičkog rasuđivanja. Zašto se mučiti istražujuči, čitajući, sintetišući informacije kad postoji neko s druge strane ekrana ko će to uraditi umesto nas, uzgred i nahraniti naš ego utiskom da smo bogatiji za neko novo znanje.

  Autor: Mladen Milkić-Le Scanve