Mladi, ideje i beogradski izbori

Bliže se beogradski izbori, a novih ideja nema. Mnogi na izbore gledaju kao na ključne za opoziciju, da napravi malo mesta za sebe u političkom životu Srbije. Opozicija treba da se konsoliduje, ali i da kreira nove ideje oko kojih može da okupi veći broj građana, posebno mladih. S vremena na vreme, postavi se pitanje učešća mladih, novih političkih elita u političkom životu Srbije, tačnije gde su oni i kako da se politički angažuju?

Floskula nad floskulama je svakako – na mladima svet ostaje. Međutim, kada ti mladi zapravo stupaju na scenu? U demokratskim društvima postoje političke partije svih ideologija. Neki se zalažu za više izdvanja za obrazovanje i zdravstvo povećavanjem poreza, dok drugi žele da osiguraju nesmetan privredni rast i rad malih preduzeća smanjivanjem poreza. Jedni se zalažu za veću zaštitu životne sredine nametanjem parafiskalnih nameta kompanijama, dok drugi žele da to smanje. Jednima je bitna globalizacija, drugima nacionalizam i tako u nedogled. Drugim rečima, politička ponuda je raznovrsna.

U prilog raznovrnosti ponude su i poslednji predsednički izbori u Srbiji. Jedanaest vrlo različitih kandidata sa dosta različitim idejama takmičilo se za predsednika Republike. Znamo šta su građani odlučili, ali postavlja se pitanje koji je razlog pobede predsednika Vučića u prvom krugu sa 55% glasova izašlih na izbore. Da li uspešnost reformi, možda bolji standard građana, smanjena stopa nezaposlenosti ili dve trećine vremena provedenih u svim medijima?

Za ovu svrhu, držaćemo se poslednje pretpostavke. Da biste bili političar, mnogi tvrde da su vam potrebni resursi. Tri resursa su ključna za ulazak na političku scenu Srbije, novac, informacije i poznanstva.

Mediji i novac međusobno se prožimaju. Što ste više prisutni u medijima, veća je verovatnoća da uticajem i novcem kupujete prostor u najgledanijim i najčitanijim medijima. Novac je pre svega bitan za promociju vaših ideja, ali i da vas sačuva od napada, kojih će neminovno biti. Naime, na tržištu od sedam miliona građana, po mišljenju mnogih, Srbija ima mnogo medija, međutim najveći mediji u vlasništvu su nekolicine. Kako sudstvo ne funkcioniše, jedini ko može da vas zaštiti od napada po naslovnicama jesu drugi mediji koji mogu u vaše ime da napadnu drugog. Najčešći napadi političkih protivnika su lične prirode i vrlo često neutemeljeni u realnosti, ali dok to sud utvrdi, ako utvrdi, šteta je već načinjena, a onda vas ni Sava ni Dunav ne mogu oprati. Drugim rečima, politika u Srbiji fokusirana je na permanentnu borbu političkih protivnika u kojoj su vam potrebni novci. Tako i ne čudi što se ljudi od integriteta gnušaju politike, iako ona u suštini označava umetnost odlučivanja.

Informacije su vam neophodne da biste bili što više koraka ispred protivnika i da napadnete ili se odbranite pre nego što protivnik očekuje. Što intimnije informacije posedujete to bolje, budući da vam ucenjivački kapital raste. Često su informacije jače od novca, jer ipak postoje stvari koje novac ne može kupiti dok ucena preovlađuje. Sakupljanje osetljivih informacija obično spada u domen službi bezbednosti koje su bile rame uz rame uz gotovo svaku vlast. Koliko službe bezbednosti (ne)zakonito prikupljaju informacije, to niko ne zna, ali znamo da ih niko ne kontroliše, bar ne efektivno i efikasno. To zapravo znači da ukoliko vam je potrebna afera ili pranje biografije, bolje bi vam bilo da imate nekog u službama. Ovako nakaradno uspostavljen sistem degradira demokratiju i odvraća građane od učešća u procesima donošenja odluka, plašeći se da će njihova intima biti narušena.

Na kraju, poznanstva vas mogu unaprediti brže od znanja i veština koje posedujete. Ipak živimo u društvu gde je važnije koga znaš, a ne šta znaš. Uostalom kako bi bilo moguće dovesti na mesto premijera osobu sa par meseci političkog iskustva? U zavisnosti od poznanstva i odnosa zavisi i vaša podrška i potencijalna trgovina uslugama. Najbolje je poznanstva sticati iz različitih sfera uticaja, službe bezbednosti, mediji, političke stranke i sudovi. Na taj način obezbeđujete sebi multiperspektivnu platformu na koju možete da računate, ali morate biti spremni i da učinite koju uslugu i na taj način zadužite svoje poznanike. U takvoj konstelaciji odnosa biće moguće dugovati državi 22 miliona dinara poreza, da opustošite robne rezerve, da vam sin ubije pešaka i da ne snosite posledice. Samo ako znate pravu osobu i spremni ste da se borite za nju.

Novac, informacije i poznanstva nisu jednino što vam je potrebno da biste ušli u politiku, niti su gore objašnjeni svi potencijalni scenariji ulaska u politiku. Jedno je sigurno, novih ljudi, a samim tim i novih ideja u političkom životu Srbije neće biti iz najmanje tri razloga, mladi nemaju novac jer je polovina nezaposlena, informacije i poznanstva se stiču iskustvom i mogućnošću za trgovinom uticajem, i treće, na političke partije se gleda sa velikim nepoverenjem.

Istraživanje Instituta za evropske poslove: „Politička opredeljenost građana Srbije“ iz marta 2017. pokazuje da čak 90% mladih od 18 do 29 godina ne veruje političkim strankama, 75% ne veruje da stranke rade u interesu građana, a samo 15% mladih članovi su stranaka. Ovakvi podaci pokazuju veliko nepoverenje među mladima da se politički angažuju i učestvuju aktivno u procesima donošenja odluka. Imajući u vidu ove podatke, postavlja se pitanje ko je spreman da ovakvu praksu promeni?

Ubeđen sam da je najbolji način da se prevaziđu izazovi ulaska mladih u politiku tako što bi se kreirale nove ideje koje bi pratile energična želja za dostizanjem istih. Problemi u Beogradu su veliki i nagomilani. Svima je jasno da grad od skoro dva miliona ne može da se razvija i da ljudi u njemu žive bez trajnog rešenja gradskog prevoza. Infrastruktura grada je loša, glavni grad nema sređenu kanalizaciju, odvode od kiša, odbranu od poplava i gasifikaciju. Divlja gradnja, uprkos obećanjima, nije zaustavljena i većina Beograđana ima problem sa parkiranjem. Ulice su generalno nebezbedne, pogotovo za pešake i bicikliste. Saobraćajna signalizacija je slaba, kvalitet puteva zabrinjavajući. Parkovi se i dalje asfaltiraju uprkos znanju da to povećava temperaturu u gradu itd. Ovo su problemi sa kojima se svaki Beograđanin suočava gotovo svakodnevno i očigledno da tradicionalna razmišljanja nisu dala rezultate. Potrebne su nove ideje čije je sprovođenje zasnovano na nauci. Beogradski izbori treba da se vrate u okvire lokalnog i očekujem da se kristališu ideje koje imaju za cilj da građanima glavnog grada učine život prijatnijim. Upravo tu vidim priliku za mlade i nove ideje. Izvolite.

Naim Leo BEŠIRI

Direktor Instituta za evropske poslove




Tramp, Milošević i otpor populizmu

Iako bi na prvi pogled najlogičnije bilo porediti ličnost i kampanju Donalda Trampa sa onima koje su vodili Vojislav Šešelj ili Bogoljub Karić, budući da Tramp u prvi plan ističe radikalno agresivan govor i stečeno materijalno bogatstvo, ipak je zanimljivije uporediti ga sa čovekom koji je, za razliku od pomenute dvojice sunarodnika, kao rezultat kampanje uspeo da osvoji ( apsolutnu ) vlast. Reč je o usponu Slobodana Miloševića, prvo na čelo Srbije kao federalne jedinice, a potom i kao nezavisne države. Treba napomenuti da je nesporno da između SAD 2016. godine i SFRJ krajem osamdesetih godina prošlog veka postoji mnogo razlika ( neko bi rekao da ne postoji niti jedna jedina sličnost), međutim, pojedini načini vođenja kampanje i stvaranja političkog lidera ostaju nepromenjeni bez obzira u kom se vremenu ili društvenom uređenju odigravali.

Pre svega, i Tramp i Milošević su na vreme prepoznali specifičan deo biračkog tela i delove zemlje kojima će se prvenstveno obraćati i koji će biti tas na vagi, presudan za njihovu pobedu. Tako imamo Trampa, koji se od samog početka debate sa svojim republikanskim protivnicima, a pogotovo kasnije, u debati sa Hilari Klinton, oslanjao na podršku ljudi koji su gubitnici globalizacije i sporazuma o slobodnoj trgovini ( čiji je apologeta upravo Klinton), prevashodno na Srednjem Zapadu SAD-a. Na primer, u sve tri finalne debate, Tramp je, bez obzira na postavljena pitanja, podsećao na gubitak radnih mesta u Ohaju i ostale nusproizvode NAFTA sporazuma. Upravo je Ohajo, zajedno sa svojim susedima, Pensilvanijom i Mičigenom i odlučio predsedničke izbore, prešavši na republikansku stranu, po prvi put posle mnogo godina.

Sa druge strane, Milošević je isto tako precizno identifikovao SAP Kosovo kao ključnu teritoriju čije „osvajanje“ bi utrlo put dominantnom položaju u celoj Federaciji. Iskra zapaljena na Kosovu, tog aprila 1987. godine i antologijskim „niko ne sme da vas bije“ ubrzo je donela pobedu i na Osmoj sednici i pokoravanje SR Srbije. Na krilima iste zapaljive retorike, ali za specijalnu priliku zapakovane u oblandu „antibirokratskog pokreta“, osvojena je vlast u SR Crnoj Gori i SAP Vojvodini, već sledeće godine.

Zatim, obojica su se na vlast uzdigla na krilima desnog populizma, u doba političkih previranja, kako u svetu, tako I u svojim zemljama. Međutim, političko profilisanje na ovakav način je zajedničko za mnogo lidera, u različitim vremenima i na različitim kontinentima. Ono što izdvaja pomenuti dvojac je što su obojica svesno predstavljali otpadnike od svojih matičnih partija, čiju su infrastrukturu iskoristili kako bi zauzeli određene pozicije i pristup medijima uoči događaja i samih izbora na kojima će osvojiti vlast. I to ne samo otpadnici od političkih partija, već i od šireg establišmenta koji je polako, ali sigurno gubio poverenje građana sa svih strana ideološkog spektra.

U ličnostima Ivana Stambolića, koji se ne snalazi u rešavanju eskalacije nasilja na Kosovu i nemušto poziva na održanje statusa quo, i Džeba Buša koji, jednako smušeno, ne uspeva da u debati nametne nijednu temu koju mu je izborni štab savetovao, ima mnogo sličnosti, ne samo po tome što dolaze iz porodica sa političkim pedigreom. Ma koliko njihovi stavovi za nekog bili ispravni ili ne, novi način komunikacije ih je potpuno zatekao i izbacio iz političkog koloseka. Obojica su predstavljali zalazak jedne epohe,čak pomalo i tužno nesvesni trenutka u kom se nalaze i bore za moć.

Upravo ovde je ključ za razumevanje Miloševićeve i Trampove popularnosti i izbornih pobeda. U vremenu političkih previranja, kada dobar deo građana oseća da je suštinska promena neophodna, obojica izgovaraju reči koje su pre toga dugi niz godina nailazile na društvenu osudu, i koje su stoga bile izricane samo u bezbednom okruženju porodičnih domova i lokalnih kafana. Pritom, to se najmanje odnosi na Trampove najcitiranije rečenice, u kojima vređa pojedince I grupe. Najveći politički profit je ostvario koristeći sintagme kao što je “radikalni islamski terorizam” koja je bila u glavama mnogih Amerikanaca, posebno od 11. septembra, ali koja do tada nije imala mesto u debatama predsedničkih kandidata.

Slično tome, Miloševićeva retorika koja kao glavnu ideju uzima rešavanje “srpskog nacionalnog pitanja” krajem osamdesetih je takođe bila jedna novost i šamar establišmentu, ali ona ni tada nije bila suštinski nova, već se samo nalazila ispod površine javnog govora.

Da se u oba slučaja igralo na kartu evociranja nekih ( namerno) nedovoljno jasno definisanih vremena, i ukazivanju na to da je zemlja došla do raskrnice, pokazuju I slogani koje su MIlošević I Tramp koristili, a koji sadrže istu ključnu reč – ponovo ( Oj Srbijo iz tri dela ponovo ćeš biti cela/Make America Great Again).

Poređenje načina na koji su ove dve ličnosti došle na vlast nema za cilj puko nabrajanje njihovih sličnosti, već pokazuje da demagoški pokreti koji se, sa vremena na vreme, pojavljuju u skoro svim državama, imaju određen obrazac, koji nije uvek lako uočljiv, i koji zbog toga često odnosi izborne pobede nad opcijama koje sebe smatraju progresivnom elitom.

Upravo je razumevanje tog “obrasca” neophodno kako bi se izbegle tragične posledice ukoliko bi taj talas populizma otišao predaleko, što se i dogodilo u Srbiji početkom devedesetih. Rastućem demagoškom pokretu se ne mogu suprotstaviti isprane konstrukcije i floskule, te bezidejni I neharizmatični lideri koji ne mogu da ostvare kontakt sa ljudima van partijske baze. U SAD-u je takav ignorantski odnos prema protivniku I vremenu u kom se nalaze koštao vlasti Demokratsku partiju, a i za Srbiju, u kojoj periodi političke stabilnosti mnogo kraće traju, važi zlatno pravilo da ukoliko elita ne prepoznaje trenutak u kom status quo mora da se menja, ona svakako nije progresivna, a uskoro neće biti ni elita.

Luka Bošnjak je rođen 1990. godine u Novom Sadu. Završio je Pravni fakultet u Novom Sadu 2015. Godine, a trenutno na master studijama na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smer „Evropske studije“. Alumni „Studija budućnosti“ Beogradske otvorene škole, XXIII generacija, praktikant u Beogradskoj otvorenoj školi, u Centru za evropske integracije. Hobiji su mu kućno pivarstvo, fudbal i kvizovi opšteg znanja.




Ko to tamo blokira?

Od kada je Srbija otvorila dva, umesto tri nova poglavlja pregovora o članstvu u Evropskoj uniji o otvorenim poglavljima niko ni ne priča. Neko bi rekao koga briga za javne nabavke i nauku. Sticajem okolnosti, tema je poglavlje 26 koje nije otvoreno a tiče se obrazovanja i kulture. Kamo sreće da je ono tema zato što vlada interes javnosti da se obrazovni sistem unapredi. Ipak, ovog puta tema je razlog zašto poglavlje nije otvoreno. Dobro, ni razlog sam po sebi nije toliko tema koliko država članica EU koja je blokirala otvaranje poglavlja.

Unutrašnje pozicije

Masovna histerija izazvana bilateralnim pitanjima Srbije i Hrvatske je najlakša za izazivanje i aktuelnim rukovodstvima dveju država ona veoma dobro služi za jačanje unutrašnjih pozicija i dokazivanje pripadnosti sopstvenoj naciji. Skrenuti pažnju sa unutrašnjih pitanja nikada u poslednjih 15 godina nije bilo lakše. U konstalaciji odnosa u kojoj Hrvatska kao članica EU može da blokira otvaranje novih poglavlja u pregovorima sa Srbijom, ovo postaje još lakše.

Ima li ovo blokiranje ikakvog smisla sem unutrašnje upotrebe i udvaranja sopstvenom desničarskom biračkom telu? Teško. Tako gde se razgovara o blokiranju otvaranja poglavlja malo ozbiljnije razgovara se o tome da li je razlog koji je Hrvatska navela validan. Uistinu, da li je pitanje prava na obrazovanje na sopstvenom jeziku deo poglavlja 26 o obrazovanju ili ipak poglavlja 23 koje se tiče osnovnih prava?

Bilateralna blokada

Berlinski proces zamišljen kao forma saradnje država Zapadnog Balkana, okuplja šest država koje žele da postanu članice EU i Hrvatsku, Sloveniju, Nemačku, Francusku i Austriju. Šest država Zapadnog Balkana prošle godine potpisale su Deklaraciju nakon samita u Beču kojom su se obavezale da neće jedna drugu saplitati bilateralnim pitanjima na evropskom putu. Ostalo je pitanje zašto Hrvatska i Slovenija godinu dana kasnije, na samitu u Parizu, nisu prihvatile isti princip, što po rečima učesnika procesa jeste bio plan i jedna od preporuka.

Uostalom, bilateralna pitanja mogu biti rešena ako za tako nešto postoji volja. Zato treba da razgovaramo o tome zašto problem koji ima hrvatska nacionalna manjina u Srbiji niko ne rešava? Stiče se utisak da je u pitanju problem koji je sada, ničim izazvano, iskrsao niotkuda. Ipak, nije tako. Još 2011. godine na jednom od bilateralnih susreta između Ive Josipovića i Borisa Tadića, tadašnjih predsednika dveju država, ovo pitanje bilo je na dnevnom redu. Pet godina Srbija ne može da reši jedno ne tako teško pitanje koje se tiče prava jedne grupe ljudi. Sa tim i takvim kapacitetima teško ćemo u EU.

Konačno, kao građani i građanke moramo da se zapitamo jednu stvar. Ko gubi zbog nerešenih bilateralnih pitanja i neotvaranja poglavlja? Odgovor je prilično jednostavan – mi sami. Na prvom mestu oni naši sugrađani i sugrađanke čije pravo na obrazovanje na sopstvenom jeziku je ugroženo. Onda svi mi ostali, jer proces priključenja i pregovora o članstvu treba da podrazumeva, najjednostavnije rečeno, uređenje naših života i države u kojoj živimo. Zar to nije nešto što svi mi želimo?




(Ne)sloboda okupljanja

o-FREE-SPEECH-facebook

Ustavni sud je proglasio neustavnim Zakon o javnom okupljanju građana iz 92. godine, 9. aprila 2015. u predmetu broj IУз-204/2013, što je objavljeno u Službenom glasniku RS, br. 88/2015. U odluci Ustavnog suda navodi se da je zakon: neustavno ograničavao slobodu okupljanja, neustavno se pozivao na zaštitu prava drugih, što je osnov za zabranu skupova, neustavno pravio razliku između privremene i trajne zabrane skupa i neustavno određivao pravo na sudsku zaštitu u slučaju zabrane skupa. Dugim rečima, neustavni zakon nije davao mogućnost da pokrenete sudski spor protiv rešenja o zabrani MUP-a i da on bude rešen pre samog najavljenog događaja, što je obesmišljavalo pravo na sudsku zaštitu. Princip zabrane skupova u poslednji čas, pozivajući se na neustavne odrednice, MUP je koristio prilikom zabrane više parada Ponosa. Takvu praksu je Ustavni sud, takođe, proglasio neustavnim u predmetima Už-5284/2011 koji se odnosi na zabranu Parade Ponosa u 2011. i Už-1918/2009 u vezi sa zabranom Parade 2009. godine. Ovakvo zakonsko regulisanje javnog okupljanja Ustavni sud proglasio je neustavnom i naglasio da je suprotno odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako Srbija devet meseci nije imala zakon koji uređuje javno okupljanje građana, parlament je 26. januara 2016. usvojio novi Zakon o javnom okupljanju koji je stupio na snagu 4. februara 2016. budući da je objavljen u Službenom glasniku broj šest osam dana ranije. Ovaj zakon obesmišljava pravo javnog okupljanja i to više nego prethodni zakon i to iz najmanje četiri razloga: drakonske novčane kazne za organizatore, loša definicija spontanog okupljanja, obesmišljena pravna zaštita i besmisleno određivanje mesta gde se građani mogu okupljati.

Kada pogledate Zakon videćete da ima sedam članova vše od prethodnog, da je manje precizan, a rigorozniji u kaznenoj politici. Sa druge strane, novi Zakon jeste precizan kada su novčane kazne u pitanju. One su mnogostruko veće u odnosu na prethodni. Sa druge strane, nelogičnosti počinju već u 10. članu gde se navodi da: „Organizator može da odredi vođu okupljanja.“, a u članu 14. se nalaže da se dostave podaci vođe okupljanja. Iz ovoga nije jasno da li je obavezno da skup ima „vođu“. Ukoliko ga ima, bitno je razumeti da postoji potencijal da „vođa“ plati kaznu od 70 do 120 hiljada dinara ukoliko nešto krene po zlu kako je propisano članovima 21. i 22. Ukoliko govorimo o pravnom licu kao organizatoru, potencijalna kazna se kreće od milion do dva milona dinara, a za odgovorno lice u organizaciji još povrh toga i od 70 do 150 hiljada dinara. Na kraju, učesnik okupljanja platiće kaznu do 30 hiljada dinara ukoliko ne postupi po nalogu vođe okupljanja. Zašto su ove odrednice problematične? U zemlji u kojoj je nezaposlenost mladih 50%, a prosečna plata 300 evra, potencijalni „vođa okupljanja“ ili udruženje građana će dobro razmisliti da li će hteti da budu odgovorani za okupljanje. Imajmo u vidu da većinu okupljanja građana organizuju fizička lica i udruženja građana i da ovako visoke kazne mogu da odvrate i organizatore i učesnike što obesmišljava ustavom zagarantovano pravo na slobodu okupljanja.

Druga tvrdnja, da ovaj Zakon obesmišljava javno okupljanje, sastoji se u članu 13. koji definiše „spontana okupljanja“. Navedeni član nalaže da se spontana okupljanja ne prijavljuju, a da se u smislu zakona smatraju mirnim okupljanjima, bez organizatora, i da je njihov cilj neposredna reakcija na određeni događaj „radi izražavanja mišljenja i stavova povodom nastalog događaja“. Međutim, isti član naglašava da se spontanim okupljanjem neće smatrati „okupljanje na koje poziva fizičko ili pravno lice koje je, u skadu sa odredbama ovog zakona, organizator okupljanja“. Drugim rečima, ukoliko pozovete svoje prijatelje da se okupite i zajedno izrazite mišljenje i stavove povodom nastalog događaja možete automatski postati vođa skupa i samim tim da budete u prilici da snosite odgovornost i za druge. Tako je na osnovu, na početku pomenutog, neustavnog zakona, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Anita Mitić, dobila prekršajnu prijavu za organizovanje spontanog okupljanja zato što je na svom fejsbuk nalogu pozvala prijatelje da joj se pridruže kako bi izrazila svoje mišljenje povodom zabrane održavanja akcije 7000 kojom je trebalo da se obeleži 20 godina od genocida u Srebrenici. Kako trenutno stoji u zakonu, deluje mi da će se spontanim okupljanjima smatrati samo stranačka okupljanja, a da će druga spontana okupljanja biti obeshrabrivana i sankcionisana.

Treći razlog, zašto verujem da se okupljanje građana obesmišljava, sažet je u članovima 14, 15. i 16. novog zakona. Naime, članovi zakona propisuju rokove za podnošenje prijave o javnom okupljanju, za donošenje rešenja o eventualnoj zabrani okupljanja, podnošenje žalbi na isto rešenje i pokretanje upravog postupka protiv takvog rešenja. Naime, organizator podnosi prijavu 5 dana pre održavanja okupljanja. Već tu vidimo da je promenjen rok za podnošenje prijave. U prošlom zakonu rok je bio 48 sati, odnosno 5 dana ukoliko održavanje skupa zahteva izmenu saobraćaja, definisano članom 6. Zakona o okupljanju građana koji je prestao da važi odlukom Ustavnog suda. Zatim, ukoliko MUP utvrdi postojanje razloga za zabranu, što je definisano članaom 8., donosi rešenje kojim se zabranjuje održavanje skupa najkasnije 96 sati pre prijavljenog vremena za početak skupa. Ovde treba napraviti jasnu distinkciju između dozvole i zabrane. Ovu razliku ne uviđaju građani, a često i mediji greše. Naime, MUP ne daje dozvolu za održavanje skupa, tako nešto ne postoji, MUP može samo da zabrani skup ukoliko su ispunjeni uslovi iz zakona. Dakle ne radi se o dozvoljavanju već o eventualnoj zabrani koja bi morala da bude potkrepljena dokazima. Međutim, kako sam na početku naveo, MUP je više puta neustavno zabranjivao skupove što je potvrđeno odlukama Ustavnog suda što dovodi u pitanje efektivnost pravne zaštite. Nakon eventualne zabrane, rok od 24 sata je dat organizatoru da uloži žalbu MUP-u na njegovo rešenje. Zatim, MUP odlučuje u roku od 24 sata. Ukoliko je MUP odbio žalbu, orgnizator može pokrenuti upravni spor pred nadležim sudom koji novim zakonskim rešenjem nema obavezu da spor reši pre održavanja skupa. U prethodnom zakonu sud je morao rešiti stvar u roku od 48 sati. Drugim rečima, okupljanje se prijavljuje 5 dana pre održavanja skupa, a ukoliko je zabranjen organizator ima 4 dana da se zaštititi od eventualne  samovolje što uključuje 48 sati žalbenog postupka u MUP-u na njegovo rešenje. Međutim, faktički ne postoji mogućnost eventualne žalbe na odluku suda pre nego što bi se okupljanje dogodilo zbog kratkog vremenskog roka. Ovako ustrojen sistem navodiće građane i organizacije da „organizuju“ spontane skupove kako bi izbegli formalizme i odgovornost. To je vrlo opasan teren i nadam se da će se izmene zakona uskoro naći pred poslanike.

Na kraju, kako nije na državi da odobrava javne skupove ne bi trebalo da bude na njoj ni da određuje gde će se okupljanja organizovati. U članu 24. Zakona nalaže se skupštinama gradova odnosno opštinama da u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu Zakona, odrede prostor za održavanje okupljanja. To znači da će lokalna samouprava određivati koja su to mesta na kojima se sme okupljati. Ovakva apsurdna odrednica izvrgava ruglu pravo građana na okupljanje. Opština tako može odrediti neposrednu šumu za okupljanje ili pašnjak na kome nikome okupljeni građani neće smetati pa ni njihovi zahtevi i mišljenja. Ukoliko postoji potreba da se zabrani skup na nekom od mesta, neka se onda to obrazloži u rešenju o zabrani događaja.

U Srbiji je odavno potrebna hrabrost za organizovanje javnih događaja, a zahvaljujući novom Zakonu, građanima će biti potrebni i duboki džepovi, dobri advokati, odlični pravni savetnici i glasni megafoni kako bi neko mogao da ih čuje.

Naim Leo BEŠIRI, direktor Instituta za evropske poslove




Grčka dužnička kriza – Koliko je postojeće rešenje održivo?

greece

Nakon odlučnog „oxi“ izrečenog na referendumu 5. jula 2015. godine[1], Grčka je daleko manje odlučno, a više stidljivo ušla u novi pokušaj pregovora oko rešavanja problema godinama nagomilavanog duga sa  međunarodnim kreditorima, a pre svega sa zemljama Evrozone, kojoj i sama pripada. Pregovori su okončani u rekordnom roku i sa puno drame, kako je to danas svojstveno svetskoj politici. Međutim, da li je postignuto rešenje održivo? Ima li nade za Grčku ekonomiju i državu u zoni evra?

Grčka je, pre svega, zemlja siromašna lignitom[2], trenutno najtraženijom sirovinom. Manjak resursa, ali i obradivog zemljišta, usled geografske strukture terena onemogućili su Grčkoj da u vekovima iza nas razvije industriju, ali i snažniju poljoprivredu. Pored uticaja na ekonomiju, Grčkoj geografija nije bila naklonjena ni u istorijsko-političkom smislu, budući da Grčka nije imala centralno uređenje sve do ustoličenja bavarskog princa Ota fon Vitelbaha[3] 1832. godine za prvog vladara moderne Grčke. Centralizaciju u pogledu veće odgovornosti periferije zemlje prema vladi u Atini je i danas teško sprovesti u delo, budući da je kompozicija grčkog reljefa, pre svega u vidu razuđene obale takva da onemogućuje efektivnu povezanost glavnog grada i pojedinačnih regiona.

Mimo geografskih (ne)prilika, Grčka ekonomija, a time posredno i država je nestabilna usled same prirode grčke privrede. Već sam navodio (http://druggavra.blogspot.com/2015/07/grcki-referendum-da-evropi-ili-necemu.html) da se slabost grčke ekonomije može svesti, pre svega, na dve ključne stvari:

  1. Grci su prevashodno „samozapošljivi“, odnosno preduzetnici koji privređuju u sektoru usluga (turizam, trgovinske i ugostiteljske radnje na malo i sl.), čime jako malo doprinose proizvodnji u ovoj resursima siromašnoj zemlji, ali u velikoj meri doprinose uvozu, s obzirom na to da većina proizvoda u grčkim marketima dolazi iz inostranstva. Pored malog doprinosa razvoju ekonomije, oni su ujedno i ranjiva grupa, budući da su uvek na meti prilikom uvećanja postojećih poreza za potrebe punjenja državnog budžeta. Ujedno oni i najčešće pribegavaju poreskoj evaziji, budući da su sve manje likvidni.
  2. Luka Pirej i večito pitanje: privatizovati je ili ne? Naime, Pirej je jedna od ključnih luka na Mediteranu, koja je i dalje u delimičnom vlasništvu grčke države. Usled posedovanja kontrolnog paketa akcija, država kontroliše uslove poslovanja u istoj, čime posredno, u zavisnosti od poslovnih odluka, kontroliše i mogućnost podsticanja razvoja domaće ekonomije. Naime, kontrolom uslova poslovanja u Pireju, grčka vlada može učiniti ekstraktivnim, ali i inkluzivnim poslovanje u istom (u zavisnosti od preferencija). Ipak, kako su u Atini, upravo zbog Pireja, prisutni različiti međunarodni konzorcijumi i špediterske firme, čiji posao zavisi od dostupnosti luke, dosadašnje grčke vlasti se nisu usuđivale da hermetički zatvore Pirej, već su ga činili dostupnim širokom broju posovnih entiteta. Upravo zbog toga se do sada grčka vlada ustručavala da kontrolni paket akcija ustupi privatnom sektoru, koji bi radi sopstvenih interesa sigurno delimično zatvorio luku, čineći je dostupnom samo odabranom broju poslovnih entiteta, ujedno menjajući uslove poslovanja skladno ličnim preferencijama.

Imajući u vidu prethodno navedeno, ne čudi činjenica da se Grčka država sa nerazvijenim institucijama i još razvijenijim nepotizmom do sada nije izborila sa strukturnim problemima sopstvene ekonomije. Dosadašnji pokušaji doslovnog izvlačenja Grčke iz dužničke krize takođe su se završavali neuspešno, o čemu svedoče prethodna dva paketa međunarodne pomoći. Stoga je, pre svega, Evropska unija sa prilično negativnim stavom ušla u pregovore sa Grčkom po pitanju trećeg, ali nikako i konačnog paketa pomoći. Ulje na vatru je dodao ničim izazvan, neustavan i nedefinisan „ekonomski“ referendum[4], koji je sadašnjoj grčkoj vladi premijera Ciprasa dao legitimitet da privremeno odbije ponudu kreditora, koja od kraja juna meseca više nije bila na stolu. Stoga grčki „oxi“ nije poslao jednoznačnu poruku o odbijanju konkretnog predloga kreditora, već poslužio kao „medijum“ o slanju druge, političke poruke – možda ne bismo da štedimo, ali sigurno ne želimo izvan Evrozone, a kamoli Evropske unije, te ćemo zbog toga „možda“ i prihvatiti neke nama nepoželjne uslove.

„Oxi“ jeste doneo premijeru Ciprasu dodatni vetar u leđa, ali ne i veću podršku među kreditorima u ionako narušenom položaju za pregovaranje. Koliko je taj položaj bio narušen govori i činjenica da u poslednjim satima pregovaranja tempo nije diktirao predsednik „Evropske vlade“ Žan-Klod Junker, kako je to prethodno bio slučaj, već predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, zajedno sa francusko-nemačkom osovinom u vidu kancelarke Angele Merkel i „poslednjeg evropskog socijaliste“ predsednika Fransoa Olanda.  Ipak, i u takvom okruženju dogovor[5] je postignut sa malim koncesijama učinjenim na račun Grčke, ali velikim na račun kreditora. Premijer Cipras je uvideo da je vrag odneo šalu, te je mesto retorike svoje odluke zasnovao na likvidnosti grčke ekonomije, koja se danas gotovo isključivo zasniva na gotovini, čekajući otvaranje banaka. Ništa manje izloženi „vragu“ nisu bili ni ostali pomenuti pregovarači za stolom. Merkelova možda jeste spasila Evrozonu, ali je taj spas za sada politički Pirova pobeda. Željom da spase Grčku i sačuva titulu „evropske majke“ Merkelova se sukobila sa izrazito konzervativnim krilom svoje Hrišćansko-demokratske unije, na čijem je čelu Volfgang Šojble, današnji ministar finansija u vladi SR Nemačke. Šojble, koji je svestan da njegovo vreme prolazi, te da verovatno nikada neće imati prilike da popularnu „Angie“ zameni kako na kormilu stranke, tako i države, ipak ima snage, ali i podrške, da kancelarku povuče sa sobom u istoriju. Videćemo da li će to i učiniti.

Pirova pobeda Evrozone nije uzdrmala samo Merkelovu, već i celokupan „Evro-projekat“ budući da se sada dovodi u pitanje pristupanje Poljske, kao jedne od vodećih evropskih ekonomija Evrozoni kao jubilarne, dvadesete članice. Iako godinama ispunjava uslove za ulazak u Evrozonu, pitanje je da li će sve konzervativnija Poljska, pogotovo od dolaska na predsedničko mesto Andrzeja Dude iz izrazito desničarske partije Prava i pravde, ali i sa nastupajućim parlamentarnim izborima na jesen, odlučiti da svoju nacionalnu valutu zloty zameni „kriznim evrom“ i time potencijalno ugrozi svoj zadivljujući ekonomski rast.

Sa druge strane, čini se da je najveći pobednik (ili možda najmanji gubitnik?) pregovora „poslednji evropski socijalista“. Iako mu učešće u razgovorima nije i niti će doneti poene na unutrašnjem političkom planu, Oland je uspeo da sebe lično, ali i Francusku, prikaže kao pomirljivu struju u Evropi, odnosno kao onu frakciju koja će po svaku cenu težiti da usaglasi suprotstavljene stavove i očuva zajednicu evropskih država. Sledeći Nemačku ulogu vodilje, u Uniji iz koje su se Britanci faktički povukli, bez snage da se bore sa „čeličnom kancelarkom“, Francuska je uspela da se diskretno progura i sebi izbori počasno drugo mesto u upravljanju evropskim poslovima sa stanovišta država članica. O tome govori podatak, da je Francuska, mimo grčke dužničke krize imala zapaženu ulogu i u procesu ponovnog približavanja  EU sa Rusijom. Ipak, Francuska, pored ostvarivanja sopstvenih interesa i prestiža teži da ponovnim izdizanjem prenese jednu širu poruku – Evropu ne čini Nemačka, već 28 država članica, među kojima su mnoge „dužne kao Grčka“, pa i sama Francuska.

Pregovori jesu završeni, ali šta se krije iza Agreekment-a?[6] Drakonske mere štednje su, kao i do sada praćene jednom novinom – garancijskim fondom sa sedištem u Atini. Ipak, izgleda da Evropa sa svojim „partnerom u zločinu“, MMF-om nije naučila ništa iz prethodnih paketa pomoći. Iako je novčani iznos, trećeg po redu paketa pomoći impresivnih 86 milijardi evra, čak 25 milijardi tog iznosa je namenjeno rekapitalizaciji, pre svega privatnih banaka na tržištu, čineći celokupan iznos dostupan grčkim vlastima, a time posredno i građanima manjim za četvrtinu. Pored faktičkog umanjenja paketa pomoći, Grčkoj sleduju nove privatizacije i reforme tržišta u cilju njegove dalje liberalizacije, s posebnim naglaskom na povećanje konkurentnosti u izrazito zatvorenim profesijama, poput prevoza trajektima. Reforme se odnose i na kvantitativno povećanje PDV-a praćeno povećanjem poreske osnovice za oporezivanje istog, kao i dalja reforma penzionog sistema (koga se premijer Cipras onoliko držao do pre neki dan!). Ipak, najveći udar na levičarsku vladu učinjen je ugovaranjem klauzule o izmenama i dopunama radnog zakonodavstva, pre svega u oblasti kolektivnog ugovaranja (koje je u mnogome „socijalizovano“ od dolaska Sirize na vlast u januaru mesecu), ostavljajući grčke radnike sa još manjim šansama da se izbore za svoja prava.

Međutim, najveća greška Agreekment-a nije u njegovim drakonskim merama, već u njegovoj prirodi. Kao i do sada, kreditori nude novac za reforme ne uzimajući u obzir činjenicu da je upravo novac neophodan kako bi se reforme sprovele. Sa praznom kasom ne možete izvršiti neophodne reforme, a još ih manje želite sprovesti, ako nema govora o otpisivanju prethodnog duga. Prema najavama kancelarke Merkel u budućnosti  će se samo razgovarati o restrukturiranju duga  i to isključivo u domenu načina i vremena vraćanja istog, ali ne i o otpisu. Restrukturiranje bi možda nudilo kakvu takvu nadu da dolazi ispred reformi i prazne kase. Kako to nije slučaj, možemo se samo zapitati da li je postojeće rešenje održivo?

Odgovor je jasan – nije. Ponovo su interesi privatnih poverilaca, uz podršku državnih subjekata došli na sto, time stavljajući njihove pojedinačne finansijske interese ispred interesa grčkih građana. Međutim, ovoga puta nije reč samo o novcu, već i o opstanku na vlasti svih političkih aktera pregovaračkog procesa. Zato je Agreekment Pirova pobeda neoliberalne Evrope nad levičarsko-buntovnom Grčkom. Cipras je položio koplje, ali ne pošto je doveo u pitanje vladajući poredak. Ako ništa drugo, istorija će ga pamtiti kao takvog. Pogotovo kada se novi paket pomoći pokaže neuspešnim.

Autor: Gavrilo Nikolić

Izvor: http://openeurope.org.uk/blog/revisiting-the-grexit-question-part-1/

[1] Više o događaju dostupno na: http://www.theguardian.com/business/2015/jul/05/greek-referendum-no-vote-signals-huge-challenge-to-eurozone-leaders .

[2] Više o lignitu u Grčkoj dostupno na: http://www.euracoal.com/pages/layout1sp.php?idpage=73 .

[3] Više o prvom grčkom kralju dostupno na: http://www.britannica.com/biography/Otto-king-of-Greece .

[4] Više o ustavnosti grčkog referenduma dostupno na: http://www.euronews.com/2015/07/02/greek-referendum-bid-for-reinforcements-is-anti-constitutional/ .

[5]Više o samom toku pregovora dostupno na: http://www.ibtimes.com/greek-debt-crisis-greece-creditors-reach-greekment-after-marathon-talks-brussels-2004915 .

[6] Celokupan tekst dogovora dostupan je na sledećoj adresi: http://money.cnn.com/2015/07/13/news/economy/greece-deal-full-text/ .