Čekanje Godoa

3. januara 2011. | Kultura |

Ko to čeka Godoa?

Kada sam prvi put uzeo ovo delo u ruke, osetio sam snažnu potrebu da odem na toalet. Knjiga koja je postala kliše; svi vrište o geniju pisca, a ja najčešće kada se nađem u prisustvu takvih ‘vrištavih’ dela osetim prezir prema delu i autoru.

Naravno, kao savesan učenik nisam otišao na toalet već sam se posvetio čitanju. Otkrio sam da je to delo zaista savršenstvo; proste rečenice iz kojih plamenim kracima greje mudrost. Našao sam se pred delom koje ‘saspe u facu’ potpunu istinu o životu. Sada ja dogmatizujem.

Delo je postavljalo mnogo pitanja, ali jedno nije moglo da izađe iz moje glave: zašto čekamo Boga?  Meditacija na ovom pitanju je trajala mesecima, tačnije traje ceo život. Često pomislim da imam religioznu skicofreniju. Opsedala me ljudska spiritualnost, doživljaji Boga (u bilo kojoj formi), verske zajednice, verske vođe. Na koje načine sve ljudi materijalizuju duhovno i kakav odnos ostvaruju sa duhovnim. Koja sredstva koriste da ostvare kontakt sa nadbićima. Primetio sam da je zajedničko većini čekanje spasioca. Bilo koja forma, uglavnom služi kao onaj/ona koja spašava od patnje življenja i vodi spašenog na mesta koja obično predstavljaju prenakićena prostranstva puna zlata, srebra, meda i mleka. Onda dolazim do interesantnog zaključka da je većina čekajućih građana ustvari suicidna, jer zna svoju sudbu, ulaže minimalne napore da održi i vodi sopstveni život i prepušta ga pastirima božijim. Dok druga polovina čekaoca, ona polovina koja sebe povezuje za božanstvo i doživljava ‘duševni orgazam’, ali preuzima kontrolu nad svojim duševnim životom i poriče postojanje medijuma postaje meta kamenja religioznih dogmi; mislim da ugrožava manipulativne sposobnosti, ako uči o Bogu na neprofitan način. Ovo je naravno suviše generalizujuće, nadam se da ću u kasnijem radu bolje obrazložiti, odnosno verodostojnije prikazati sve oblike. na koje mogu da naiđem, kako bih vas podstakao da odaberete drugu opciju verskog fanatizma.

Posmatrao sam naš narod, u jednom površnom istorijskom kontekstu. Veliki vođa može da se primeti kroz ceo istorijat, što nije ništa drugačije od drugih
nacionalnih istorijata; koristim naš kako bih lakše obrazložio moja zapažanja. Dakle, ako uzmemo u obzir poslednjih 60 godina (želim da citiram ovom prilikom jednog čoveka kojeg sam upoznao na putu do Beograda, koji je nakon što su nas izbacili iz voza izrekao najpopularniju rečenicu ‘ovog’ doba: “Za sve ovo je krivo šezdeset godina socijalnog genocida.”).

Ta rečenica savršeno opisuje dati problem. Prvo smo kolektivno kačili zvezdice na kape i marširali ponosno ispred našeg oca, slušali smo naredbe; imali smo odnos sa božanstvom koje se otelotvorilo u odore komunističkog vođe. Sve je funkcionisalo manje-više u savršenom redu, jer je napor čekalaca bio minimalan, pošto su dobijali obećani raj.

Onog momenta kada je smrtno telo izdahnulo poslednji dah, a i pre toga, polako u tajnosti pojedinci skidaju zvezdice, čekaoci počinju potragu za novim mesijom, jer je suviše naporno održavati tempo bez maršalovog lupanja o bubanj, država koja je počela da se formira i razvija postaje meta lešinara koji znaju da manipulišu masama čekalaca tako što nameću sopstvene mesije, svaki sa svojom biblijom i armijom svetih ratnika oslobodilaca. Onda u određenim momentima nošenje zvezdica postaje anti-građanski, a građanski nošenje krstova ili bilo kojeg drugog ranije zabranjivanog religioznog/političkog simbola. Pastirima se vraćaju stada i oni sve češće šišaju ovce. Počinje povratak u crni vek, napredak je obustavljen. Građanska prava dolaze pod upitnik, a odgovorni prodaju znoj melanholičnih građana koji ne znaju na koji oltar da polažu žrtvu, zbog velikog broja istih, pa većina daje malo na svaki i ostaje bez ičega.

Nakon što se kupi karta, telo mora da ti robuje zahtevima pastira i počinje muža ostatka energije iz tebe, dobiješ katanac koji sam staviš na sebe, ali si barem kupio kartu i znaš da ćeš imati mesto na zlatnoj stolici. Naravno, karta može biti oduzeta, bez povratka života, ako postaneš neposlušna ovca ili, kako ja volim da nas zovem, ovca sa podignutom glavom. Postavljanje pitanja postaje greh potiv boga/države.

Najlakše je u ovoj situaciji reći da su godine odnosno vođe krive za stanje, jer naravno mi kao čekaoci nikako nismo. Prosto je neverovatno očekivati od
nas da raskrstimo ruke i uradimo nešto po pitanju naše državne i građanske organizacije. Bolje da pustimo pastire to da urade za nas, jer oni u jednačinu ulaze bez ikakvog interesa. Umesto da ustanemo sa barjacima i zahtevima, mi šapućemo u rame, ućutkujemo svakoga ko želi da napravi i najmanji napor da promeni situaciju. Da li strepimo da će maršalov bič da nas lupi ili će neki od vernih pionira da poveća porez? Naša je dužnost da stanemo pred pastire i zahtevamo da nas vode na pašnjake koji su nama potrebni, jer smo mi ti koji pasemo, a oni ti koji vrše mužu.

Čekanje je nekima život. Niko nema pravo da osuđuje tuđi izbor, ali ponekad je neophodno raspetljati ruke, uspraviti se i reći. Treba oprezno koračati životom, ali tako da svaki korak proživimo u potpunosti. Da osetimo ukus vetra i miris vode, da svaki dah osetimo u srcu. Ovo sebi onemogućujemo jer smo opterećeni lancima egzistencije.

Bog je svuda, bilo koji, što znači da je i u vama, što znači da posedujete božansko odnosno vi jeste bog. Treba otpisati sve što kaže da je jedna istina ona koja važi za sve i stvarati svoju istinu/svog boga kroz ceo život, dati istini prostora da se menja u skladu sa znanjima koja se stiču.

Napomena! Odgovore ne želim da dajem kao neke konkretne recepte za lep život, jer strahujem da te iste reči postanu dogma koju prezirem.

Dejan Matlak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *