Cena kulture u Srbiji

8. avgusta 2014. | Kultura |

zastokulturaMožda da počnemo od početka, tačnije od porekla same reči kultura, njene simbolike, značenja i uticaja na društvo i čovečanstvo svih vekova njenog postojanja. Možda zbog same modernizacije kulture, implementacije u pore vizionarskog 21. veka kutura danas poprima drugačije dimenzije, i polako se zaboravlja svrha i primarni razlog njenog nastanka. Nastala u davnoj Rimskoj imperiji, možda i ranije, kutura je bila sredstvo veličanja jednog naroda, način da se stanovništvo jednom u mesec ili nedelju dana okupi na jednom mestu, obično gradskom trgu, stadionu, koloseumu, i kliče različitim oblicima umetnosti, glume, slikarstva i muzike. Neću pogrešiti kada ću reći da je cena kuture, ma kako tu cenu shvatili tada bila daleko niža, jednostavno besplatna, dostupna svima, transparentna i lako primetna. U obliku običaja, prenosila se, ulazila u pore društva, prvo kao oblik zabave, a kasnije polako kao oblik umetnosti i višeg stepena razvoja jednog društva i države. Da države, i razvoja, dobro sam se izrazila, i baš to pomenuvši mislim da dolazim do odgovora na pitanje: Kakav je današnji položaj kuture u našoj zemlji, i koju cenu plaća ona, u tranzitnim vremenima Srbije? Nadovezaću se na to konstatacijom da su najbolje “proletere” kuture iznedrile zemlje na vrhuncu svoje moći. Najuspešnije opere, balete i pozorišne komade prezentovali su Rusi, Francuzi, Austrijanci i ta praksa nastavlja se do dana današnjeg. Da li je cena kuture u Srbiji danas tolika da je ne možemo platiti, ne možemo sebi priuštiti? Ili da preformulišem u drugom smeru i kažem da je cena koju kutura plaća u Srbiji velika baš zbog ulaganja u nju koja su mizerna.

Nažalost, očigledno svima nama jeste da kutura danas ne uživa naročitu pažnju od strane vlasti i političkih predstavnika. Sa velikim žaljenjem uočavam da je kutura daleko van reflektora države, da je vrlo često u senci nekih drugih zbivanja, nikada primarna i dosta zapostavljana. Novčana sredstva koja se iz godine u godinu izdvajaju za kulturu od strane države ne dosežu dovoljne cifre, i možemo primetiti da se država postepeno povlači iz regulacije društvenog sektora i kulture. Iako u Zakonu o kulturi stoji da se kultura finansira iz republičkih, lokalnih i pokrajinskih budžeta, procenat egzaktno nije određen, niti je to praksa. Međutim, zanimljiv je podatak da recimo Hrvatska odvaja i do 60% lokalnog budžeta, dok kod nas taj iznos ne premašuje 10%. Mnogo češce u praksi se dešava da planove realizovane na polju kulture finansiraju privatni fondovi, donatori ili sami realizatori tih projekata, baš zbog činjenice da budžetska sredstva nisu dovoljna.

Kada govorimo o nekoj nenovčanoj, moralnoj podršci koja moze biti pružena od strane nadležnog ministarstva, takođe ne dolazimo do nekih pozitivnih podataka. Medijske kampanje na temu kuture, kulturnih dešavanja i sličnih stvari slabo su zastupljene u našoj svakodnevici, ili gotovo da ih i nema. Recimo sam medijski javni servis Srbije tek je od nedavno u svoj svakodnevni TV program uvrstio par emisija koje se bave tematikom kuture i pokrivaju aktuelna zbivanja iz te sfere. Pomenuću samo neke, poput Kulturnog dnevnika koji se od pre mesec dana emituje u večernjem terminu. Sve ostale televizijske kuće tek sa po kojim reportažama u okviru pojedinih emisija pokrivaju kuturu kao temu. Kao pohvalu navešću činjenicu da jedino Medijski javni servis Srbije kao jedini u regionu već godinama u nazad dobija ekskuluzivno pravo da direktno prenosi dodelu Američke filmske akademije Oskar.

Da je problem samo u prezentovanju kulture, njenoj medijskoj zastupljenosti, i plasiranju kulturnih dešavanja od strane nadležnih organa vlasti, problem bi bio daleko manjih razmera. Sama tematika problema zalazi u mnogo dublje pore društva i zauzima iz godine u godinu jedan od vodećih problema, čijim zapostavljanjem kutura u Srbiji trpi na naročito drzak način. Postavlja se pitanje, da li poreklo naše oskudne zastupljenosti kulturom vodi poreklo iz naše NEkulture, ili je srž problema ipak u finansijskim teškoćama sa kojima se borimo kao kulturna zajednica. Merilo vrednosti kulture izgubilo je na značaju, skala uspešnog i ostvarenog umetnika pomera se u pogrešnom smeru, a kutura naše zemlje ide bilo gde samo ne u pravcu svetske kulture i napretka. Recimo nacionalne penzije umetnika koje su do nedavno trpele ogromnu medijsku pažnju podeljene su po ne tako reprezentativnim kriterijumima. Umetnik je postao široko prihvaćen pojam, i time po mišljenju mnogih izgubio na težini. Kaskamo za kulturnim dešavanjima koja simbolišu svetske metropole, dok naš Beograd nažalost tu ne pripada, ili pak njegov potencijal nije iskorišćen potpuno. Možda najznačajnije u tome jeste i korenito zapostavljanje muzeja već decenijama, neulaganje u iste, pokušavajuci da bar na neki nacin stanemo rame uz rame sa modernim muzejima interaktivne tematike koji uzimaju maha svugde u svetu.

I svi ovi kulturni prorezi i stezanje kaiša, kako bi naši političari stručno objasnili, ne bi bili toliko tragični da gradacija opadanja kulturnih vrednosti nije još veća u unutrašnjosti zemlje, južnoj Srbiji, centralnoj, jer, morate priznati, Beograd kao prestonica i dalje viktorijanski stoji u poređenju sa ostalim gradovima naše države po bogatstvu kulturnog sadržaja koji pruža. Pozorišta postoje po samo pojedinim mestima i češće se održavaju predstave amaterskih pozorišta. Mnogi domovi kuture zuje prazni ili pak samo privremeno postaju bioskopske sale u onim mestima u kojima već 20-ak godina unazad bioskopi ne postoje. Muzejske postavke datiraju još od vremena komunizma, i nisu obnovljene godinama, posetioca gotovo da i nema, a vrlo često se dešava da su isti ti muzeji i zatvoreni, i da je njihovo radno vreme nepoznato. Slučaj se posebno pripisuje gradu Nišu, čiji simbol grada predstavlja muzejski spomen park Ćele kula, zanimljiv naročito stranim turistima koji se često zaustavljaju baš sa željom da ga obiđu, ali bivaju zatečeni pred kapijom zaključanom sedam dana u nedelji.

Kultura je danas u 2014 godini, dvadesetprvog veka, u Srbiji, evropskoj zemlji, postala misaona imenica, poprimila različite oblike, definiše se svakojako, ali da li kao kutura u svom najblistavijem svetlu? Da li kao kultura kojom je pamte naši preci, srednjevekovne, kraljevske ili komunističke Jugoslavije? Kultura danas kao deo prestiža, kada je odlazak u pozorišta postao privilegija pojedinih, kada nam je uvek primarnije da finansije odvojimo na drugu stranu, a za kuturu šta ostane ili ako ostane. Kada nam kvalitet i kvantitet kulture određuju oni koji su za kuturu samo čuli, ali je nikada nisu doživeli. Kada se opstanak i napredak kulture dovode u pitanje, a dugoročna i planska rešenja ne stavljaju se na listu državnih prioriteta.

Autorka: Jelena Ilić
Foto: www.seecult.org

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *