Da li smo ljudi ili dijagnoze?

8. juna 2013. | Ljudska prava |

Da li smo ljudi ili dijagnozeUstanove za smeštaj psihijatrijskih pacijenata postoje već vekovima. U kom god obliku da su postojale – samostani, azili, zatvori, „brodovi lu­daka“ itd., svrha im je bila jedna: izolovati „nenor­malne“ od „normalnih“, odvojiti ih od ostatka sveta, uznemirenog samim njihovom postojanjem. Čak i kasnije, sa razvitkom nauke, i otvaranjem velikih psihijatrijskih bolnica, situacija se nije suštinski iz­menila, jer je cilj postojanja ovih institucija ostao isti.

Danas smo stigli u XXI vek, tzv. atomsko doba je u punom procvatu, informatička era ovladala je životima ljudi, i mnogi stavovi su se promenili, pa i stavovi o mentalnom zdravlju. U savremenoj literaturi sve je više onih koji zastupaju mišljenje da psihijatrijski pacijenti ne bi trebalo da žive izo­lovani u velikim psihijatrijskim bolnicama, već tre­ba da se integrišu medju „obične ljude“, jer sa njih konačno treba da bude skinuta stigma nedodirljivog i strašnog. Ovo stanovište medju stručnjacima koji se bave mentalnim zdravljem ima sve veći broj pris­talica, ali i dalje ostaje pitanje: u kojoj meri ta prom­ena stavova utiče na praksu u postupanju sa psihi­jatrijskim pacijentima?

Jer, uprkos novinama, uprkos nalazima istraživanja koja pokazuju da se dugačkim hospi­talizacijama kod pacijenata razvijaju pasivnost, ravnodušnost, infantilnost, tj. institucionalna psi­hoza, uprkos promeni stavova medju laicima koja je ubrzana širenjem političke korektnosti, negativni stavovi prema psihijatrijskim pacijentima tvrdogla­vo opstaju. Razlozi su mnogobrojni, i teško ih je sve navesti, ali mogli bismo ih obuhvatiti širokom terminom „strah od različitosti“.

Psihijatrijski pacijenti se doživljavaju kao opasni, nekontrolisani, ugrožavajući po dobrobit ostalih. Uprkos istraživanjima koja pokazuju da je manje od 1 % svih zločina počinjeno od strane psihijatri­jskih korisnika, i da su oni češće žrtve nasilja, nego počinioci. Ulaženje u razloge zašto je to tako odvelo bi u preširoku diskusiju, no, ono što je važno jeste da se pojavila svest o tome da ovakvo stanje treba da se promeni, i da i njima treba da se pruži šansa da vode dostojanstven život.

U Zapadnoj Evropi u poslednjoj deceniji prihvaćen je novi model brige o mentalnom zdravlju koji se naziva zaštita mentalnog zdravlja u zajednici. Koncept je jednostavan: umesto gradnje velikih psihijatrijskih bolnica daleko od velikih gradova, gde se pacijenti izoluju od spoljašnjeg sveta, grade se manji centri za mentalno zdravlje koji se nalaze u gradskim centrima (u proseku na 100 000 stanovnika po 1 centar). Usluge psihijarijske i psihološke službe dostupne su svakome, bez potrebe da se toj osobi nalepi etiketa „ludaka“. Poenta nije u zatvaranju ljudi u ustanove, već u obezbedjivanju adekvatne pomoći onima kojima je potrebna i pomaganju da ostanu u spoljašnjem svetu. Ukoliko pak postoji potreba da se neko izoluje, to se može učiniti, ali isključivo na kraći rok (običaj u Srbiji je da oni koji se prime u psihijatrijske bolnice ostaju u njima minimum tri meseca, bez obzira na to kakvo je njihovo stanje). Ipak, pošto u svakom društvu postoje oni koji su opasni po druge, i čija bolest zahteva konstantan nadzor, ovaj model uključuje ostavljanje takvih ljudi u institucijama, jer i sloboda ima granice.

DA li smo ljudi ili dijagnoze 1U Srbiji je na snazi drugačiji model mentalnog zdravlja. Pet velikih bolnica predstavlja mesto na kome oni za koje se proceni da „nisu normalni“ provode veliki deo svog života. U bolnicama im nije dostupno gotovo ništa od dodatnih sredstava lečenja (psihoterapije, radionice), osim lekova, koji, kako reče jedan autor, predstavljaju „hemijske ludačke košulje“, kojima se pacijenti smiruju i čine pasivnim i nezainteresovanim. Nakon izlaska iz bolnice, nijedna služba se ne bavi dalje pacijentom, i on ima, najčešće dva izbora: da se vrati porodici, koja često predstavlja izvor njegovih problema, ili da završi na ulici. Mogućnosti za zapošljavanje su minimalne, stigma u društvu je izuzetno visoka, i niko ne želi da ima posla sa onima koji nisu „kako treba“.

Grupica entuzijasta rešila je da proba da promeni situaciju. Pre četiri godine osnovano je udruženje psihijatrijskih korisnika nazvano prema ideji jedne pacijentkinje: „Duša“. Udruženje okuplja ljude koji su bili na lečenju u nekoj od psihijatrijskih ustanova, i žele da promene nešto u društvu. Pored toga, tu su i studenti psihologije, čija je glavna uloga pomaganje u ostvarivanju ovih ciljeva. S jedne strane, udruženje se trudi putem učešća na raznim tribinama, javnim diskusijama i konferencijama da stručnjacima skrene pažnju na potrebu da promene odnos prema psihijatrijskim pacijentima. Takodje, uzima učešće u obeležavanju Dana mentalnog zdravlja, gde se uspostavljaju kontakti sa običnim gradjanima i utiče na promenu njihovih stereotipa. Sa druge strane, „Duša“ je usmerena na svoje članove. Sama činjenica da oni sebe počinju da doživljavaju kao ljude koji mogu i smeju da nešto kažu u svoje ime (to umesto njih redovno čine lekari i psiholozi), i da imaju cilj i misiju u društvu značajno menja njihove živote. Oni postaju subjekti svojih planova,a ne objekti nečije procene. Kontakti koje uspostavljaju jedni sa drugima, i ponovno uključivanje u društvo od koga su bili odvojeni debelim zidovima deluju jače nego lekovi.

Konačno, ja i mnoge kolege i koleginice sa psihologije, koji su učestvovali u radu udruženja tokom njegovog postojanja, dobili smo neprocenjivu šansu: da sa ljudima kojima ćemo se baviti profesionalno, uspostavimo neposredan, ljudski kontakt, neposredovan zakonima institucija i neokrnjen rutinskom nezainteresovanošću koja se maskira kao profesionalnost.

Jedan američki književnik napisao je da na kraju svi potpišemo ugovor sa djavolom, jer svi pristanemo na odredjene forme i konvencije, odustanemo od nekih principa i ideala, i zamenimo ih toplinom common sense-a. Da li je nužno tako, ili ima mesta za otpor i pobunu?
Nije li vreme da se zapitamo dokle će konvencije da pobedjuju suštinu? I dokle će psihijatrijske bolnice da predstavljaju “cold shelter for the shattered” umesto prolazne luke na putu ka samostalnijem životu?

Piše: Ivana Andjelković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *