„Dame i gospodo, dobro veče“… I amin.

8. maja 2015. | Kultura |

Dnevnik-RTSU doba munjevitog razvoja Interneta kao sve moćnijeg informacionog sistema, određeni televizijski kanoni zadržavaju konstantnu pažnju velikog dela stanovništva, kako na našim prostorima, tako i u širem delu sveta. Statistike pokazuju da je večernji „Dnevnik“ jedna od neprikosnoveno najgledanijih emisija u gotovo svim zemljama evropskog kontinenta, uprkos činjenici da se u poslednje vreme sve više ljudi odlučuje da „bojkotuje“ televiziju kao, pre svega, nepraktičan medij u poređenju sa Internetom ili štampanim izvorima informisanja, dok ja to činim iz još nekih načelnih razloga.

Jedan savremeni francuski teoretičar, Rafael Antovan, gledanje televizijskog programa smatra učestvovanjem u jednoj velikoj medijskoj liturgiji, ritualnom skupu koji za cilj ima širenje određene dogme. Ako primenimo tako navedenu teoriju na primeru večernjeg Dnevnika, koji se emituje između 7 i 8 sati uveče u gotovo svim zemljama, možemo reći da je ona održiva. Iako u osnovi ovaj vremenski interval ne nosi bilo šta sakralno sa sobom, prisustvo voditelja koji čita aktuelnosti sa takozvanog „idiota“ gledajući istovremeno pravo u kameru i dajući iluziju da je stoprocentno prisutan i svestan onoga što izgovara, je svakako iluzorna. Neutralnost facijalne ekspresije je takođe iluzorna, ukazujući na nepristrasnost i objektivnost prilikom izveštavanja koja nije bliska ljudskoj prirodi budući da svi imamo svoj stav i mišljenje u vezi sa aktuelnostima koje su deo naše svakodnevice.

Dvoličnost dehumanizovanog izveštavača je utoliko veća što je jasno da se iza profesionalne etike nalazi lični stav osobe kostimirane u svojevrsno polu-božanstvo („polu“, jer joj se noge nikada ne vide) koje se ne smeje, ne plače, ne pokazuje emocije, a neretko izgovara stravične vesti.

Čak i onda kada deluje najneutralnije, informativni program je neminovno subjektivan, jer se iza kostimiranog studija i prezentera nalazi čitav organizacioni tim koji bira i klasifikuje informacije, odlučuje kojim redom i na koji način će one biti prezentovane, ili cenzuriše iste po sopstvenom nahođenju. Subjektivnost medija je činjenično stanje koje se ne može opovrgnuti prividno uzdržanom ekspresijom voditelja.

Nasuprot štampanim medijima i Internetu na kome je sve češće moguće ponovo odgledati/odslušati odredene emisije u bilo koje vreme, televizija nas primorava da se podredimo određenim terminima emitovanja i često, kao što je npr. slučaj sa Dnevnikom, da pratimo informacije koje nas konkretno ne zanimaju, kako bismo došli do one koja nas se tiče.

Zahvaljujući prijemčivom rečniku i formulama koje voditelj uči unapred, gledalac ima varljivi utisak individualnog vrednovanja, dok zapravo prisustvuje ritualnom skupu u kojoj je pažnja miliona ljudi usmerena ka jednoj osobi robotičkog izgleda i ponašanja koja se svima obraća na isti način i istim rečnikom, šaljući identičnu poruku. Dakle, cilj izveštavanja je uniformisati misao i svest gledalaca.

I na kraju, mislim da je jedna od najvećih zabluda nas prosečnih građana da gledanje televizije predstavlja način da „odmorimo mozak“ nakon iscrpnog ranog dana, dok se ustvari u našoj svesti dešava jedan kontradiktoran proces. „Isključivanjem mozga“ ili skretanjem misli, isključujemo mogućnost da sami donosimo zaključke dopuštajući indirektno da bezlični voditelj to radi umesto nas. Dakle, hteli mi to priznati ili ne, praćenje informativnog Dnevnika je svojevrstan oblik uskraćivanja slobode misli i kritičkog rasuđivanja. Zašto se mučiti istražujuči, čitajući, sintetišući informacije kad postoji neko s druge strane ekrana ko će to uraditi umesto nas, uzgred i nahraniti naš ego utiskom da smo bogatiji za neko novo znanje.

  Autor: Mladen Milkić-Le Scanve

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *