Društvena odgovornost i siromaštvo

7. maja 2014. | Ljudska prava |

Untitled-1Korišćenje Interneta i aktivnog učešća drustvenih mreža omogućava nam da se hteli – ne hteli često susrećemo sa različitim pozivima za pružanje pomoći materijalno ugroženoj deci, samohranim majkama, starijim ili nezbrinutim osobama. Najveće medijske kuće redovno sprovode akcije prikupljanja sredstava za pomoć siromašnima, vrlo često nas i obraduju vestima da su neki dobri ljudi sagradili kuću dvojici dečaka iz svog mesta, da je nekima kupljena garderoba, ili pak da je žena, iako i sama materijalno ugrožena, primila u svoj dom sugrađanku koju je zatekla kako spava u parku. Škole nisu izuzetak, česti su programi prikupljanja stare garderobe, poklanjanja knjiga, na fakultetima su česte akcije skupljanja novca kako bi se siromašnoj deci obezbedile igračke i knjige. Bezbroj je primera koji svedoče kako smo jedna društveno odgovorna zajednica, spremna da, ako imamo makar malo više, damo onima koji imaju malo ili nemaju. Svakako da tako treba i da bude, ne zato da bi neko nekad to pomenuo, dakle ne zbog priznanja, već zbog ljudskosti, savesti i odgovornosti, dakle onoga što nas, ljudska bića, izdvaja od čisto biološkog i uvodi u svet društva i ljudskih odnosa. Smatram da je u redu da svako od nas izdvoji malo i da onima kojima je potrebno kako bi ublažio teret siromaštva, međutim, ne mislim da bi na duge staze ta vrsta ljudskog saosećanja mogla proizvesti ciljano stanje stvari – smanjenje broja siromašnih.

Siromaštvo je višeslojan pojam koji podrazumeva mnogo više od onoga nama vidljivog. Ono uključuje više indikatora, ne samo (ne)posedovanje novca. Nemanje hrane, odeće, stana, ni mogućnosti zadovoljenja osnovnih egzistencijalnih potreba su primarni elementi siromaštva. Kada se pojam sagleda sa drugih aspekata u njega su uključeni i nepostojanje prilike za obrazovanjem, napredovanjem, diskriminacija i loše tretiranje od strane državnih i društvenih institucija, nemogućnost izbora i odlučivanja, kao ni integrisanja u širu društvenu zajednicu (koncept socijalne isključenosti), urušavanje ljudskog dostojanstva, bolest. Srbija je zemlja u kojoj je broj siromašnog stanovništva veliki. Procenjuje se da ima 700 000 siromašnih, a da 100 000 ljudi živi ispod praga siromaštva. Nažalost, ono sa čime su suočeni najniži slojevi društvene lestvice jeste nepromenljivost pozicije. Oni rođeni siromašni, najčešće ostaju siromašni, i kasnije se to prenosi na njihovu decu i tako generacijama.

Dva najpoznatija vida državnih programa za ublažavanje siromaštva su socijalna pomoć i narodne kuhinje (mada su za njih zadužene lokalne samouprave). Koliko ti programi postižu svoju svrhu, u to neću zalaziti, ali primećujem da oni samo „zalečuju“ posledice, a da suštinski ne utiču na uzroke i značajno menjaju, tačnije smanjuju stopu siromaštva. Naravno, sami programi jesu društveno opravdani, i ne može se očekivati od države da zažmuri pred tim problemom. Ne mogu se pustiti ljudi da umiru od gladi, neka nevina deca (više od 11 000 dece su korisnici besplatnog obroka), ili starije osobe, koje su zbog ekonomske krize ili nekih drugih okolnosti izvan njihove moći, na ili ispod granice siromaštva. Svakako da država i društvo to treba da im obezbedi, ali treba i da se ozbiljnije bavi i radi na akcijama i programima stvaranja društvenih uslova u kojima će svima biti obezbeđena ista polazna osnova, u kojima će svim društvenim slojevima od detinjstva biti obezbeđene jednake mogućnosti obrazovanja, obuka, zaposlenja i napredovanja. Okruženje treba da gleda unapred. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, stopa rizika od siromaštva iznosila je 24,6 odsto u 2012.godini. Procenjeno je da su mlađi od 18 godina najviše izloženi ovom riziku, dok su stariji od 65 godina najmanje ugroženi. Ako podsticaji i pomoći od države i društva mogu da imaju dobre posledice, činjenica je da na duži rok mogu da izazovu suprotan efekat. Nije nepoznato (bar meni iskustvo tako govori) da se pojedinci i grupe kao korisnici socijalne pomoći, vremenom naviknu na kulturu siromaštva, na svoj položaj i ne preduzimaju ništa da ga promene. Takva politika može da proizvede upravo ono protiv čega se bori – da kod određenog sloja ugasi ili uspori težnju ka samostalnosti, radu, unapređenju ljudskih potencijala i preduzimanju odgovornosti za sebe i druge.

Problem je i što nije lako proceniti kome je socijalna pomoć zaista potrebna. Možda bi kao jedno od rešenja bilo uvođenje stalnih i ozbiljnih mehanizama kontrole, koji bi redovno pratili stanje korisnika socijalne pomoći i koji bi reagovali u slučajevima zloupotreba, te sprečavali neadekvatno trošenje sredstava. U SAD-u je kao jedno od rešenja za isti problem bilo ponuđeno da korisnici socijalne pomoći moraju da rade kako bi je dobijali. Kod nas bi ovaj uslov bilo nemoguće ispuniti, s obzirom na veliku stopu nezaposlenosti, ali bi se kao prihvatljivo za naše uslove, moglo uzeti da bar korisnici pokazuju težnju ka tome da nešto rade. Naravno, naš sistem je neefikasan, pre svega jer mu je lakše da samo „krpi rupe” i teret prebaci na leđa poreskih obveznika.

Verujem da svakom pojedincu odgovara da živi u društvu koje nije siromašno. Ne samo da će tako svako biti u mogućnosti da izdvaja manje iz svog džepa, nego bi se time smanjile negativne eksternalije koje siromaštvo proizvodi. Akcija nadležnih mora biti duboka, sistemska i sveobuhvatna. Reakcija društva morala bi biti takva da ispuni zahteve odgovornosti, jer i ako ne možemo novčano da pomognemo, možemo i moramo poštovati načelo različitosti, poštovati ljudsko dostojanstvo i ponašati se prema svakom biću kao prema svrsi po sebi. To jeste u našoj moći. I na nama, kao ljudima.

Izvori: rts.rs i b92.net
Foto: pressonline

Autorka: Bojana Vukajlović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *