EGIPAT NA TALASU ARAPSKOG PROLEĆA

19. avgusta 2014. | Ljudska prava |

reuters egypt

Zemlje obuhvaćene talasom Arapskog proleća doživele su, osim promene društvenog i političkog sistema, značajan udar na stanje ljudskih prava, a neke od njih nalaze se u stanju permanentne humanitarne krize. Egipat je u ovim previranjima prošao nešto blaže u odnosu na druge zemlje regiona, ali su posledice vidne u svim segmentima društva. Naime, dok se talas Arapskog proleća lomio preko Tunisa i Alžira, u Egiptu je situacija još uvek bila mirna. Demonstracije koje su se širile po okolnim zemljama tokom 2010. godine ubrzo su zahvatile i Egipat. Početkom 2011. godine, tačnije 25. jaunara, krenule su prve demonstracije u zemlji, čime se Egipat pridružio ostatku zemalja u borbi protiv sopstvenog režima. U početku to su bili mirni protesti, ali ubrzo su se pretvorili u otvoreno nasilje demonstranata protiv policije, paljenjem brojnih policijskih stanica, što je uslovilo odmazdu bezbedonosnih snaga. Već na početku sukoba preko 800 ljudi je izgubilo živote, dok je oko 6.000 ljudi povređeno. Odsustvo slobodnih izbora, brutalnost policije, kao i manjak ekonomskih reformi uslovio je da protesti budu sve učestaliji. Veliki broj ljudi je tokom hapšenja bio podvrgnut mučenju, koje se često završavalo kobno po žrtve. Tokom drugih protesta, koji su se odvijali 2012. godine vojska je bila aktivnija, ali i brutalnija od policije, pa je dosta mladih ljudi, među kojima je bilo i dece, bilo privedeno i podvrgnuto istoj torturi kao i u ranijim sukobima.[1]

Izborom novog predsednika Muhameda Mursija juna 2012. godine i onako loša slika Egipta samo se pogoršala. Uprkos demokratski stečenom mandatu, ima onih koji bi rekli da je njegova administracija bila nesposobna da vrši osnovne funkcije države, a u isto vreme je odbacivala svaku kritiku zbog odsustva zaštite ljudskih prava (zatvaranje političkih protivnika, podsticanje napetosti u polarizovanom društvu, nepostojanje optužnica za zločine počinjene nakon izbijanja sukoba i dr.).[2] U ovom periodu sukobi se dešavaju između onih koji podržavaju predsednika i ostalih koji zahtevaju njegovu smenu. Na političkoj sceni Egipta javljaju se ljudi koji imaju fundamentalnija gledišta islama od ostatka stanovništva. Demonstracije su kulminirale juna 2013. godine do te mere da je vojska izdala ultimatum, koji je zahtevao od političkih partija da izađu u suret zahtevima naroda, jer će u protivnom vojska intervenisati i rešiti krizu na svoj način. Već jula meseca iste godine Mursi je svrgnut sa vlasti, ali žrtve su nastavile da se ređaju. Stotinak ljudi je poginulo u okršajima sa Mursijevim pristalicama, dok je nekoliko televizijskih kuća pozivalo na nasilje protiv onih koji su se protivili bivšem predsedniku.

Zbacivanje Mursija sa vlasti uslovilo je dalju polarizaciju u društvu. Između Mursijevih pristalica i njegovih protivnika stala je vojska, koja je inače odigrala najznačajniju ulogu u zbacivanju predsednika i koja snosi dobar deo odgovornosti za dalju krizu tokom 2013. i 2014. godine. Osvajanjem vlasti vojska je nastavila strogu vladavinu uz pomoć represivnih mera, koje narod nije prihvatio. Avgusta 2013. godine desio se najkrvaviji obračun vojske i Mursijevih pristalica još od januarske revolucije. Procenjuje se da je preko 400 ljudi poginulo u obračunu, a ogroman broj ljudi je povređen ili uhapšen.

Problemi su nastavili da se ređaju uprkos oštroj vladavini, koja nije bila tolerantna prema simpatizerima bivšeg predsednika. Kriminal, pljačkanje i silovanje bile su propratne pojave sloma sistema. Dok je pokušavala da slomi opozicione snage ili ih makar dovede pod kontrolu, vojska je zahtevala veću podršku od medija. Haos u zemlji dodatno je pogoršan prilivom izbeglica iz susednih zemalja, zahvaćenih takođe talasom Arapskog proleća. Brojne humanitarne organizacije prozivale su vojsku i policiju zbog neadekvatnog ponašanja prema izebglicama, kao i zbog nepropisnog zadržavanja i hapšenja.

Početak 2014. godine u Egiptu obeležen je novim nemirima, ali ovog puta studenskim protestima. U redovnim prilikama ovakve demonstracije održavaju se zbog zahteva koji se odnose na školarinu ili na uvođenje novih ispitnih rokova. Međutim, ovde su protesti bili „studentski“ samo zbog svojih učesnika, ali ne i zbog njihovih ciljeva. Naime, brojni univerziteti u Egiptu bili su jako uporište Morsijevih pristalica koje je on imao i kod mlađih generacija. Razlozi su bili isti kao i ranijih godina: loša situacija u zemlji, kako ekonomska tako i društvena, nedostatak konsolidovane i legitimne vlasti izazvali su bes kod mladih ljudi. Policija je pokušala preventivno da deluje, ali bez mnogo uspeha. Sukob se brzo razbuktao, a najveći broj žrtava bio je među demonstrantima. Uporedo sa tim, dešavala su se hapšenja novinara stranih agencija, uglavnom iz arapskih zemalja. Uprkos zahtevima novinskih organizacija i udruženja za hitno oslobađanje ovih ljudi, dobar deo njih i dalje se nalazi u zatočeništvu pod „optužbom“ da su pripadnici Islamskog bratstva (Muslim Brotherhood).[3]

Danas se stanje u Egiptu može oceniti kao svojevrsno zatočeništvo čitavog društva u procesu političke tranzicije koja je, počev od 2011. godine, ostavila trajne posledice po zemlju i njeno stanovništvo. Nekažnjeni slučajevi kršenja ljudskih prava, poput mučenja i ubijanja civila od strane bezbedonosnih snaga, maltretiranje i ograničavanje slobode kretanja izbeglica, kao i drugih lica u tranzitu, izvršavanje smrtnih kazni po kratkom postupku, pogoršavaju sliku o stanju ljudskih prava u Egiptu. Pasivnost velikih međunarodnih subjekata da spreče dalje produbljivanje humanitarne krize izlazi ponovo na videlo, kao što je to bio slučaj u Siriji. Nevladine organizacije, koje apeluju i traže konkretnije akcije, često se nalaze u nezavidnoj poziciji što se tiče njihovog angažovanja na terenu. Domaće stanovništvo će ponovo platiti najvišu cenu pokušaja promene režima u svojoj zemlji. Nadajući se boljitku, cilj njihove borbe ubrzano je izbledeo. U odsustvu ideje o stabilnoj i jedinstvenoj državi još uvek nije postignut konsenzus o osnovnim “pravilima igre” u egipatskom društvu.

Izvori:

http://www.hrw.org

http://www.amnesty.org/en/region/egypt

http://www.aljazeera.com/indepth/spotlight/egypt/

http://www.crisisgroup.org

 

                                                                                                            Autor:  Igor Pejić
Foto: Reuters Blog

 

[1] Videti: Human Rights Watch World Report 2013. (http://www.hrw.org)

[2] Videti: http://www.crisisgroup.org/en/regions/middle-east-north-africa/egypt-syria-lebanon/egypt/b035-marching-in-circles-egypts-second-transition.aspx

[3] Videti: http://www.aljazeera.com/news/middleeast/2014/06/egypt-extends-aj-journalist-imprisonment-2014612165856685197.html

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *