In your face, descartes

8. marta 2011. | Društvo |

Od 2005. godine, kada su objav­ljeni rezultati prvog PISA testiranja u kome je učestvovala Srbija, u našoj zemlji su počele vrlo intenzivno da se čuju parole o tome kako nam ne valja obrazovni sistem (Ay, caram­ba!) i kako su nam deca glupa. Neću se baviti detaljima kako testiranje iz­gleda – ko god ima internet i koji god pretraživač, lako će naći odgovore na sva svoja pitanja. Baviću se navod­nom glupošću dece i mladih iz Srbije i činjeničnom nevaljanošću obra­zovnog sistema. Kako bih odmah uskočila u reč onima koji su zinuli da kažu da je naš obrazovni sistem su­per i da smo na PISA-i slabo kotirani samo zato što je to test prilagođen za­padnim standardima (šta god bili za­padni standardi), uputiću čitaoce na priloženi primer zadatka za merenje čitalačke pismenosti. Pitanje koje sledi nakon zadatka je: Koja je svrha crteža džambo džeta u ovom tekstu? E sad, hajde da svi sebe stavimo u poziciju jednog petnaestogodišnjaka ili petnaestogodišnjakinje iz Srbije, i kao sedimo na nekom tamo testi­ranju, za koje nemamo pojma čemu služi, samo znamo da je mnogo važno. Hajde stvarno svi to da urad­imo! “Dobro, ovo ne ide u ocenu za kraj godine, ali nastavnica je rekla da je važno da se potrudimo što više”, “Ma šta me briga, nema ocena za ovo, sad ću da lupam”, “Još koliko vremena”, “Daj da prepišem”, “Šta je bre ovo, oni misle da sam ja dok­tor fizike”, “Ko je sastavljao ove tes­tove”…

Iskreno, da ja imam 15 godina i dobijem ovakav zadatak, bez gle­danja u krajnje pitanje, pomislila bih “Nema šanse!” i odmah bi me uhva­tila strašna trema. Zašto? Zato što sam se školovala u sistemu u kom je “tekstualni zadatak” ili “dugačko pitanje” (ono za šta su nas kasnije na fakultetu naučili da se zove “es­ejsko”) najveća noćna mora učenika. To je ono što se ostavlja za kraj tes­ta, pa “ako imam vremena, onda ću da mislim”. I ta jedna mala, među učenicima toliko popularna rečenica je, po mom mišljenju, srž našeg ob­razovnog sistema. Prvo ti lepo, dra­go moje dete, sve ovo memoriši, pa ako ti ostane vremena, a ti razmisli o tome! I dete tako uradi. I ne ostade mu vremena. I ostade dete neobra­zovano i pored obrazovnog sistema svog. Ah!

Sad ćete se svi setiti i nekih učitelja, učiteljica, nastavnika ili nastavnica koji su vas uprkos “zlom i naopakom sistemu” terali da mislite, pa čak i da ispoljavate svoju kreativnost. Pa biste mi sad rado napisali ili rekli “Da, ali ima i drugačijih”. Pa zar oni treba da budu drugačiji? Zar takvi treba da budu izuzeci? Je#%$ Čak Norisa i Dek­arta kad Srbi postoje, a ne misle!

Dolazimo do pitanja zašto je to tako? Pre nego što pokušam da za­grizem odgovor na ovo pitanje, daću samo dve napomene:

1. Nismo najgori. Plus, popravljamo se, kažu rezultati najnovijih testiran­ja. Mada, obe ove tvrdnje treba uzeti sa rezervom. Po mom mišljenju svrha poređenja obrazovnih postignuća nije u rankiranju, već u evaluaciji.

2. Ne verujem u teorije zavere tipa “Njima odgovara da su ljudi gener­alno neobrazovani i nenaučeni da misle, jer Oni hoće da zadrže svoju moć nad svetom” (ili Srbijom, kako vam volja). Ne znam ko su Oni i neću ni da ulazim u to, ali čvrsto stojim iza humanističkog uverenja da obrazovanje jeste tu da izvuče maksimum iz svojih “korisnika”.

Dakle, zašto? Zbog proste zamene teza – sistem obrazovan­ja se više shvata kao sistem, nego kao obrazovanje. Važnije je da sistem funkcioniše, nego da sistem funkcioniše. A verovali ili ne, ne radi se o politici, ne radi se o količini novca koja se izdvaja za obrazovan­je, radi se o učenju učenika da misle. Samo to! Ali sa druge strane, ako naše učiteljice ili nastavnici nisu naučili da misle, kako oni da nauče nas? Te iste učiteljice i nastavnici imaju plan i program i oni rade po njemu (ili ne rade, dok štrajkuju). I to rade podjednako štreberski kao onaj najbolji učenik u razredu, koga ste oduvek mrzeli jer on “uvek sve zna, ali ne ume da objasni”. Krug se tu zatvara i sistem se već decenijama ne menja, iako svi znamo da ne val­ja.

Reforma obrazovnog sistema je veliko i komplikovano pitanje. Naročito je komplikovano kada još uvek nije definisan ni pravac u kome ona treba da teče. U slučaju Srbije (ali podsećam, ne samo Srbije, čak ne samo ni našeg regiona) logi­ka negde ne štima i najmanje što možemo da uradimo po tom pitanju jeste da MISLIMO o tome:

Premisa 1 – Obrazovana osoba je ona koja je prošla kroz formalni sistem obrazovanja.

Premisa 2 – Obrazovana osoba misli.

Zaključak – Osoba koja je prošla kroz formalni sistem obrazovanja misli.

Hmmm?!

Piše: Jovana Pavlović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *