Feminist

14. novembra 2014. | Društvo |

feministGostujući u poslednjoj epizodi emisije „Kaziprst“, Biljana Srbljanović je govorila o jednoj gotovo nepostojećoj temi u Srbiji, feminizmu. Nepostojeća, zato što uprkos naporima manjinskih ženskih grupa da utiču na globalnu emancipaciju žena, veći deo stanovništva ne pokazuje instinsko intersovanje za „ženske“ teme. Politička elita govori o pravima žena u vreme izborne kampanje (pod pritiskom EU?), a nakon toga nastaje tajac. Zapanjujuće je da u moderno doba u jednoj zemlji na pragu ulaska u Evropsku uniju ne postoji egalitarni odnos između polova gotovo ni u jednoj sferi društva, a ta tema, pritom, ne interesuje značajniji procenat mladih ljudi, niti se mediji njome bave na način na koja ona to iziskuje. Kako je situacija odmakla do tog stadijuma mizoginije da mediji obiluju ponižavajućim slikama ženskog tela sa istaknutim rodnim atributima koji žensku figuru svode na vizuelni kadar? Zašto su žene te koje, u najvećem broju slučajeva, uzimaju muževljevo prezime prilikom venčanja? Do koje mere smo sposobni da istrajemo kao patrijarhalno društvo i u čiju korist ide sve to?

Menjanje prezimena prilikom venčanja je prvi pokazatelj hijerarhijskih odnosa u porodici. Većina žena u Srbiji čak ni ne pomisli da zadrži svoje ili doda partnerovo uz svoje devojačko. S druge strane, ako i nailazimo na izuzetke, oni su uglavnom zastupljeni u visokointelektualnim krugovima gde preovlađuje „slobodarska“ misao. Pozivajući se na tradiciju, žena slepo prihvata da nosi prezime svog muža jer je ono samo po sebi vrednije od njenog. Automatski, ona dobija svoje mesto u porodici, svoje zadatke i obaveze. Koliko god delovala beznačajno, promena prezimena je važan korak u početnoj fazi podređivanja žene muskarcu. Pri ovom činu je svakako važna i uloga okoline. Naime, većina budućih bračnih parova ne bi smelo da odstupi od „pravila“ promene prezimena kod devojke, jer bi u suprotnom muž bio izvrgnut opštoj sramoti. Dakle, lakše nam je da prihvatimo ono što nam nameću drugi bez ikakvog preispitivanja činjeničnog stanja stvari, nego da razmislimo kakvu zajednicu formiramo sa osobom koja nam postaje bračni drug i na koji način ćemo takvi eventualno vaspitavati sopstvenu decu. Ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bi muževljevo prezime u bilo kom pogledu bilo vrednije od ženinog, kao i obrnuto.

Poslednjih decenija je sveprisutna epidemija sklapanja bračnih odnosa usled „rasta devojčinog stomaka“. Zanimljivo je i to da retko koji bračni par otvoreno priznaje da je upravo to razlog njihovog ujedinjenja, što ide u prilog činjenici do koje mere je sramota roditi ili uopšte začeti dete van bračne enklave. Fenomen je masovan i sveprisutan, kako u urbanim, tako i u malograđanskim sredinama. Tim gestom, mladi parovi podležu duboko ukorenjenoj, agresivnoj i patrijarhalnoj propagandi i institucionalizovanju „prećutne“ mizoginije. Do koje mere su stvari otišle daleko, svedoči činjenica da neke opštine u Srbiji čak stimulišu sklapanje brakova dajući finansijsku potporu supružnicima. Na taj način je ljubav, u osnovi jedna vrlo apstraktna i nedefinisana kategorija, prevedena na finansijski aspekt, ograničena i manipulisana ekonomskim parametrima, unižena, kao i žena od koje se očekuje da obavi svoju najvažniju životnu funkciju, da obezbedi potomstvo.

U Srbiji je manja „sramota“ biti domaćica i ne obavljati nijednu profesionalnu aktivnost nego ne podariti naslednike svom bračnom drugu. S druge strane, prihvatajući funkciju domaćice, žena prihvata nametnutu ulogu sluškinje čije se polje delovanja svodi na kuću i okućnicu, poput modernog ropstva i ne razmišlja da se tome suprotstavi. Jedan on ključnih razloga ženinog povlačenja u senku svoga muža je nepostojanje solidarnosti, čak ni između manjinama. U Srbiji nema adekvatne institucije koja ima dovoljno jaku potporu da se suprotstavi svakodnevnom omalovažavanju ženske figure u svakoj sferi zivota. Srbija je sistem ekstremističkog društva gde se apsolutno sve svodi na crno ili belo, dok nijansa ne postoji, i ako postoji ona se ne dopušta i osuđena je na to da se stopi sa jednom od ekstremnih struja. A postojanje isključivog ekstremizma nesporno dovodi do nastanka i ispoljavanja mržnje između polova, manjina, političkih partija, institucija…

U Francuskoj je u toku reforma školskog sistema, koja će, po svemu sudeći, implicitno dovesti do uvođenja teorija roda među obavezne školske predmete već od najnižih razreda. Studije roda nastoje da ukažu, između ostalog, na to da ne postoje urođene razlike između rodova i da polna, seksualna ili rasna pripadnost ne sme ni na koji način da “zagovara“ bilo kakav oblik diskriminacije. Zapravo, ova interdisciplinarna veština teži da pokaze da je rod veštačka tvorevina patrijarhalnog sistema sa ciljem da se definišu klasne razlike u društvu. Francuska je, pritom, zemlja prilično otvorenog duha i shvatanja koja je vrlo blizu stadijuma razvoja gde bismo mogli reći da oba pola uživaju podjednaka prava, kako u teoriji, tako i u praksi. O tome svedoči i činjenica da je ministarka prosvete, Naža Valo-Belkasem, druga osoba na listi najpopopularnijih političara u Francuskoj, žena koja otvoreno podrzava modernu feminističku teoriju i zalaže se za borbu protiv diskriminacije svih manjina u domenu svog profesionalnog delovanja. Složićete se da je projekat vrlo dobro osmišljen, jer u bobru protiv svake vrste predrasuda treba krenuti edukacijom od najnižeg životnog doba. Ovo bi mogao da bude dobar primer i za Srbiju i odličan indikator načina na koji se treba boriti protiv nejednakosti i netolerancije u društvu.

Negativna medijatizacija pojma „feminizam“ u Srbiji dovodi do opšte odbojnosti ljudi prema ovom modernom konceptu suprotstavljanja šovinističkom društvu. Počevši od banalnog uvođenja slobode da žene same odlučuju o tome kako će izgledati i na koji nacin će uređivati svoj zivot, preko ekstremnog talasa, koji je svoj procvat doživeo šezdesetih godina prethodnog veka, ovaj pokret konačno je sveden na umereni, ali ne i beznačajni feminizam koji predstavlja svojevrsni oblik kritičke misli modernog društva koji nam je svima potreban. Dok gostujući na feminističkim seminarima u Parizu susrećem zavidni broj pripadnika muške populacije, u srpskom jeziku reč „feminist“ ostaje samo jedan naizgled suvišan pojam, van svake upotrebe.

Autor: Mladen Milkić-Le Scanve

FOTO: http://guestofaguest.com/new-york/daily-style-phile/in-memory-of-mary-thom-10-facts-about-the-feminist-and-ms-magazine-editor

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *