Filmski aktivizam

10. aprila 2013. | Kultura |

Nikola Polić rođen je 1993. godine u Loznici. U ok­viru projekta Slobodna zona Junior, snimio je svoj prvi dokumentarni film “Nevidljive” za koji je od Ministarst­va za rad i socijalnu politiku dobio Nagradu za najbolji dokumentarni film ili tv emisiju o seksualno i rodno zasnovanom nasilju. Njegov debitantski film govorio o životnim pričama, željama i ambicijama seksualnih rad­nica. Ženama koje trpe nasilje i diskriminaciju na svom poslu, u privatnom životu, ali i od društvene sredine.

Njegov poslednji film “Zid/Mur” bavi se problemom segregacije u školama. Zid koji je devedesetih godina podignut u osnovnoj školi u kosovskom selu Rubovce, dvadeset kilometara južno od Prištine, još uvek razdvaja srpske i albanske đake. Ovo je priča o deci koja žive razdvojene i paralelne živote.

Kada je počelo Vaše interesovanje za film?

Još kada sam bio jako mali, samo toga nisam bio svestan. Mama je mislila da ću biti glumac jer sam stalno, dok bi gledali filmove, komentarisao glumce i kritikovao ih. Mada, moram priznati da do skora nisam imao hrabrosti da priznam da zaista ceo život želim da posvetim filmu tj. istraživanju sebe i društva.

Kako ste došli na ideju da snimate dokumenarne filmove?

NIKOLA: To je bilo vrlo spontano, kada sam video konkurs za kamp Slobodne Zone JR.

Koji su autori i filmovi najviše uticali na Vas?

Ja sam oduševljen svim umetnicima, filmskim pronalazačima, kreativcima koji su kao individue potpuno posebni i svoji. Osećao bih se loše kada bih morao nekoga posebno da istaknem, naravno da ipak malo više volim realiste i stvaraoce našeg crnog talasa, ali se podjednako divim avangardi, spektaklu, peplum filmu.

Koje ste filmove do sada snimili? Da li trenutno radite na nekom novom filmu?

Do sada sam uradio dva dokumentarca: Nevidljive i Zid, koji su nastali kao rezultati kampova na koje sam prvenstveno išao da se obrazujem i steknem nove veštine, a to što sam od organizatora dobio produk­cijsku podršku da snimim te priče mi dosta znači jer kada ste jako mladi i želite da se bavite temama koje nisu popularne i društveno prihvaćene ne ide sve baš lako…

Sada odmaram, istražujem, studiram i biram temu za novi film, kroz osmeh odgovara Nikola.

Kako gledate na našu dokumentarnu produkciju? U svetu se dokumentarni filmovi nalaze na redovnom bioskopskom repertoaru. Da li mislite da bi to moglo i kod nas da se desi?

Zaista se nadam! Mislim da u Srbiji ima dosta mladih autora koji imaju dovoljno snage i bunta da se bave dokumentarizmom kod nas. U Beogradu je u ok­viru festivala dokumentarni film pristojno zastupljen i ja sam zbog toga jako srećan, naravno da bi bilo bolje kada bi bio više zastupljen na nivou cele Srbije.

Sanjate li o odlasku u Holivud? Kakav bi holivudski film voleli da snimite?

Ne sanjam, moj Holivud je moja ekipa koja uvek ima vremena za moje umetničke vizije. Oni su uspešni umet­nici i jako me raduje kada sarađujemo i što s ozbiljnošću prihvataju moje ideje.

Vaš debitantski film „Nevidljive“, dobio je nagradu za poseban doprinos u oblasti podizanja svesti javnosti o neprihvatljivosti seksualnog i rodno zasnovanog nasilja. Kako ste dobili ideju da snimite film o seksualnim radnicama?

Kada sam neko vreme proveo volontirajući u centru Jazas, shvatio sam da su to obične žene koje su odbačene od društva samo zbog posla kojim se bave, a isto to društvo koristi njihove usluge. Ova činjenica govori dos­ta o licemerju u našem društvu!

Iz tih razloga sam priču Nevidljive postavio pot­puno drugačije, bez predrasuda i prikazivanja njih kao žrtava već kao običnih ljudi s svojim problemima i željama.

Gde je do sada film bio prikazivan? Kakve su bile reakcije publike?

Čini mi se da su Nevidljive napravile veliki bum kada su se pojavile. Bilo je veliko interesovanje pa su se kod nas prikazale u oko 30 gradova, čak su i neke organizacije koristile film na svojim radionicama.

Mislim da je ljudima bilo zanimljivo da pogledaju film gde seksualne radnice pričaju na potpuno obične teme.

U filmu su seksualne radnice u pojedinim kadrovima bile predstavljene kao lutke. Zašto? Kakav su na Vas utisak ostavile žene sa kojima ste razgovarali?

One su vrlo jake i hrabre žene koje se bore za svoju decu, porodice i pored brdo problema nalaze snagu da idu dalje kroz život. U filmu njihov identitet štite lutke iz izloga jer su mi one rekle da misle da njih ljudi doživljavaju kao objekte bez duše i emocija.

O čemu govori Vaš drugi film “Zid“? Sa kojom idejom ste krenuli u snimanje ovog filma?

Zid je priča o selu Rabovce gde su posle svih ratnih dešavanja ostali i Srbi i Albanci i njihovoj osnovnoj školi u kojoj je sagradjen zid još devedesetih kako bi razdvojili decu da ne bi došlo do sukoba. Želeo sam da snimim jedan potpuno običan školski dan, ali je u filmu taj dan nekako drugačiji.

Odakle zid u školi i šta on zapravo predstavlja?

Po rečima profesora zid je sagrađen devedesetih, ali od tada do danas on više nije samo fizička prepreka nego jedna metafora, granica koja se ne prelazi.

Kakva je situacija u selu Rubovce? Da li se srpska i albanska deca druže? Kako nastavnici reaguju na  ovu podelu?

Svi se trude i žele da sve bude korektno. Mislim da to dosta govori o situaciji dole i o odnosima Srba i Albanaca.

Šta je na Vas ostavilo najjači utisak?

Život. Sam boravak na Kosovu je dosta uticao na mene i to mi je jedno dragoceno iskustvo.

Piše: Jelena Đorđević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *