Gde grešimo kada želimo da se bavimo Starim Sajmištem i Jasenovcem?

17. februara 2017. | Društvo |
image_pdfimage_print

Poslednje dve nedelje zapljusnuo nas je talas novinskih vesti o pitanju stradanja Srba, Jevreja, Roma i svih ostalih antifašista tokom Drugog svetskog rata na prostorima Kraljevine Jugoslavije. Iako neupućenoj osobi mogu da izgledaju nepovezano – pitanje Jasenovca i Starog Sajmišta – zapravo jesu i odnose se na jedno, jednostavno, elementarno pitanje – šta mi znamo o stradanju sopstvenog naroda tokom II svetskog rata? Šta je nauka rekla, odnosno gde leži istina zasnovana na naučnim istraživanjima?

Prvi slučaj, jeste slučaj famozne izložbe o Jasenovcu u Ujedinjenim Nacijama, odnosno u Njujorku, odnosno u mestu Hoboken, Nju Džerzi. Koliko god čitaocu ova navođenja mogu izgledati sumanuto – Njujork se nalazi u državi Njujork, a Hoboken u državi Nju Džerzi – pisac u prilogu navodi linkove u korist gore iznetog nabrajanja.2 Takođe, zgrada Misije Republike Srbije pri Ujedinjenim Nacijama nije isto što i zgrada Ujedinjenih Nacija. Drugi slučaj je serija tekstova o nacrtu Zakona o Starom Sajmištu kojim se uspostavlja, konačno, Ustanova Spomen Žrtve na levoj obali Save, između Brankovog i Starog železničkog mosta, gde će, u doglednoj budućnosti, biti izgrađen memorijalni kompleks za žrtve genocida, Holokausta i porajmosa.3

Ako se samo baci letimičan pogled na tekstove možemo da izvučemo nekoliko zaključaka, i to ispravnih. Prva grupa naslova i vesti je trebala da ukaže na izložbu o stradanju Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu sa akcentom na srpske žrtve, dok je druga grupa tekstova ukazivala na problematičnost tvrdnje o stradalništvu srpkih žrtava i isticala jevrejske i romske žrtve u logoru na Starom Sajmištu. Treba odmah naglasati da mi ovde ne dovodimo u pitanje stradanje niti jedne pojedinačne osobe, a kamoli čitavih grupa, već pokušavamo da ukažemo na fenomen nekritičkog uvećavanja odnosno nekritičkog umanjivanja srpskih žrtava Drugog svetskog rata.

Ukratko, tvorci izložbe „Jasenovac – Pravo na Nezaborav“ tvrde da je u Jasenovcu stradalo 700 000 Srba, a to na osnovu rezultata istraživanja Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Sa druge strane, kritičari pomenutog Nacrta zakona tvrde da se previše ističu srpske žrtve na Starom Sajmištu, da se u drugi plan stavljaju žrtve jevrejske i romske zajednice te da se pokušava rehabilitacija gen. Milana Nedića odnosno tzv. „učešće Srbije u Holokaustu“. Na čemu počivaju ove tvrdnje autoru teksta nije poznato, ali sigurno ne na znanju i obaveštenosti.

Dakle, gde je problem? Neznanje? Vrlo moguće. Jaša Almuli je u svom tekstu u Politici lepo obrazložio ulogu Nedića u u sprovođenju Holokausta na prostoru okupirane Srbije. Uništenje Jevreja se odvijalo sistematski i u sklopu „Konačnog rešenja“, dok su potonji zatvorenici Prihvatnog logora stradali usled loših uslova života u logoru, obesti čuvara ili usled iscrpljenosti od teškog fizičkog rada. Uloga Nedićevih i Ljotićevih vojnih formacija je bila sporedna u procesu uništenja Jevreja. Tekst je dostupan iako je iz 2008. godine.4 Naravno, ako neko želi ozbiljno da izuči ovo pitanje na raspolaganju su mu biblioteke i dela Valtera Manošeka, Kristofera Brauninga i naših Milana Ristovića i Milana Koljanina. Barem što se tiče nauke stvar je jasna, administracija generala Nedića jeste bila deo procesa uništenja Jevreja ali ne i na način na koji je to bila NDH, na primer. Ovo poređenje je bitno jer u dotičnoj publikaciji Helsinškog odbora za ljudska prava pokušava da se napravi paralela između Nezavisne Države Hrvatske i Vojno-okupacione zone „Srbija“.5 Almulijev tekst je zapravo odgovor na pokušaj distorziranja istorije Holokausta. Što se tiče Jasenovca, brojka od 700 000 stradalih u kompleksu logora Jasenovac je odavno dovedena u pitanje. Trenutno je popisano oko 83000 žrtava, pretežno Srba, potom Jevreja i Roma i drugih protivnika NDH, uglavnom Hrvata, i to je cifra ispod koje se ne može ići. Sa druge strane, nemoralno je „naduvavati“ cifre stradalih jer konačan ili bar približno konačan spisak stradalih nemamo! Trenutno se sprovode istraživanja u nadležnosti Muzeja žrtava genocida kako bi se jaz između 1948. i 1992. godine bez ozbiljnog institucionalnog pristupa u istraživanju premostio. Do tada, predlažem čitaocima da konsultuju Jovana Mirkovića i njegove knjige na temu Jasenovca. Njegovi radovi su odgovor na pokušaj zloupotrebljavanja stradalih u Jasenovcu.6

Međutim, retko je odgovor na kompleksne društvene fenomene jednostavan i jednoznačan. Da li je deo problema i oportunizam? Sigurno ima udela u tome. Dobar deo Druge Srbije je profitirao od projekata koji bi trebali da suoče sa prošlošću Srbe i Republiku Srbiju ne samo sa događajima krajem XX veka, već i sa onim iz ’40ih godina. Problem je samo što prošlost onda mora da se ukalupi kako bi odgovarala tezi da su Srbi genocidan narod, ili da su skloni takvim i sličnim ponašanjima, bar od I srpskog ustanka kako bi se dobilo na kontinuitetu u istoriji ratnih zločina. Poznavanje prošlosti je od manjeg značaja. Ni pojedinci u okviru institucija Republike Srbije i Prve Srbije nisu ništa manje skloni sprovođenju lukrativnih projekata koji bi pak, sa druge strane, trebali da pokažu kako su Srbi najveća i jedina žrtva uvek i zauvek. Opet, nezavisno od činjenica i naučne istine.

Ne treba smetnuti sa uma ni komplekse pojedinaca u odnosu na susede, odnosno međunarodnu zajednicu. Klasičan primer je istoričar Bojan Dimitrijević koji se mašio zadatka da dokaže da gen. Milan Nedić nije odgovoran za stradanje Jevreja okupirane Srbije i Banata jer, parafraziramo „Filip Koen je svojim pisanjem ubedio međunarodnu zajednicu da su Pevelićeva NDH i Nedićeva Srbija identični slučajevi.“7 Prvo, barem što se tiče ozbiljne međunarodne akademske zajednice, niko ne uzima za ozbiljno pisanja Filipa Koena. Drugo, gen. Nedić je više putao pokazao i dokazao da je saradnik okupacionih snaga u Srbiji i na tu temu nema šta novo da se doda. Isto tako, samo iz drugog dela Srbije imamo pojedince, poput Sonje Biserko, ali ne i samo nje – na pamet padaju Latinka Perović, Dubravka Stojanović, Ivan Čolović – koji su dobar deo života pokušali da pokažu i dokažu nazadnost „prostih“ Srba.8 U tu sliku se svakako uklapala i priča o urođenoj genocidnosti, dok su oni, razume se, svetli primeri koji se u svemu razlikuju od svojih srodnika te su bliži građanima i stanovnicima Londona, Beča, Berlina ili Pariza.

Šta je odgovor na ovakva diletantska ponašanja? Vrlo prosto. Ako se već pojedinci ne bave naučno-istraživačkim radom, a većina ljudi to ne radi, onda zdrav razum nalaže da se posavetuju sa kompetentnim institucijama i stručnjacima. Ne da ih izbegavaju! Primera radi, na međunarodnom planu Yad Vashem i IHRA su svakako institucije koje su autoriteti na polju Holokausta. Ako one nemaju zamerke na dosadašnji rad Komisije za Staro Sajmište,9 šta više, IHRA je na sastanku u Jašiju pohvalila Republiku Srbiju i Komisiju te na predlog iste šalje svog predstavnika u svojstvu stalnog člana da prati njen dalji rad. Takođe, ako neko ima želju da se bavi Jasenovcem, Muzej žrtava genocida i Odbor za Jasenovac SAS SPC, pored navedenih međunarodnih institucija, jesu prve instance kojima se pojedinac ili grupa trebaju obratiti za savet, sugestiju ili podršku. Takođe, toplo savetujemo i kontaktiranje pojedinaca poput dr Milana Koljanina, profesora dr Milana Ristovića, Jovana Mirkovića, da navedemo samo neke. Rešenje izgleda dosta jednostavno ali u praksi znamo da je dosta drugačije. Da li je to zbog neznanja, želje za sticanjem finansijske dobiti, kompleksa ili svega toga zajedno ostavljam čitaocu da prosudi.

Stefan Radojković, istoričar i doktorand Fakulteta političkih nauka
Foto: Inicijativa mladih za ljudska prava

1

3 European Jewish Press od 9. januara 2017. godine: http://ejpress.org/index.php?option=com_content&view=article&id=56667&catid=11; Radio Slobodna Evropa od 9. februara 2017. godine: http://www.slobodnaevropa.org/a/staro-sajmiste-beograd-zlocin-holokaust/28300497.html; Peščanik od 11. februara 2017. godine: http://pescanik.net/sporni-zakon-o-starom-sajmistu/.

5 “Antisemitizam – Posledica velikodržavnog projekta”, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, dostupno preko: http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/antisemitizam%20-%20izv06.pdf, (Pristupljeno 14. februara 2017).

7 N1 Pressing: Milan Ristović i Bojan Dimitrijević, dostupno preko: https://www.youtube.com/watch?v=jjT3GFYfh4M, (Pristupljeno 14. februara 2017).

8 Na primer, pogledati zbornik radova Civic and Uncivic Values: Serbia in the Post-Milošević Era Sabrine P. Ramet, Ole Listhaug i Dragane Dulić.

9 International Holocaust Remebrance Alliance – IHRA od 17. maja 2016. godine: https://www.holocaustremembrance.com/media-room/stories/ihra-visit-staro-sajmi%C5%A1te.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *