Građanska neposlušnost

8. januara 2013. | Društvo |

Razgovor sa Matijom Medenicom

Aktivno ili pasivno deo smo globalnih društvenih, eko­nomskih, političkih tokova. Dok na jednom kraju sveta pokušavaju da se približe tim istim globalnim tokovima uvodeći liberalnu demokratiju, na drugom (koji se do sada smatrao srećnijim, uspešnijim, boljim mestom za život) različiti masovni pokreti pokušavaju doći do rešenja koja bi doprinela poboljšanju kvaliteta života. Bore se protiv „pasivnog poverenja“ o kojem je govorio Entoni Gidens; onog poverenja koje podrazumeva prihvatanje simbola vlasti koja je utemeljena na navikama i tradiciji. Bore se protiv ćutanja i slaganja s odlukama vladajućih koje idu na štetu građana. Nakon panevropskih protesta, ali i onog najglasnijeg Occupy pokreta, sada je ipak dovedena u pi­tanje legitimnost gigantskih demokratija koje su artikuli­sale globalnu politiku. Nameće se i pitanje ko to i na koji način radi na uvođenju Evropskog socijalnog modela? Sta­bilne demokratske zemlje, članice Evropske unije, ili je pak reč o velikom broju nezadovoljnih ljudi koji protestvuju tražeći svoja prava, uglavnom prava druge generacije.

U postindustrijskom društvu kom su svojstveni sva­kodnevna demokratizacija, individualizam, kulturna raznolikost, logično je da se javlja kritička masa koja teži i zahteva da se njihova država, a tako i svaka država koja je prigrila u svom ustoličavanju moderno poimanog poret­ka, odgovorno odnosi prema svojim državljanima. Tokom krize kao da je ta ista država zaboravila na običnog čoveka, radnika; bilo intelektualnog ili manualnog. U pokušajima da se spase ekonomije i donošenjem mera štednje direktno i bespoštedno su pogođeni upravo oni koji su i pre krize živeli isključivo od svog rada. Sada kada je on degradiran, degradirana je i njihova uloga, ugrožen pristojan način života koji se sada graniči sa siromaštvom.

Građanska neposlušnost ukazuje na nepravdu i pre sve­ga je nenasilni akt. Njenu esenciju je vrlo dobro definisala nezaposlena omladina Španije (Indignadosi) parolom: „Mi nismo protiv sistema, sistem je protiv nas“.

Društvene pozicije, prema Rolsu, trebalo bi da budu jed­nako dostupne svima. To se onemogućuje nepovoljnom ekonomskom politikom koja u ovom vremenu ne ide u korist najniže stojećih. Nasilnim gušenjem građanske neposlušnosti i sloboda je dovedena u pitanje. Akti par­tikularnih grupa unutar društva još uvek su pod znakom pitanja. Imaju li građani snagu da iznesu promene koji­ma teže? Cilj pobunjenih grupacija je specifičan, da svoja stremljenja ostvare nenasilnim putem, bez ugrožavanja ja­vnog dobra i dovođenje u pitanje ustavnog poretka. Uko­liko država odbije da sledi njihov puls, onda bismo mogli da se zabrinemo.

Najpopularniji način borbe protiv ugroženosti (nek­og) ljudskog prava, a pokazalo se i najefikasniji, bila je građanska neposlušnost. O njoj su govorilii mnogi emi­nentni naučnici poput Rolsa, Habermasa, Volcera, Šarpa, Roze Luksemburg, Kanta, Rastina itd. Upravo iz razloga što je građanin temelj i potpora svake zajednice koja teži ka funkcionalnosti i održivosti. Da ne govorimo samo o pravima, jasno je da građanin, odnosno državaljanin, ima i dužnosti prema državi u vidu plaćanja poreza, poštovanja zakona, konstitucionalizma i sl. No, legitimitet leži u osno­vi ovog odnosa. Ukoliko nema legitimiteta, nema ni mod­erne države. Ona mora imati podršku onih koji je čine, koji svojim glasovima ovlašćuju izabranu elitu da njima upravlja. Ukoliko ta elita radi protiv njih, država je u opas­nosti. Upravo iz tog razloga jaka država mora da poseduje kapacitet da sasluša glas naroda, u ovom slučaju, vapaj. I da pronađe rešenje za probleme koji ih more.

No, nije jedini mehanizam građanske neposlušnosti pro­test. On jeste najglasniji, najvidljiviji, ali postoje i drugi načini u građanskoj borbi za svoja prava, poput peticija, socijalne, ekonomske i političke nekooperativnosti i sl. To se očituje kroz blokadu puteva, odbijanje plaćanja poreza, bojkot parlamentarnih ili drugih izbora i sl.

U svemu tome, javlja se i komponenta savesti – moralne dileme. Treba li i u kojim slučajevima posezati za ovakvim oblicima „napada“ na državu. Kada i treba li uopšte građanin savest staviti iznad poštovanja zakona? Ipak, čini se da je moralna obaveza da se reaguje ukoliko nešto nije u redu s funkcionisanjem same države koja bi svima trebalo da bude garant sigurnosti i blagostanja.

Svojevremeno, Srbija je postala simbol nenasilne građanske revolucije. Građanske neposlušnosti koja je odstranila nevaljalog vođu i krenula evropskim putem modernizacije oštećene države, u materijalnom i svakom drugom smislu. Nakon te revolucije, nije ostala zabeležena značajnija građanska akcija koja je ostvarila svoje namere u poboljšanju društva u kojemu bivstvuje. Nezadovoljstvo raste i javljaju se malena ostrva jasno definisanih zahteva koja se pojave s vremena na vreme, ali vrlo brzo bivaju ugušena. Čini se da borba još nije završena. Zbog protesta koji obeležavaju dnevnu politiku, ali i ne baš povoljne situ­acije u kojoj se u današnjici nalazi Srbija potražila sam ko­mentare i odgovore na pitanja koja su usko vezana za temu građanske neposlušnosti od osobe koja je postala simbol studentske borbe za kvalitetnije i dostupnije obrazovanje. Matija Medenica iz organizacije Marks21 iznosi teze i ko­mentare društvene stvarnosti u tekstu koji sledi.

Da li je Arapsko proleće poslužilo kao inspiracija mladima u zapadnim demokratijama da se angažuju oko pitanja so­cijalne pravde, ekonomske krize i jaza između bogatih i siromašnih?

MATIJA: Svakako, Arapsko proleće je pokazalo da je mantra o kapitalizmu kao kraju istorije daleko od istine. Nove generacije kojima klasne nejednakosti nisu servirane s „ljudskim likom“, koje nemaju perspektivu da će naći posao od kog mogu da žive životom dostojnim čoveka, mnogo se lakše identifikuju sa narodima na (polu)periferiji sistema, nego sa svojim sunarodnicima iz viših klasa. Kao što Egipćanima – ili, uistinu, nama na Balkanu – ne sledu­je nikakav drugačiji, „bolji“ kapitalizam, tako su i mladi na Zapadu sve više svesni svoje besperspektivne pozicije. Zato prihvataju radikalne ideje i metode u borbi koja se najsažetije može opisati kao borba za slobodu i budućnost. Arapsko proleće je pre svega pokazalo da se i u XXI veku stvari ponovo mogu, štaviše moraju, rešavati zajednički, sredstvima koja nam zvanično ne stoje na raspolaganju: masovnim pobunama, građanskom neposlušnošću, pa i otvorenom borbom sa aparatima postojećeg režima protiv kog narod diže glas. Doba revolucija nije više stvar isto­rijskih udžbenika nego neposredno životno iskustvo sto­tina hiljada mladih ljudi. Zato je Arapsko proleće ostavilo traga od Afrike do Volstrita. Okupacije trgova su se odatle preko Grčke i Španije preselile u SAD. To je nova forma protesta, posebno važna u situacijama u kojima ne postoje unapred dovoljno snažne i nezavisne strukture koje mogu da rukovode procesom borbe. Tu se bezbroj diskusija pret­vara u veliki plenum na kom se odlučuje kako dalje. Trg postaje mesto gde ljudi mogu da se javljaju i izraze svoje ideje i razmišljanja i mahom po prvi put u životu učestvuju u tako važnom procesu donošenja odluka. Tu demokratija dobija sasvim novo značenje. Pritom, narod po pravilu ne traži neke, uslovno rečeno, komplikovane stvari. Parole su „Hleb i posao“, ili „Prava demokratija“, ali sistem ni to ne može da im obezbedi.

Panevropski protesti izbili su u trenutku kada su mnogi poverovali da je Evropa pronašla rešenje za krizu. (Evrop­ska centralna banka je umirila tržište obećanjem da će u slučaju nužde kupovati obveznice zaduženih zemalja…) Ljudi iz ugroženih zemalja nisu poverovali u ponuđeno rešenje? Zašto?

MATIJA: Pitanje je koliko su tim „rešenjem“ tržišta umirena. Poslednji izveštaj Svetske banke predviđa da će se u 2013. nastaviti recesija u evrozoni. Prvo su se države zadužile da bi pootkupljivale toksične pakete i time spasile banke. Sad banke pritiskaju države da te dugove vrate. To samo seli krizu s jednog mesta na drugo, ali je ne rešava. Postavlja se pitanje ko će onda ECB da primora da vrati dug kad na to dođe red? Kriza će trajati sve dok se u nekom sektoru ne uspostavi ponovna profitabilnost, što bi pokren­ulo investicije, a da bi se to desilo mora doći do ogromnog uništenja lošeg kapitala ili eventualno do nekih revolucio­natnih inovacija u rangu pronalaska parne mašine. Za sada nema nikakvih naznaka toga. Naprotiv, svaki plan koji dolazi iz centra evrozone i dalje podrazumeva da je javna potrošnja ono što je problem i zato ljudi gube radna mesta, prava, standard – plan je da za krizu plati svet rada, a ne svet kapitala. Drugim rečima, umesto da se uništava, loš kapital se podupire javnim novcem jer je jasno da bi njegovo puštanje niz vodu u sistemu koji je umrežen kao današnji globalni kapitalizam to otvorilo vrata pakla.

Međutim, pored ekonomske krize, došlo je i do krize legitimiteta državne vlasti. Svaka opcija koja dolazi na vlast primorana je da primenjuje nepopularne „mere štednje“. Uzmimo za primer Grčku. Tamo su partije koje su tradicio­nalno decenijama na vlasti sada ozbiljno ugrožene ili pro­padaju, kao Pasok. Narod više ne veruje tim političarima. Ni kod nas im narod uglavnom ne veruje, ali u Grčkoj nepopularnost „političara“ nije puki odraz apolitične slike besa kombinovanog sa očajem, već politički zahtev za drugačijim društvom koji se investira u novi politički projekat levice, ono što danas predstavlja koalicija radi­kalne levice Siriza. Pokret u Grčkoj i njegov politički izraz u vidu Sirize ukazuju na to na koji način možemo kom­binovati borbu unutar i van postojećih institucija kako bismo društvene protivrečnosti razrešavali u korist naroda, odnosno kako se ne bi ponovila situacija da se svrgne jedna vlast ali da u nedostatku mase nekih novih, revolucionar­nih tela narodne demokratije, ostavimo tron da ga popune „visoki izaslanici“ i „eksperti“ iz EU – kao što je nedavno bio slučaj u Grčkoj i Italiji – ili da na vlast dođu neke druge snage koje bi da uguše revoluciju, uglavnom pomognute nekim imperijalizmom – kao što je bio slučaj u Tunisu i Egiptu, da i ne spominjemo tragične primere Libije i Sirije. To je zadatak koji stoji i pred za sada skromnim levim sna­gama u Srbiji. Nije dovoljno vikati „Lopovi, lopovi“, mora­mo da pružimo alternativu.

„Demokratija prilagođena tržištima“ je nova kovanica Angele Merkel. Kako to komentarišeš?

MATIJA: To drugim rečima znači, zaboravite na de­mokratiju. Diktatura država centra EU sprovodi se tako što se dužničkim zemljama sve više oduzima pravo nad rukovođenjem nacionalnom privredom. Narod više ni nominalno nema suverenitet nad, niti ikakav dodir sa up­ravljanjem onim društvenim sektorom od kog nam svima zavisi opstanak, nad proizvodnjom. To upravljanje se sad preselilo u ono što je postalo poznato kao Trojka: Evrop­ska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond. Oni su mesije tržišta, oni znaju šta tržišna mistika poručuje i tu su da sprovedu njegovu Reč u delo. „Demokratija prilagođena tržištima“ su brutalne „mere štednje“ podržane državnom represijom protiv onih koji se ovom urušavanju demokratije i uništavanju naše budućnosti protive. Čak je i MMF nedavno priznao da su „mere štednje“ prouzrokovale više štete nego koristi. Ali to nije bitno. Potrebno je naplatiti dugove po svaku cenu.

Političke elite ističu da su krizu izazvale javna potrošnja i nekontrolisani rast zarada. Slažeš li se s takvim objašnjenjem?

MATIJA: Kako ne, posebno kad to tvrde „elite“ koje u sred krize dobijaju milionske bonuse, čak i onda kad se is­postavi da su banke ili preduzeća kojima su rukovodili ba­cili u ambis. To su laži na nivou tvrdnji o „lenjim Grcima“, a prema svim statistikama Grci imaju duži radni dan od Nemaca. Iza krize leži konstantan pad profitne stope. To je ono što je Marks pokazao da stoji u korenu svake krize u kapitalizmu. Akumulacija kapitala dovodi do sve većih ulaganja u tehnologiju kako bi rasla konkuretnost firme na tržištu, do momenta u kom više nikome nije isplativo išta da proizvodi. Sistem onda staje. Ekonomski analitičar Ma­jkl Roberts pokazuje kako se u razvijenim zemljama prof­itna stopa nikada nije vratila na nivo na kom je bila tokom posleratnog buma. Tek je finansijski sektor, sa besomučnim špekulacijama i klađenjem na neke zamišljene buduće vrednosti stvarao sliku o naizgled glatkom funkcionisanju sistema. Onda kada se „predskazanje“nije ispunilo, kao što je bio slučaj u SAD 2007, upali smo u najdublju krizu od 1930-tih kojoj se kraj ne nazire. Zato svi moramo da shva­timo situaciju koja je ispred nas kao jako ozbiljnu. Levica mora da se da u izgradnju zajedničkog pokreta otpora, ili će očaj i represija dunuti vetar u leđa radikalnoj desnici, kako je to već slučaj u dobrom delu Evrope. Iako je za sada kontrolisana od strane države i koristi se kao ispomoć državnoj represiji, ekstremna desnica napada i izoluje kritičke glasove i u Srbiji. To se desilo nama tokom bloka­da fakulteta 2011, kao i nekim štrajkačima, poput onih iz kragujevačkog „22. decembra“.

Zašto su sindikati nefunkcionalni i neefikasni?

Vođstva su uglavnom korumpirana i manje zavise od članarina a više od plata koje primaju od sopstvenih članstava po raznim telima koja služe održanju socijalnog mira. Sindikalne centrale u 99% slučajeva rade na tome da kontrolišu ili uguše otpor koji se javi u bazi, unutrašnja demokratija u sindikatima bazdi na smrt, strukture su im okoštale i ne obnavljaju se svežom krvlju: jer sve manje mladih nalazi posao, a i to je uglavnom u privatnom sek­toru koji je mahom nesindikalizovan. Sindikalnom scenom zato mogu da vladaju profesionalni demagozi u sto man­data, dobri sa svakom vlašću i servilni svakom tajkunu i „preduzetniku“. S druge strane, u bazi postoji veliki broj iskrenih sindikalnih aktivista, ali oni često ne dobijaju podršku centrale i ne radi se na tome da se oni međusobno umrežavaju. Često i dobijaju otkaze, a centrala gleda na drugu stranu. Borbe koje se vode ostaju atomizovane. Potrebno je ići ka spajanju tih sindikata na nižim nivo­ima, kojim god centralama ili savezima pripadali, kako bi se razmenjivala iskustva i stavljao pritisak na više instance, kako bi se gurala unutrašnja demokratizacija, kako bi se birali delegati koji odgovaraju onima koji su ih izabrali umesto da podležu pretnjama i podmićivanju s vrha.

Kako okupiti, motivisati i ubediti u snagu građanske neposlušnosti ogroman broj nezaposlenih koji s prestank­om radnog odnosa prestaju i da budu članovi sindikata?

Tu dobar primer daju udruženja poput onog koje oku­plja bivše radnice i radnike „Trudbenik gradnje“ sa koji­ma godinama sarađujemo. Moguće je ofomiti udruženja građana koja okupljaju radnike i nezaposlene. Ako imaš bivše radnike neke fabrike koji zato više ne pripadaju sin­dikatu, onda se oni mogu okupiti u nova udruženja i nas­taviti borbu. To se mahom tiče borbi za raskid privatizacije, isplatu zarada itd. Ljudi iz „Trudbenika“ su samo neki od onih koji danas rade na tome da se spoje borbena radnička i sindikalna udruženja i da se stvori novi centar otpora. Međutim, velika odgovornost stoji na sindikatima javnog sektora koji trpi sve veću seču. Ako žele da sačuvaju radna mesta i plate, moraće da svoj problem postave šire, kao ono što i jeste – problem čitavog društva. Valjda je jasno da npr. svi moramo da branimo zdravstvo od napada neo­liberalizma, od „mera štednje“, jer ono ne služi samo on­ima koji su u njemu zaposleni nego svima nama, posebno nama koji nemamo novca za privatne klinike. Problem ne­zaposlenosti se tu mora strukturno rešavati: sve dok smo u poziciji dužničke države na periferiji evrozone ovde neće biti novih radnih mesta. Dakle, moramo graditi alternativu na zahtevima za nacionalizacijom industrije i stavljanjem proizvodnih pogona pod upravu onih koji u njima treba da rade, za nacionalizacijom bankarskog sektora i njegovom podvrgavanju demokratskoj kontroli, za eksproprijacijom tajkuna i ulaganjem tog kapitala u nova radna mesta, u ze­lene poslove, u proizvodnju, za odbijanjem isplate namet­nutih spoljnih dugova…to će najbolje inspirisati nezapo­slene da se organizuju i bore, a građanska neposlušnost je onda samo jedan od metoda koji su nam na raspolaganju i kom će se ljudi prirodno okretati kako bude opadalo pover­enje u postojeći sistem.

„Jugoremedija“ je pozitivan primer radničke borbe. Kakva je budućnost te fabrike obzirom na dug od 643 mil. RSD, hipoteku, teške uslove rada… Misliš li da radnici mogu da se izbore za renesansu ove fabrike?

Radnice i radnici „Jugoremedije“ su do sada zaista učinili čudo i inspiracija su mnogima u Srbiji i regionu. Imali su i hrabrosti da se osim sindikalno organizuju i politički. Pokrenuli su pokret Ravnopravnost, u nadi da će da ponude glas svim obespravljenim u svojoj okolini, učestvovali su u radu Koordinacionog odbora radničkih protesta, borili su se sa privatnim batinašima i na sudu, solidarisali su se sa drugima. Međutim država je namer­ena da ih slomi, jer time s jedne strane pomaže svojim uvoznicima i pakerima iz farmaceutske mafije, a s druge poražava ključnu pobedu koje je radništvo odnelo protiv privatizacije. Predvodnik njihove borbe, Zdravko Deurić, hapšen je i protivpravno zadržavan u pritvoru, paljen mu je auto… Drugom istaknutom učesniku protesta, Robertu Faiu, na spavanju je bačen kameni blok kroz prozor kuće, koji mu je pao na nekoliko cenitimetara od glave. Oni sada prolaze kroz izuzetno tešku situaciju, gurnuti su u stečaj i potrebna im je što šira solidarnost. Mi danas sa njima i dru­gim radničkim, levim i drugim progresivnim kolektivima radimo na postavljanju temelja za ono što vidimo kao neku buduću srbijansku Sirizu.

Plenum Filozofskog fakulteta je ključna formacija stu­dentskih protesta. Možeš li da nam (insajderski) objasniš njegovo funkcionisanje? Koliko si zadovoljan njegovim de­lovanjem? Što se u ovom trenutku dešava s Plenumom, koliko je aktivan?

MATIJA: Plenum je neophodna institucija studentske borbe na fakultetu, posebno danas kada ne postoje stu­dentske organizacije kroz koje bismo mogli da se organizu­jemo i borimo za svoja prava. One koje postoje, uključujući i Studenstske parlamente, problemima dostupnosti obra­zovanja, izbacivanja univerziteta na tržište i uopšte komer­cijalizacije obrazovanja se ne bave. Ukratko, ideja plenuma je pokušaj da se u jeku promocije ideologije individualizma i „ličnog postignuća“ koja prati prodor neoliberalizma u vi­soko obrazovanje, samoorganizujemo na osnovama kolegi­jalnosti i jednakosti, oko problema koji su nam zajednički. Zato unutar plenuma ne postoji hijerarhija, važi pravilo jedan čovek-jedan glas, zajedno se dogovaramo oko tačaka za diskusiju, demokratski ih raspravljamo i onda glasamo o tome šta ćemo konkretno po tim pitanjima preduzimati. Ovo je veoma slično već pomenutim okupacijama trgova i drugih javnih prostora, a i proističe iz slilčnih razloga. Problem sa plenumom na Filozofskom je što do sada nije uspeo da podstakne ljude van fakulteta na borbu. Student­kinje i studenti Filozofskog i još par fakulteta ne mogu izboriti za promenu celokupne državne politike prema obrazovanju, koja je u konačnici diktirana neoliberalnim zahtevom za obustavom javnog finansiranja javnih servisa kako bi se vraćali dugovi. Studentkinje i studenti zato treba da vrše takvu ulogu da pokrenu druge koji su pogođeni krizom na solidarnost i otpor. Plenum je tu dobra osnova, ali sam po sebi ne može biti rešenje. Problem je to što se teško prenose iskustva s generacije na generaciju, jer u periodima bez masovnije borbe plenum i ne može da funkcioniše. U proteklih godinu dana bilo je pokušaja da plenum nešto radi i bez protesta, ali kada je „plenum“ za­pravo skup 20 ljudi podeljenih u nekoliko frakcija prema stvarnim ili umišljenim ideološkim razlikama, bez ijedne zajedničke ideje o tome oko čega se konkretno angažovati, to nije ona atmosfera koja uvlači nove ljude i pomera stvari unapred. Tako da je plenum za sada ponovo u zimskom snu, a dosadašnja iskustva i analize će, nadam se, pomoći da se naredna studentska jesen dočeka tako da se dosadašnji nedostaci počnu prevazilaziti.

Razgovarala: Dijana Ljubanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *