Grčka dužnička kriza – Koliko je postojeće rešenje održivo?

20. jula 2015. | Politika |

greece

Nakon odlučnog „oxi“ izrečenog na referendumu 5. jula 2015. godine[1], Grčka je daleko manje odlučno, a više stidljivo ušla u novi pokušaj pregovora oko rešavanja problema godinama nagomilavanog duga sa  međunarodnim kreditorima, a pre svega sa zemljama Evrozone, kojoj i sama pripada. Pregovori su okončani u rekordnom roku i sa puno drame, kako je to danas svojstveno svetskoj politici. Međutim, da li je postignuto rešenje održivo? Ima li nade za Grčku ekonomiju i državu u zoni evra?

Grčka je, pre svega, zemlja siromašna lignitom[2], trenutno najtraženijom sirovinom. Manjak resursa, ali i obradivog zemljišta, usled geografske strukture terena onemogućili su Grčkoj da u vekovima iza nas razvije industriju, ali i snažniju poljoprivredu. Pored uticaja na ekonomiju, Grčkoj geografija nije bila naklonjena ni u istorijsko-političkom smislu, budući da Grčka nije imala centralno uređenje sve do ustoličenja bavarskog princa Ota fon Vitelbaha[3] 1832. godine za prvog vladara moderne Grčke. Centralizaciju u pogledu veće odgovornosti periferije zemlje prema vladi u Atini je i danas teško sprovesti u delo, budući da je kompozicija grčkog reljefa, pre svega u vidu razuđene obale takva da onemogućuje efektivnu povezanost glavnog grada i pojedinačnih regiona.

Mimo geografskih (ne)prilika, Grčka ekonomija, a time posredno i država je nestabilna usled same prirode grčke privrede. Već sam navodio (http://druggavra.blogspot.com/2015/07/grcki-referendum-da-evropi-ili-necemu.html) da se slabost grčke ekonomije može svesti, pre svega, na dve ključne stvari:

  1. Grci su prevashodno „samozapošljivi“, odnosno preduzetnici koji privređuju u sektoru usluga (turizam, trgovinske i ugostiteljske radnje na malo i sl.), čime jako malo doprinose proizvodnji u ovoj resursima siromašnoj zemlji, ali u velikoj meri doprinose uvozu, s obzirom na to da većina proizvoda u grčkim marketima dolazi iz inostranstva. Pored malog doprinosa razvoju ekonomije, oni su ujedno i ranjiva grupa, budući da su uvek na meti prilikom uvećanja postojećih poreza za potrebe punjenja državnog budžeta. Ujedno oni i najčešće pribegavaju poreskoj evaziji, budući da su sve manje likvidni.
  2. Luka Pirej i večito pitanje: privatizovati je ili ne? Naime, Pirej je jedna od ključnih luka na Mediteranu, koja je i dalje u delimičnom vlasništvu grčke države. Usled posedovanja kontrolnog paketa akcija, država kontroliše uslove poslovanja u istoj, čime posredno, u zavisnosti od poslovnih odluka, kontroliše i mogućnost podsticanja razvoja domaće ekonomije. Naime, kontrolom uslova poslovanja u Pireju, grčka vlada može učiniti ekstraktivnim, ali i inkluzivnim poslovanje u istom (u zavisnosti od preferencija). Ipak, kako su u Atini, upravo zbog Pireja, prisutni različiti međunarodni konzorcijumi i špediterske firme, čiji posao zavisi od dostupnosti luke, dosadašnje grčke vlasti se nisu usuđivale da hermetički zatvore Pirej, već su ga činili dostupnim širokom broju posovnih entiteta. Upravo zbog toga se do sada grčka vlada ustručavala da kontrolni paket akcija ustupi privatnom sektoru, koji bi radi sopstvenih interesa sigurno delimično zatvorio luku, čineći je dostupnom samo odabranom broju poslovnih entiteta, ujedno menjajući uslove poslovanja skladno ličnim preferencijama.

Imajući u vidu prethodno navedeno, ne čudi činjenica da se Grčka država sa nerazvijenim institucijama i još razvijenijim nepotizmom do sada nije izborila sa strukturnim problemima sopstvene ekonomije. Dosadašnji pokušaji doslovnog izvlačenja Grčke iz dužničke krize takođe su se završavali neuspešno, o čemu svedoče prethodna dva paketa međunarodne pomoći. Stoga je, pre svega, Evropska unija sa prilično negativnim stavom ušla u pregovore sa Grčkom po pitanju trećeg, ali nikako i konačnog paketa pomoći. Ulje na vatru je dodao ničim izazvan, neustavan i nedefinisan „ekonomski“ referendum[4], koji je sadašnjoj grčkoj vladi premijera Ciprasa dao legitimitet da privremeno odbije ponudu kreditora, koja od kraja juna meseca više nije bila na stolu. Stoga grčki „oxi“ nije poslao jednoznačnu poruku o odbijanju konkretnog predloga kreditora, već poslužio kao „medijum“ o slanju druge, političke poruke – možda ne bismo da štedimo, ali sigurno ne želimo izvan Evrozone, a kamoli Evropske unije, te ćemo zbog toga „možda“ i prihvatiti neke nama nepoželjne uslove.

„Oxi“ jeste doneo premijeru Ciprasu dodatni vetar u leđa, ali ne i veću podršku među kreditorima u ionako narušenom položaju za pregovaranje. Koliko je taj položaj bio narušen govori i činjenica da u poslednjim satima pregovaranja tempo nije diktirao predsednik „Evropske vlade“ Žan-Klod Junker, kako je to prethodno bio slučaj, već predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, zajedno sa francusko-nemačkom osovinom u vidu kancelarke Angele Merkel i „poslednjeg evropskog socijaliste“ predsednika Fransoa Olanda.  Ipak, i u takvom okruženju dogovor[5] je postignut sa malim koncesijama učinjenim na račun Grčke, ali velikim na račun kreditora. Premijer Cipras je uvideo da je vrag odneo šalu, te je mesto retorike svoje odluke zasnovao na likvidnosti grčke ekonomije, koja se danas gotovo isključivo zasniva na gotovini, čekajući otvaranje banaka. Ništa manje izloženi „vragu“ nisu bili ni ostali pomenuti pregovarači za stolom. Merkelova možda jeste spasila Evrozonu, ali je taj spas za sada politički Pirova pobeda. Željom da spase Grčku i sačuva titulu „evropske majke“ Merkelova se sukobila sa izrazito konzervativnim krilom svoje Hrišćansko-demokratske unije, na čijem je čelu Volfgang Šojble, današnji ministar finansija u vladi SR Nemačke. Šojble, koji je svestan da njegovo vreme prolazi, te da verovatno nikada neće imati prilike da popularnu „Angie“ zameni kako na kormilu stranke, tako i države, ipak ima snage, ali i podrške, da kancelarku povuče sa sobom u istoriju. Videćemo da li će to i učiniti.

Pirova pobeda Evrozone nije uzdrmala samo Merkelovu, već i celokupan „Evro-projekat“ budući da se sada dovodi u pitanje pristupanje Poljske, kao jedne od vodećih evropskih ekonomija Evrozoni kao jubilarne, dvadesete članice. Iako godinama ispunjava uslove za ulazak u Evrozonu, pitanje je da li će sve konzervativnija Poljska, pogotovo od dolaska na predsedničko mesto Andrzeja Dude iz izrazito desničarske partije Prava i pravde, ali i sa nastupajućim parlamentarnim izborima na jesen, odlučiti da svoju nacionalnu valutu zloty zameni „kriznim evrom“ i time potencijalno ugrozi svoj zadivljujući ekonomski rast.

Sa druge strane, čini se da je najveći pobednik (ili možda najmanji gubitnik?) pregovora „poslednji evropski socijalista“. Iako mu učešće u razgovorima nije i niti će doneti poene na unutrašnjem političkom planu, Oland je uspeo da sebe lično, ali i Francusku, prikaže kao pomirljivu struju u Evropi, odnosno kao onu frakciju koja će po svaku cenu težiti da usaglasi suprotstavljene stavove i očuva zajednicu evropskih država. Sledeći Nemačku ulogu vodilje, u Uniji iz koje su se Britanci faktički povukli, bez snage da se bore sa „čeličnom kancelarkom“, Francuska je uspela da se diskretno progura i sebi izbori počasno drugo mesto u upravljanju evropskim poslovima sa stanovišta država članica. O tome govori podatak, da je Francuska, mimo grčke dužničke krize imala zapaženu ulogu i u procesu ponovnog približavanja  EU sa Rusijom. Ipak, Francuska, pored ostvarivanja sopstvenih interesa i prestiža teži da ponovnim izdizanjem prenese jednu širu poruku – Evropu ne čini Nemačka, već 28 država članica, među kojima su mnoge „dužne kao Grčka“, pa i sama Francuska.

Pregovori jesu završeni, ali šta se krije iza Agreekment-a?[6] Drakonske mere štednje su, kao i do sada praćene jednom novinom – garancijskim fondom sa sedištem u Atini. Ipak, izgleda da Evropa sa svojim „partnerom u zločinu“, MMF-om nije naučila ništa iz prethodnih paketa pomoći. Iako je novčani iznos, trećeg po redu paketa pomoći impresivnih 86 milijardi evra, čak 25 milijardi tog iznosa je namenjeno rekapitalizaciji, pre svega privatnih banaka na tržištu, čineći celokupan iznos dostupan grčkim vlastima, a time posredno i građanima manjim za četvrtinu. Pored faktičkog umanjenja paketa pomoći, Grčkoj sleduju nove privatizacije i reforme tržišta u cilju njegove dalje liberalizacije, s posebnim naglaskom na povećanje konkurentnosti u izrazito zatvorenim profesijama, poput prevoza trajektima. Reforme se odnose i na kvantitativno povećanje PDV-a praćeno povećanjem poreske osnovice za oporezivanje istog, kao i dalja reforma penzionog sistema (koga se premijer Cipras onoliko držao do pre neki dan!). Ipak, najveći udar na levičarsku vladu učinjen je ugovaranjem klauzule o izmenama i dopunama radnog zakonodavstva, pre svega u oblasti kolektivnog ugovaranja (koje je u mnogome „socijalizovano“ od dolaska Sirize na vlast u januaru mesecu), ostavljajući grčke radnike sa još manjim šansama da se izbore za svoja prava.

Međutim, najveća greška Agreekment-a nije u njegovim drakonskim merama, već u njegovoj prirodi. Kao i do sada, kreditori nude novac za reforme ne uzimajući u obzir činjenicu da je upravo novac neophodan kako bi se reforme sprovele. Sa praznom kasom ne možete izvršiti neophodne reforme, a još ih manje želite sprovesti, ako nema govora o otpisivanju prethodnog duga. Prema najavama kancelarke Merkel u budućnosti  će se samo razgovarati o restrukturiranju duga  i to isključivo u domenu načina i vremena vraćanja istog, ali ne i o otpisu. Restrukturiranje bi možda nudilo kakvu takvu nadu da dolazi ispred reformi i prazne kase. Kako to nije slučaj, možemo se samo zapitati da li je postojeće rešenje održivo?

Odgovor je jasan – nije. Ponovo su interesi privatnih poverilaca, uz podršku državnih subjekata došli na sto, time stavljajući njihove pojedinačne finansijske interese ispred interesa grčkih građana. Međutim, ovoga puta nije reč samo o novcu, već i o opstanku na vlasti svih političkih aktera pregovaračkog procesa. Zato je Agreekment Pirova pobeda neoliberalne Evrope nad levičarsko-buntovnom Grčkom. Cipras je položio koplje, ali ne pošto je doveo u pitanje vladajući poredak. Ako ništa drugo, istorija će ga pamtiti kao takvog. Pogotovo kada se novi paket pomoći pokaže neuspešnim.

Autor: Gavrilo Nikolić

Izvor: http://openeurope.org.uk/blog/revisiting-the-grexit-question-part-1/

[1] Više o događaju dostupno na: http://www.theguardian.com/business/2015/jul/05/greek-referendum-no-vote-signals-huge-challenge-to-eurozone-leaders .

[2] Više o lignitu u Grčkoj dostupno na: http://www.euracoal.com/pages/layout1sp.php?idpage=73 .

[3] Više o prvom grčkom kralju dostupno na: http://www.britannica.com/biography/Otto-king-of-Greece .

[4] Više o ustavnosti grčkog referenduma dostupno na: http://www.euronews.com/2015/07/02/greek-referendum-bid-for-reinforcements-is-anti-constitutional/ .

[5]Više o samom toku pregovora dostupno na: http://www.ibtimes.com/greek-debt-crisis-greece-creditors-reach-greekment-after-marathon-talks-brussels-2004915 .

[6] Celokupan tekst dogovora dostupan je na sledećoj adresi: http://money.cnn.com/2015/07/13/news/economy/greece-deal-full-text/ .

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *