Gruesome books (…for disturbed children)

8. marta 2011. | Kultura |

“Smrt je često poenta u šali života”. V. Nabokov, “Smeh u tami”
• “Ruthless Rhymes” možete pročitati na:
http://ruthlessrhymes.com/category/harry_graham/ruthless_rhymes
• “The Melancholy Death of Oyster Boy” možete pročitati na:
http://homepage.eircom.net/~sebulbac/burton/home.html
• “The World of Stainboy” možete pogledati na:
http://www.timburtoncollective.com/oysterboy.html
• “Lenore, the Cute Little Dead Girl” možete pogledati na:
http://www.spookyland.com/

A sve je počelo sa hrišćanima…

U kasnom srednjem veku u Ev­ropi se pojavila alegorija koju su ko­ristili verski (katolički prevashodno) poglavari da bi podsetili svoje sled­benike na “univerzalnost smrti”, odn. da je smrt neizbežna, da joj niko ne može pobeći i da za nju treba biti uvek pripremljen (“memento mori”). Ta alegorija je sada poznata kao “Dance of the Death” (“Danse Macabre”). Radi se o personifikaciji smrti (koja često uzima oblik famoznog kos­tura obučenog u dugu crnu haljinu) koja onoga “čije je vreme” pesmom poziva da joj se pridruži u plesu na njegovom grobu u koji ga na kraju i ispraća.

Vremenom se iz ove alegorije izdvojila jedna reč koja će nadalje označavati umetnička dela koja odišu atmosferom sličnoj onoj u delima o “kolu smrti”. Ta reč je “macabre”. Kada bismo je preveli na srpski, značila bi “grozno”, “zastrašujuće” ili “grozomorno”. Imajući u vidu temu ovog teksta, mislim da bi reč “grozomorno” bila najprikladnija u nastavku.

Grooozomorna književnost

Najpoznatiji “grozomorci” među piscima su Edgar Allan Poe, Steven­son, H. P. Lovecraft, Charles Dick­ens, Roald Dahl, Neil Gaiman… Sve je počelo sa Poe-om ali je poslednji iz družine, Gaiman, taj koji mlađe naraštaje upoznaje sa ovim žanrom. Ove pisce (koji su glavni nosioci ovog žanra) ovoga puta ćemo os­taviti na miru, a u tekstu koji sledi pozabavićemo se onima koji pri­padaju podžanru grozomornog žanra. Reč je o (naizgled) dečijim piscima pesama i priča koji su ujedno i ilus­tratori svojih dela. Ovaj podžanr, sem autentičnih ilustracija, posebnim čini i veoma interesantan (senzacional­isti bi rekli kontroverzan) crni humor koji je njegova glavna karakteristika. Kroz analizu najznačajnijih umet­nika i njihovih dela, bliže ćemo se upoznati sa njim.

Buuuuuuuuu!

Harry Graham (1874-1936.) je bio engleski pisac i novinar. Nakon krat­kotrajne ali uspešne vojne karijere (kada su mu prve pesme objavljene) posvećuje se novinarstvu i pisanju pesama. Pisao je o istoriji i politici, pisao je čak i operete (prvi je na engleski adaptirao “Madame Pom­padure”), ali ostaje najpoznatiji po svojim kratkim “dečijim” pesmama koje su prožete često surovim crnim humorom. Njegova najznačajnija knjiga izlazi 1898. – “Ruthless Rhymes for Hearthless Homes” – pod pseudonimom Col. D. Streamer. Za razliku od umetnika o kojima će tek biti reči, on nije bio ilustrator (John W. Alexander je ilustrovao “Ruth­less Rhymes”), ali karakterističan humor i način na koji je pisao svoje pesme ga čine neizostavnim autorom ovog podžanra. Takođe, iako ne nosi titulu “oca grozomore”, činjenica je da je prvi koji je pesme pisao na ovaj način. Njegova dela su sabrana u antologiju “When Grandmama Fell Off The Boat: The Best of Harry Gra­ham” čije je poslednje izdanje izašlo 2009. Evo nekoliko “pesmica” iz knjige “Ruthless Rhymes”:

• Aunt Eliza – In the drinking-well

(Which the plumber built her)

Aunt Eliza fell, –

We must buy a filter.

• Necessity – Late last night I slew my wife,

Stretched her on the parquet floor­ing;

I was loath to take her life,

But I had to stop her snoring.

• The Stern Parent – Father heard his Children scream,

So he threw them in the stream,

Saying, as he drowned the third,

“Children should be seen, not heard!”

“Otac grozomore” ili ako vam je draže (meni jeste) “grozomorni otac” kog sam ranije pomenula je čuveni Edward Gorey; čovek koji je toliko uticao na čitave generaci­je pesnika, ilustratora, strip-crtača (pa čak i autora video-igrica) da je od njegovog imena izveden pridev “gorijevsko” da bi se opisalo sve što dolazi posle njega. Rođen je 1925. u Čikagu a umro je 2000. u gradiću Kejp Kod, u kući staroj 200 godina u kojoj je živeo sam sa svojim brojnim mačkama. Počeo je da crta kada je imao 5 godina, inspirisan (zapravo, prestravljen) Stokerovim “Draku­lom” (čije će jedno kasnije izdanje i zvanično ilustrovati). Brojni izdavači su ga odbili zbog “bizarnih” stvari o kojima je pisao, ali nakon što je 1953. konačno objavljena njegova prva knjiga – “The Unstrung Harp” – reputacija mu naglo raste i otada konstantno objavljuje (a napisao je preko stotinu knjiga). Bio je opsed­nut igrama reči, a posebno anagra­mima, tako da je često objavljivao dela potpisujući se njima (Ogdred Weary bi bio najčešći). Američka ja­vnost ga je opisivala kao ekscentrika zbog čudnovatog izgleda i neobičnog načina života: bio je ćelav i bradat, šetao je okolo u dugačkim krznenim kaputima (dok ga nisu prosvetlili neki hipici-aktivisti za životinjska prava, nakon čega je svečano spalio sva krz­na koja je posedovao), u tenisicama i sa velikim minđušama u ušima. Nika­da se nije ženio a nije se ni deklarisao kao pripadnik bilo koje seksualne grupe; međutim, jeste nekoliko puta u intervjuima pomenuo da je vero­vatno aseksualan i da ga jednostavno ne zanima “telesna ljubav”. Bio je poznat po opterećenosti baletom (za 30 godina nije propustio nijedan nas­tup New York City Ballet-a), starim filmovima, pop-kulturom i gledan­jem “X Files”-a. Bio je pretežno poznat kao ilustrator a imao je i to zadovoljstvo da sam ilustruje knjige nekih od svojih omiljenih autora kao što su H. G. Wells, Beckett, T. S. Elliot. Voleo je da eksperimentiše sa formatom i sadržajem knjige: neka njegova dela su bila bukvalno veličine kutije za šibice, bez teksta, ilustrovane isključivo geometrijskim oblicima. Iako je svojevremeno izja­vio da je najveći mit vezan za njega taj da pripada goth žanru, vremenom je stekao status idola u ovoj sup­kulturi čiji pripadnici svake godine održavaju maskenbale u San Fran­cisku i Los Anđelesu u njegovu čast (sa sve nekim wicked viktorijanskim kostimima). Ostavio je traga čak i u muzičkoj industriji, od spotova do same muzike; čuveni Kronos Quartet i bend Tiger Lillies su 2003. objavili album “The Gorey End” na osnovu njegovih neobjavljenih dela (koja im je on prethodno poklonio kao znak svoje naklonosti). Sam Gorey je na pitanje da li zna ko su tipični fanovi njegovih dela odgovorio: “It ranges from dear little old ladies to rather distracted teenagers who sometimes turn up at the door.” Kada je u pi­tanju njegova bogata bibliografija (… sa “rather odd” naslovima kao što su “The Beastly Baby”, “The Headless Bust”, “The Glorious Nosebleed”,…), osvrnućemo se na samo neke od bro­jnih naslova (koji su skupljeni u četiri “Amphigorey” antologije):

• The Curious Sofa (a pornographic work by Ogdred Weary (1961.) – bezobrazna i urnebesna “pornograf­ska ilustrovana priča o nameštaju”: ne, nema sodomizovanog nameštaja (have no worries), nema ni “dirty talk”-a , ali ima nekog tekstića koji bi mogao da se, između redova, protumači kao hm, “diskutabilan” (posebno ako ste ja). Na primer: “He invited her to go for a ride in a taxi-cab, on the floor of which they did something Alice had never done be­fore.” (A-haa!) Ili “Colonel Gilbert and his wife, Louise, came in after dinner, both of them had wooden legs, with which they could do all sorts of entertaining tricks.” Hmm…

• The Gashlycrumb Tinies: or, After the Outing (1963.) – knjiga abecede; svima koji imaju problem da nauče abecedu (a dečije pesmice i dalje ne pomažu – ccc) zdušno predlažem ovu knjigu. O, kako ćete samo naučiti abecedu! …naravno, pošto se povrat­ite od šoka uzrokovanog, na primer, ilustracijom koja prikazuje mrtvu devojčicu Kate – prepolovljenu seki­rom. Dakle, Gorey nam pripoveda o 26 tragičnih smrti (narafski – slatke i rumene) dece na samo neki od sledećih načina: “E is for Ernest who choked on a peach”, “F is for Fanny sucked dry by a leech”, “W is for Winnie embedded in ice”,…. Ne znam za ostale, ali ja se nakon ove knjige više ne zbunjujem kod posled­nja četiri slova.

• The Recently Deflowered Girl: The Right Thing To Say On Every Dubious Occasion (1965.) – nešto kao vodič za sveže razdevičenu Bree Van de Kamp koja je tek kročila u svet razmenjivanja telesnih tečnosti, te kako da se damski snađe u (rather weird) situaciji “posle”. E. Ima tu najrazličitijih bisera mudrosti a sve ih potpisuje Miss Hyacinthe Phypps. Evo samo jedne od situacija u kojima bi mogla da se nađe naivna devojka nakon gubitka dragocenoga cveta; ukoliko vam se to desi kod doktora: “Suffering from a mild headache, you visit doctor’s office. After deflower­ment, you say ‘Gee, doctor, my head­ache is gone.’ He says, ‘The doctor is out. I’m just another patient.’ You say (shrewdly): ‘Then, I take it, there will be no fee.’” Po receptu Miss H. P. “thrift is a virtue men like to find in a women.”

Sledećeg umetnika svi znate, ali verovatno samo kao filmskog reditel­ja. Reč o Timu Burtonu. Na njegovu estetiku najviše su uticali Poe i glu­mac Vincent Price (koji je bio poznat po niskobudžetnim horor-filmovima iz šezdesetih). Pošto je Burtona pre svega zanimala animacija, već u 13. godini je napravio kratki animirani film “The Island of Doctor Agor” (inspirisan pričom “The Island of Doctor Moreau” H. G. Wells-a). Nakon diplomiranja se zaposlio kao animator u “Disney”-ju, ali je ubrzo otpušten zbog “previše jezivog stila”. Odlučuje da se posveti pravljenju sopstvenih filmova. Sjajni kratki stop-motion film “Vincent” će imati veliki uticaj na njegovu dalju kari­jeru: filmić je baziran na pesmi koju je Burton napisao o dečaku Vincentu koji živi u svom malom poovskom mikrokosmosu i umišlja da je svoj idol Vincent Price (koji je i narator). Ovo je važan trenutak za našu priču, jer je ovo prvi put da se Burton oz­biljno pozabavio poezijom: nekoliko godina kasnije, 1997. objaviće knjigu dečije grozomorne poezije “The Melancholy Death of Oyster Boy” (koju i ilustruje). Naravno, sve je puno surovog crnog humora dok nam Burton pripoveda o deci-hibridima, roditeljima koji surovo iskorišćavaju svoju neželjenu decu… Kasnije će nastati i šest flash-crtaća inspirisanih knjigom, a nazvanim “The World of Stainboy” (po jednom od likova iz knjige). Evo kako to izgleda:

• Stick Boy and Match Girl in Love – Stick Boy liked Match Girl,

he liked her a lot.

He liked her cute figure,

He thought she was hot.

But could a flame ever burn

For a match and a stick?

It did quite literally;

He burned up pretty quick.

A sada malo zaboravljenog stri­pa. Za ovu priliku sam odabrala dve stvarno posebne lujke među strip-autorima. (Shvatićete već na šta mis­lim…) Obojica su bili najaktivniji to­kom druge polovine 90-ih, da bi se posle toga (valjda to ide s godinama) potpuno ubabili. Nakon 2005. čuje se tu-i-tamo nešto o njima, ali to su ug­lavnom teatralno najavljivane ekra­nizacije njihovih najpoznatijih stri­pova (koje do sada nisu – and, I’m guessing, niti će – ugledati svetlost dana). Ali, idemo po redu.

Prvi je Jhonen Vasquez. Rođen je 1974. u San Hoseu (Kalifornija) i već u srednjoj školi se bacio na pravljenje stripova (nikada neću shvatiti zašto su njegove stripove objavljivale školske novine). Umetnici koji su najviše uti­cali na njega su Franz Kafka, Terry Gilliam, Tim Burton, David Lynch i – Edward Gorey. U osnovi, njegovi stripovi su “black comedies” ali, sim­boli kojima se obilato služi otkrivaju da je u suštini reč o mizantropskim, pesimističnim temama: smajlići su all over the place ali, samo da bi naglasili ciničnost navodne sreće u mračnom i haotičnom svetu. Postoji ta glavna linija koja povezuje sve protago­niste u njegovim stripovima: uvek je reč o “izludelim” ljudima koji se bore sa još luđim svetom koji je uvek na ivici da se uruši u samog sebe. Sve njihove manije, strahovi i misli imaju svoju personifikovanu verziju i to u formi nekog njima bliskog ob­jekta, a mogu biti svašta: od reklam­nih lutaka za krofne do slika. Ima karakterističan stil crtanja (izrazito tanke i geometrijski izražene ljudske figure) sa naglašenim ogromnim (i divotnim) očima (u nekoj mega-kul odeći). Ono što je tako privlačno u njegovim radovima jesu upravo ti šizofreni a opet neodoljivi likovi koje je stvorio. Jeeeste, najveće su psiho­pate na svetu (no kiddin) ali, Vasquez ima tu sjajnu sposobnost da vas, kroz njihova razmišljanja i smotane susrete (koji se – fine, priznajem – završavaju s krvavim ishodom) sa spoljašnjim svetom, nagna da ih ipak zavolite, pa čak i razumete! Sve do onog trenutka kada se zapitate jeste li i vi poblesavili. Kada je u pitanju njegova bibliografija, evo nekih od najpoznatijih stripova:

• Johnny the Homicidal Maniac (1995.) – lik poremećenog Johnny C-ja (kraće Nny-ja) je stvoren još dok je Vasquez pohađao srednju školu. Kasnije je izjavio da je Nny nas­tao “as a personal avatar who could carry out his own revenge fantasies”. Priča prati uzbudljivo putešestvije blesavog Johnny-ja (koji je, doduše, svesno prigrlio svoje ludilo) – maso­vnog i poremećenog serijskog ubice – tokom kojeg pokušava da dokuči smisao života… I stvarno mu nije lako. A nije ni njegovim (mnogobro­jnim) žrtvama. Johnny, naime, pati od niskog praga tolerancije, zbog čega nasilnom-nasilnom smrću skonča svako ko ga i slightly iznervira. Sem ovih nesrećnika, tu su i slučajne žrtve koje se prosto zateknu na-pogrešnom-mestu-u-pogrešno-vreme, a čija mu je krv potrebna da bi farbao taj jedan zid u svojoj kući jer ima opsesivnu potrebu da ga održava “vlažnim”. Živi u baraci ispod koje postoji čitav zamršeni sistem tunela i soba za mučenje ispunjenim najrazličitijim spravicama. Naravno, pošto je više puta stupio u kontakt i sa vanze­maljskim vrstama, na krovu ima pis­tu obezbeđenu samo za NLO. Tu je i njegov malecki komšija Squee koji je jedina osoba koju nikada ne bi povre­dio (iako ga konstantno prestravljuje svojim izjavama i ponašanjem), a jednom prilikom ga čak spašava od pedofila u šoping-centru. Jedina de­vojka koja je ikada zainteresovala Johnny-ja je bila nesrećna Devi (poznata još i kao “the one that got away”): nakon finog dejta koji je sav vrcao od ciničnih komentara s obe strane na račun društva, završavaju kod njega. Ono što Devi nije mogla znati, jeste da je Johnny-ju bilo toliko lepo da će, u pokušaju da “immortal­ize the moment”, nožem potegnuti na nju. (Avaj, ova ga isprebija i… well, nakon toga ipak dugo-dugo ne napušta kuću). Pokušao je Johnny i da ratosilja sebe muka i izvrši samo­ubistvo, ali uvek bi se nešto isprečilo (jednom prilikom je to bila “urnebe­sna” reklama za lek protiv dijareje). Nakon što se slučajno upuca u glavu, doživljava i kratku avanturu na “on­ome svetu”. Upoznaje celu ekipu: od Svetog Petra (rastamana) preko obesnog Boga (koji posle napornog stvaranja Svemira samo spava, jede i gleda TV) pa sve do genijalnog Sa­tane lično (iako on više voli da ga oslovljavaju sa Senjor Diablo). Da bi Johnny ostao u “fazonu”, Vasquez mu je otvorio nalog na Twitteru, tako da sada imamo priliku i da saznamo o čemu on to razmišlja dok, na primer, kasapi goste.

• Squee! (1998.) – Squee je dečak koji se prvo pojavio u “JTHM”-u ali je kasnije dobio i svoj strip. Pravo ime mu je Todd, ali mu Nny jednom prilikom daje nadimak Squee zbog zvuka koji ispušta kada se uplaši – a pretežno i jeste uplašen. A ne možete baš ni da ga krivite: prvi komšija mu je šizofreni ubica, majka mu je konstantno nadrogirana pilulama pa često zaboravlja i da ima sina, otac mu je radoholičar koji govori da se nije nasmejao otkako se on rodio, tri različite vrste vanzemaljaca se bore oko toga koja će imati pravo da vrši eksperimente na njemu a poremećeni deda-kiborg stalno pokušava da ga pojede. Naravno, u školi je takođe sam i napušten, ali samo dok u raz­red ne dođe novi dečak, Pepito… Koji je slučajno i Antihrist lično. Jed­noga dana, Squee-ja Pepito poziva na večeru tokom koje se žali svome ocu Satani (odn. Senjor Diablu) da ga muči “paklena dosada” jer nema sa kim da se igra. Senjor Diablo (koga, btw, njegova dobra hrišćanska supru­ga zove prosto Huan jer nije svesna njegovog pravog identiteta) onda zamoli Squee-ja da mu preda svoju dušu i pridruži se njegovoj mračnoj vojsci jer će jedino tako biti “istinski srećan”; Squee ljubazno odbija i os­tatak večeri glatko prolazi. Nevero­vatno, ali Squee je jedini Vasquezov lik koji (zvanično) ne pati ni od jed­nog mentalnog poremećaja. Howev­er, svejedno završava na “Defective Head Meat Institute”-u… A u ćeliji do svoje zatiče komšiju Johnny-ja.

I, još jedan strip-autor za kraj – Roman Dirge. Iako dve godine stariji od Vasqueza, tek je par godina nakon njega počeo da objavljuje svoje stri­pove (na nagovor samog Vasqueza). Kada mu je profesor likovnog u srednjoj školi rekao da nikada neće postati umetnik zbog “čudnog stila”, Dirge odustaje od crtanja i – post­aje mađioničar. Međutim, nakon par godina se vraća crtanju i prvo objavljuje one-page stripove da bi 1998. konačno izdao svoj prvi i najpoznatiji strip “Lenore, the Cute Little Dead Girl”. Bio je inspirisan Poe-ovim pesmama “Lenore” i “The Raven”. A ko je Lenore? Ona je, na prvi pogled, obična 10-godišnja devojčica (sa jednim, doduše, malo čudnim okom). Međutim, daaaavno je umrla od upale pluća i sada, kao vaskrsla živi u ogromnoj kući sa malim creepy prijateljima, a u blizini je samo staro groblje. Dok Lenorini postupci najčešće rezultiraju smrću onih koji su joj u blizini, ona u stvari nije zla. Čak je malo naivna i trapava, a smatra da joj uglavnom ide “okee dokee” (…misli se na o “pomagan­je” i slučajno ubijanje tih kojima je pomoć bila potrebna). Izgleda da nije svesna činjenice da je odavno mrtva (povremeno neki crvić ume da ispuzi iz njene glave i da nastavi da joj žvaće lice), a tvrdi da voli i mačke… koje takođe konstantno (slučajno) ubija. Društvo joj pravi čudan krpeni lutak Ragamuffin koji je nekada bio jedan od najmoćnijih vampira na svetu, dok slučajno nije pojeo ses­tru veoma moćne veštice, koja ga je za kaznu pretvarila u lutku koju samo kap krvi može vratiti na staro; naravno, Lenorina krv ga slučajno oživljava ali budući da je ona polu-balsamovana, kletva je samo do pola skinuta: Ragamuffin će ostati lutak zauvek. Začuđujuće, obično je on glas razuma u celoj priči (poznat još i kao Mr. Know-It-All), ali i predmet ismevanja, jer ga Lenore redovno maltretira svojim “detinjas­tim” ponašanjem i izjavama. Uprkos svemu, svoju ljubav će joj pokazati prilikom odbrane od naci-zombi­ja koji su bili poslati po Lenore iz Podzemlja da bi je “vratili kući”. Tu je i Mr. Gosh koji je bespomoćno za­ljubljen u Lenore iako ga je nekoliko puta veoma surovo ubila jer je iri­tantan. Međutim, Mr. Gosh nastavlja da se vraća iz groba jer je uveren da “nije zaista tako mislila” i da je bilo “slučajno”. Dirge voli da se igra sa dečijim pesmicama, uspavankama i pričama koje kada završe u “Le­nore” nisu više naročito prikladne za onu “finiju” (normalniju?) decu (na primer, jednom prilikom Lenore slučajno ubija Uskršnjeg Zeku). Strip je prvenstveno imao 13 brojeva (da bi se u 2009. pojavio 14. broj u ko­jem se vraća pogrebnik da dovrši balsamovanje Lenore) i primetan je lošiji kvalitet prva dva-tri broja. “Alj­kavost” crteža i jednostavne pričice prosto neće proći kod zahtevnije pub­like. Kasnije, however, Dirge kao da se oslobodio i postao sigurniji u sebe, tako da su crteži izrazito lepši od prethodnih a priče zanimljive sa kul twistom na kraju. Godine 2002. Dirge je u saradnji sa “Sony”-jem napravio i 26 kul flash-crtaća “Lenore”.

Piše: Nata Kovačević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *