Humanitarna kriza u Libiji

21. oktobra 2014. | Ljudska prava |

libija

Početak Arapskog proleća i događaj koji je obeležio seriju revolucija i demonstracija u čitavom pojasu Severne Afrike desio se upravo u Libiji. Kao jedna od uticajnijih zemalja kontinetna i nama vrlo bliska, Libija je gurnuta u vatru građanskog rata, koji i danas tinja. Sa svojim, sada već bivšim, vođom Muamerom Gadafijem zemlja je uspela da se pozicionira kao važan političko-ekonomski centar Severne Afrike. Početkom 2011. godine ova oaza jake socijalne politike urušila se pod težinom nasilja građanskog rata.

Revolucija u Libiji, koja je počela kao borba protiv totalitarnog režima i ubrzo se pretvorila u humanitarnu krizu, nije bila izazvana lošim ekonomskim stanjem u zemlji, kao jednim od glavnih povoda za sukobe u svim ostalim državama zahvaćenim talasom Arapskog proleća. Iako je imala stabilan ekonomski sistem, nezadovoljstvo i tenzije kod naroda gomilale su se zbog izuzetno jake cenzure i kršenja određenih ljudskih prava i sloboda. Protesti koji su otpočeli februara meseca 2011. godine kao anti-vladini protesti brzo su za sobom povukli ozbiljne žrtve. Po izveštaju Human Rights Watch-a oko dve stotine ljudi je izgubilo živote za samo četiri dana. Organizacije za zaštitu ljudskih prava su imale vrlo intenzivnu kampanju i zahtevale su od libijske Vlade da prekine sa nasiljem i da zatvorenike oslobodi, tražeći istovremeno pomoć od međunarodnih subjekata u cilju zaštite naroda. Regionalne organizacije, poput Arapske lige i Afričke unije, vršile su pritisak na Libiju kako bi se nasilje obustavilo. Afrička unija je iznela određene planove radi smirivanja situacije u zemlji, a kako bi se izbegla intervencija stranih sila. Ipak, sve planove koji nisu uključivali smenu Gadafija, Nacionalno tranziciono veće je jednostavno odbacivalo. Dok su regionalne organizacije pokušavale da smire situaciju u zemlji i  izbegnu građanski rat, zapadne sile su već imale provereni recept za rešavanje problema kršenja ljudskih prava. Sankcije su počele da pristižu iz različitih delova sveta, pri čemu je Evropska unija bila među prvima koji su uveli sankcije na trgovinu naoružanjem.

Građanski rat, koji se odvijao od februara do 20. oktobra 2011. godine kada je ubijen Muamer Gadafi, bio je tek početak krize koja je zahvatila ovu zemlju. Za ovih nekoliko meseci u prvom talasu nasilja sukobljavali su se pripadnici opozicije i snaga Vlade, pri čemu su mediji različito prenosili vesti o stradanjima civila i na taj način povećavali haos i konfuziju. Različiti izveštaji navode od nekoliko stotina pa do nekoliko hiljada žrtava u koje su, pored civila, bili ubrojani i borci obeju strana. Najžešće borbe, vođene u Bengaziju i Tripoliju, izazvale su masovne egzekucije, mučenja i druge teške zločine, koji su postali sastavni deo svakog građanskog rata. Kao i u drugim državama zahvaćenim Arapskim prolećem, tako je i u Libiji često moglo da se čuje da određene terorističke organizacije, poput Al Kaide, dejstvuju u redovima opozicionara. S druge strane, problemi koji su se javljali u libijskoj vojsci, poput neposlušnosti vojnika pri izvršavanju naredbi, kobno su se zavšavali. Tokom opsade Misrate, u maju 2011. godine, oko 130 vojnika je streljano, dok očevici tvrde da su neki od vojnika i živi spaljivani. Posle velike ofanzive opozicionara kod Tripolija, avgusta 2011. godine, vladine snage su počele da se povlače. U ovoj borbi, kako se navodi, izginulo je oko 400 ljudi, dok je oko 2000 ranjeno, a dodatne probleme su pravili snajperisti koji su bili razmešteni po gradu, a posle završetka borbe bili su i dalje aktivni. Borbe su se završile 20. oktobra 2011. godine kod grada Sirta, gde su pobunjenici uz pomoć NATO avijacije uspeli da razbiju vladine snage. Upravo u tom periodu, dok su trajale borbe, ubijen je libijski predsednik Muamer Gadafi. Uprkos velikim obećanjima i parolama o borbi za demokratiju i ljudska prava, pobunjenici su nastavili svoje pljačkaške pohode u razrušenim gradovima.

Svrgavanjem ,,totalitariste“ Gadafija stanje u zemlji se nije poboljšalo. Naprotiv, u mnogim segmentima društva stanje se značajno pogoršalo. Sukobi se i dalje odvijaju između vlasti i ostataka libijske vojske, koja je i dalje lojalna bivšem vođi, a ima svoja uporišta po gradovima širom zemlje. Nova tranziciona vlast nije uspela ni na koji način da izađe na kraj sa ovakvim izazovima, dok su ekonomski i socijalni problemi dodatno otežali situaciju u zemlji. U prvom talasu sukoba 2011. godine po izveštajima UHCR-a preko 60.000 ljudi je izbeglo iz zemlje u Tunis, dok je nekoliko hiljada potražilo azil u drugim državama. U naredne dve godine između snaga lojalnih Gadafiju i nove vlasti vođene su borbe u gradovima poput Bengazija, Tripolija, Bani Valid-a i u istočnom delu zemlje. Oružani okršaji su obe strane koštali preko hiljadu palih boraca, dok se tačan broj civilnih žrtava rata samo nagađa.

Tri godine nakon građanskog rata zemlja je i dalje podeljena između sukobljenih strana – ,,zelenih“ snaga, odanih Gadafiju i nove vlasti, koja je uspostavljena nakon prevrata. Sukobi koji su se dešavali tokom prve polovine 2014. godine odneli su između hiljadu i dve hiljade života. Kao i u ostalim ratom zahvaćenim državama, pobunjenici, koji su se borili protiv aktuelnog režima, vrlo brzo su preuzeli osnovna obeležja fundamentalista, što je samo pojačavalo sumnju u njihovu povezanost sa različitim terorističkim organizacijama.

Fenomen Arapskog proleća, koji se razbuktao neslućenom brzinom i zahvatio države Severne Afrike, pa sve do Sirije, ostavio je svet u čudu. Borba za uvođenje demokratije i ljudskih prava u ovim državama brzo se pretvorila u svoju apsolutnu suprotnost. Sirija, Egipat i Libija, zemlje koje su sa sobom nosile jednu egzotičnu notu, sada asociraju na zemlje opustošene ratom, poput Iraka i Avganistana. Veliki broj žrtava, kako vojnih tako i civilnih, stotine hiljada raseljenih i izbeglih lica, kao i razrušene države ne mogu biti sinonim demokratije, a svakako imaju jako malo potencijala za uvođenje demokratskih standarda. Stoga, ostaje pitanje da li je cena koju običan narod plaća vredna ideala zapadne demokratije, ili se na nju zaboravlja u vihoru građanskog rata?

Autor: Igor Pejić

Izvori:

http://www.unhcr.org/pages/4d7755246.html

http://www.responsibilitytoprotect.org/index.php/crises/crisis-in-libya#lessons

http://www.aljazeera.com/indepth/spotlight/libya/

Foto:

http://news.linktv.org/latest/civil-war-brews-in-libya-while-washington-focuses-on-2012-attack

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *