Imaju li feministkinje budućnost?

8. maja 2011. | Ljudska prava |

Uvod:
Kulturni determinizam umesto biološkog

Istorijski gledano, rod kao analitička kategorija produkt je drugog talasa feminizma. U feminističkom diskursu do tada se baratalo isključivo kategorijama pola, pri čemu su se neretko upravo razlike (u to vreme priznate i od strane feministkinja) između istih koristile kao argument za izlazak žena iz privatne u javnu, političku sferu. [Kornel 2003: 21] Drugim talasom feminizma uvodi se pojam roda i rodnih uloga kao društveno uslovljenih konstrukata kako bi se osporila ideja dase biološke razlike mogu koristiti kao argumenti bilo u korist ili ne emancipacije žena. “Biologija nije sudbina” je teza, odnosno stav iza kojeg stoje neke od feministkinja drugog talasa. Odnos moći između različitih polova nije prirodan, prediskurzivan temelj, određen polnim karakteristikama. On je društveno, kulturalno određen. Ako ono što žena jeste nije determinisano polom, očigledna je potreba za drugačijom dekonstrukcijom predmeta feminizma, “žene”, koja više ne predstavlja nosioca polnih karakteristika već nosioca određene uloge u društvu. To se postiglo uvođenjem novih pojmova: roda, kao i rodnih uloga. Pa ipak, ostaje nejasno kako i kada se konstruiše rod, kao i da li je i na koji način determinisan polom. Simon de Bovoar piše o tome kako se žena ne rađa kao žena, niti to u nekom trenutku postane. Bivanje ženom nema konačno odredište, ali bez obzira na to, kroz sopstveno reprodukovanje – neprestanim dokazivanjem polom, predstavlja bitan aspekat života osobe. Žena je u stalnom postajanju, utvrđivanju i dokazivanju sebi predviđene rodne uloge. Takav angažman, lični i kolektivni, traje koliko i život svake individue. [de Bovoar 1982: 11] Čitav proces se dešava spontano, uglavnom preko binarne heteronormativne matrice, gde polno izdiferencirana individua preuzima predviđeni rod, rodnu ulogu i seksualnost. I Džudit Batler piše o tome, prepoznajući, u određenom smislu, rod činom koji svoj  performans ponavlja i na taj način doprinosi sedimentaciji rodnih normi i formiranju fenomena “prirodnog pola” ili “prave žene”. [Batler 2010: 283] No, na koji način je rod konstruisan i od strane koga? Da li je moguće biti rodom koji nije predviđen od strane društva? Sama činjenica o konstrukciji roda ukazuje na određene zakone (kulturalno uslovljene) koji razvrstavaju i diktiraju ponašanje dveju grupa polno diferenciranih osoba. Ukoliko bismo na taj način pokušali da  razumemo rod, na tela bismo posmatrali samo kao na pasivne posmatrače i primaoce kulturnog zakona. U tom slučaju, razlika između pola i roda ne bi bilo. Rod, u tom slučaju, nije ništa manje determinisan, ništa manje fiksiran i ograničavajuć po primaoca. [Batler 2010: 59] Ostaje otvoreno pitanje mogućnosti preuzimanja ili konstrukcije nekog drugog roda. Da li tako nešto, poput slobodne volje u konstrukciji istog, uopšte postoji? Ukoliko postoji, može li se zaista svesti na već postojeće, izvorne, oblike roda ili smo, na vrhuncu svoje slobodne volje (u najboljem slučaju) osuđeni na prihvatanje jednog od već ponuđenih odgovora? Deluje kao da biologija više nije sudbina, ali da kultura jeste.

Problemi sa znakom

Džudit Batler dovodi u pitanje samokonzistentnost kategorije žene, društvenog identiteta kao  temelja dotadašnje feminističke akcije. Kategoriji žene do tada se pristupa kao neproblematizovanoj, samo-očiglednoj, naturalizovanoj, uglavnom radi građenja sestrinskog identiteta (analogno pojmu bratstva tokom Francuske revolucije). “One nemaju vlastitu prošlost,
istoriju, religiju: nemaju, kao proleteri, solidarnost u radu i interesu. Među njima nema čak ni one prostorne pomešanosti koja od američkih crnaca, Jevreja iz geta, radnika iz Sen Denija ili fabrike Reno, čini jednu zajednicu. One žive rasute među muškarcima, vezane kućom, radom,
ekonomskim interesima, društvenim položajem za izvesne muškarce – oca ili muža – mnogo čvršće nego za druge žene. Buržujke su solidarne sa buržujima a ne sa ženama proleterima;
bele žene s belim muškarcima a ne sa crnkinjama.” (De Bovoar 1982: 15, kurziv A. Z.; prema Zaharijević 2010: 9)
Imajući u vidu nedostatak solidarnosti među ženama u to vreme, razumljivo je naturalizovanje kategorije žene kao zajedničkog imenitelja koji ima za ulogu da osnaži pokret i unapredi
položaj žena. Problemi vrlo brzo nastaju, pa se zajednički imenitelj dovodi u pitanje usled njegove očigledne nemoći da obuhvati ono što su mu feministkinje drugog talasa (pretežno
bele predvodnice) namenile. Na to među prvima ukazuje Kimberle Vilijems Krenšo uvodeći pojam ukrštanja. Kategorija žene, po Krenšo, mora se razložiti jer ne možemo na isti način
pričati o crnoj ženi iz niže klase i beloj iz više. Upravo zato je neophodno ukrštati elemente roda, rase i klase. [Kornel 2003: 22] Na osnovu gornjeg citata Simon de Bovoar možemo pretpostaviti da su klasa i rasa bitni elementi za formiranje ujediniteljskih identiteta, pa ipak, neke  teoretičarke, poput Ketrin Mekinon, smatraju bitnijim rod. Svoje stanovište Mekinon deskriptivno objašnjava “prostim zveckanjem ženskih okova, zbog kojeg nema mesta za razlike među
ženama koje se zasnivaju na rasi, klasi, etničkom poreklu i jeziku”. [Kornel 2003: 27] Sve vodi ka pitanju: da li se feminizam može boriti za prava žena kao takvih, ako nisu sve žene dovoljno žene, kao što u to vreme ni svi ljudi nisu bili dovoljno ljudi? [Zaharijević 2010: 11] On to i danas
čini, a prvu ozbiljniju kritiku oznaka “žena” dobija od strane Džudit Batler, u delu Nevolja s rodom. Osvrćući se na ideju Krenšo, ona daje značajne argumente koji se tiču problema kategorije, poput neiscrpnosti i nedovoljnosti iste. Ne samo da je neispravno koristiti isti znak za kvalitativno različite stvari, jer je rod, po Batler, nemoguće izdvojiti iz političkog i kulturnog konteksta u kojima se proizvodi i održava, već je traženje uporišta u tako neodređenom identitetu i etički i politički nepoželjno. [Batler 2010: 55] Šta to određuje kategorija žene, šta
odlikuje bivanje ženom? “Pa kakvo je to podeljeno biće koje se u jezik uvodi posredstvom
roda? To mora biti neko nemoguće biće, biće koje ne postoji, neka ontološka šala.” (Monik Vitig 1985: 6; prema Batler 2003: 25) Problemi koje Batler navodi nisu vezani isključivo i konkretno za bivanje ženom, već za bilo koju kategoriju identiteta. Pa tako, Batler piše: “mogućnost bivanja nečim, pa makar i za novac, u meni je uvek proizvodila izvestan nemir…jer istupiti ili pisati u ime identiteta…takođe predstavlja jednu proizvodnju, nastalu najčešće po nalogu…” Batler piše o tome kako je pozivanje na identitet uvek rizično i, iako govori o seksualnom identitetu, zaključci do kojih dolazi jednako se  odnose i na rodni identitet. Nazovemo li se ženom, šta time  otkrivamo? Šta se time saznaje? Šta se podrazumeva pod označiteljom “ženstva”? Specifikacija
pojma nastaje upravo isključenjima koja narušavaju njegovu koherentnost, pa je stoga razumljivo postaviti pitanje: ko odlučuje o tome koje će osobine nositi znak? Bilo kako bilo, problem ne nestaje specifikacijom i određivanjem šta to znak predstavlja. Prema Batlerovoj “seksualnost prestaje da biva seksualnošću upravo kada se postigne privid pune eksplicitnosti”. [Batler 2003: 27] Tako nešto možemo reći i za rod. Takođe, stvari se komplikuju jer je označeno uvek van kontrole, pa se ne može predvideti niti kontrolisati buduća upotreba znaka tako da njegova sadašnja značenja i odlike u budućnosti ne budu odstranjene. “Kako koristiti znak i istovremeno priznati njegovu temporalnu kontingentnost?” [Batler 2003: 31] I to nisu svi problemi vezani za rod. Čitava konfuzija odslikala se i na pravnom nivou. Konkretni problemi pravne prirode počinju u Americi kada je rod inkorporiran u pravni sistem i izjednačen sa polom, što je
direktna posledica dominantne heteronormativne matrice (po kojoj pol određuje rod, seksualnu orijentaciju i donekle polni identitet). Tako homoseksualci, lezbejke, transseksualne i transdžender osobe sa jedne strane, kao i crne i obojene žene (zbog bele žene kao rodno određene figure u zakonu) sa druge, ostaju van zakona. O pravu na ne-identitet nije ni bilo reči iz prostog razloga što tada nije bio čak ni prepoznat kao mogućnost. Iako su se feministkinje drugog talasa borile za prava žena, relativno mali broj istih je dobio korist od toga što je rod
postao kodifikovana pravna kategorija. [Kornel 2003: 25-27] Feministkinje prvog talasa pričaju
o ženi određenoj polnim karakteristikama, feministkinje drugog talasa pričaju o ženi određenoj rodnom ulogom. O čemu pričaju feministkinje trećeg talasa? Ono što je izvesno je da se u središtu feminizma uvek nalazila neka kategorija žene, pa možemo reći, oslanjajući se na ideju Džudit Batler, da se time podržavala binarnost polova i rodova kao nepromenjivih kategorija. Upravo zato, rod, kao ni seksualnu orijentaciju, ne možemo shvatiti kao izbor u pravom smislu
te reči jer šta god “izabrali” i dalje ostajemo zarobljeni u jednoj od kategorija. Feministkinje su se borile za jednakost. Ali ne možemo pričati o rodnoj jednakosti, jednakosti koja zavisi od poređenja jedne identi- fikovane grupe sa nekom drugom, a da prećutno ne podržimo postojanje
kvalitativno različitih grupa. Queer teoretičarke, među njima i Džudit Batler, veruju da će “feministkinje na taj način, sve dok se budu držale rodne jednakosti, ostati zarobljene upravo
onim identitetima koji nas guraju u neku vrstu determinisanog samodefinisanja”. [Kornel 2003: 29] Kao produkt takvog razmišljanja nastaje transfeminizam, queer teorija, queer aktivizam. Kategorije su nedovoljne da bi opisale spektar postojećeg, a svaka osoba mora imati pravo na
rodnu neodređenost i rodnu kontradikciju. Rodovi postaju neograničeni po brojnosti. Queer teorija je zapravo kritika ne samo heteroseksualnosti i heteroseksualnog društva, već svih
postojećih društvenih i ekonomskih struktura koje se tiču roda i seksualnosti. Ako su feministkinje stvorile rod time što su ga uvele u diskurs, queer teoretičarke su ga uništile. Ili
barem pokušale da ga unište. Teorijski, ideja koju nam nude queer teoretičarke deluje  slobađajuće od svih oblika represije protiv kojih su se feministkinje prvog i drugog talasa borile. Odbacivanjem binarnih kategorija roda uništili smo i rodne uloge koje su ih pratile, kao i seksualnu orijentaciju pretpostavljenu heteronormativnom matricom. Nikakva očekivanja, neka svako definiše ili ne definiše sam sebe. O tome piše i Marta Nusbaum: “…poziv na razmišljanje, na ispitivanje života, jeste najatraktivniji predlog, najizazovniji nepristojni predlog koji queer kultura postavlja američkoj demokratiji. Oni kažu: budite neko drugi. Ja kažem: verujte im”. [Nusbaum 2000; prema Kornel 2003: 30] Međutim, pitanje je koliko je takva ideja na realnom planu moguća i prihvatljiva, odnosno koliko je društvo spremno da se odrekne duboko
ukorenjene matrice po kojoj je sve vreme funkcionisalo. Ako i zanemarimo sve sfere pravne regulative koja se zasniva na binarnoj matrici muško-žensko, i dalje ostaje pitanje
spremnosti prihvatanja “poziva na samoispitivanje” svake individue ponaosob. U to nas sve više uveravaju primeri transdžender osoba sa željom da steknu telo drugog pola, preuzmu drugi rod i rodnu ulogu. Takvo stanovište nije ništa manje konzervativno jer nam pokazuje koliko smo
kao društvo zavisni od rodnih uloga i hegemonih obrazaca rodnosti i seksualnosti. Izgleda kao da dobrovoljno želimo da igramo po ulogama, čak i kad nam one nisu direktno nametnute.
Jer, čitav koncept roda se zasniva na rodnim ulogama, odnosu moći, odnosu superiornog i inferiorne. Potreba za takvim odnosom bez sumnje postoji, ili prirodno u svima nama ili kao posledica svega onoga kroz šta je civilizacija prolazila i očigledno i dalje prolazi. Hoće li najatraktivniji predlog ostati bez odgovora jer nam je lakše da pratimo scenario? Da li rod ima budućnost, pitanje je od koga zavisi feminizam. Feminizam ne može postojati bez svoje centralne subjektice – žene, a žene nema ako “prihvatimo neprihvatanje” kategorija roda. Prevazilaženjem roda društvo bi prevazišlo feminizam, a posledica takvog civilizacijskog toka
ne može se pretpostaviti. I dok queer teoretičarke čekaju smrt feminizma, ono što bi verovatno trebalo da ih zabrine je kako će svet bez rodova izgledati.

Piše: Jelisaveta Belić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *