Intervju: Besne Gliste

8. marta 2011. | Kultura |

Razgovor sa Besnim Glistama (Julius i Filip) – Razgovor vođen na Novom Radio Beogradu (razgovor vodili Dane Popović i Milan Škobić) 15.2.11-e.

Predstavljamo dva člana ben­da, koji zadnjih godinu dana krasi klubove u krugu dvojke i tera mlada srca da ubrzano kucaju u ritmu revo­lucije: Filip Marković i Julijus Velk­er.

Š: Eto, gospodo, predstavite nam sebe i svoje kolege.

J: Mi smo Besne Gliste, rege rep bend iz Beograda. Sa nama još u bendu sviraju Božidar Kaluđerović, on svira đembe, mada je naš glav­ni perkusionista, Novica Vujović, koji je sada na Kipru, Ludi… Zoran Ostojić, on svira isto konge, svira Vuk Radovanović bas, Fudži, to jest Miloš Đoković klavijaturu, Damjan Aleksić Če svira bubjeve, i Miroslav Matković svira miksetu, i to je manje više to. Ja sviram gitaru, a eto, sebe sam rekao prvog, pošto sam najbolji

D: Doneli ste nam pesmu da čujemo, to je lepo.

F: Pesma je ono, neki krš demo, koji je tako skupo koštao a slučajno nas­tao, nešto na brzinu…

D: ’Ajde odma’ razbijamo tabue. Koliko je koštao? Čuli smo da ste ga snimili za deset hiljada evra u studiju Marka Miloševića…

F: Sto pedeset evra, u *ndergroun* studiju, evo reklame za studio…

J: Očajan je demo, nemojte tamo da snimate!

D: U, niste smeli to da kažete, goto­vokgasi se, kraj.

(Pesma ,,Tišina 222“)

Š: E, sada ide nešto drugo. Mi smo sada čuli ovu pesmu, zaista odlična, sa citatima iz urbane kulture (tema ,,Otpisani“)..

D: Odlična pesma. Mi uopšte ne mis­limo da je loš snimak. Ne znam zašto vam se ne sviđa. Da li ste vi perfek­cionisti pri pravljenju vaših pesama ili šta?

J: A pa perfekcionisti? Nismo, ali jednostavno mislimo da snimak ne vredi te pare kojim smo ga pla­tili, pošto smo jednom ranije snimili nešto što je lošije od ovoga, ali nije sto četrdeset evra lošije. Jednostavno mislimo da je snimak preplaćen.

D: Pomenuli ste da je lik u studiju rekao da mora da vas izuje da bi vam napravio dobar snimak. Koji broj je bio u pitanju?

J: Pa nije nam konkretno nikakav broj spominjao. Ma dobro, lik je taj u suštini super, samo što, nije nam uradio ono što je obećao, pa smo mi možda sada malo ljuti. Rekao je da će da napravi neki miks, ali to nije uradio. U svakom slučaju smo mu zahvalni jer smo svirali tamo šest, sedam, osam sati, i sve je bilo u redu.

D: Vreme je za našu omiljenu igru – Pitanja sa papira: Koliko dugo svi­rate i kako ste počeli i sl.

F: Pa brate, počelo je, ne znamo ni mi kako. Pa upozali smo se na faksu i bili smo u fazonu da sviramo. A sad radimo…

J: Radimo oko godinu dana, tačnije u subotu (19. 2.) će biti godinu dana… svirka će biti tim povodom, sa White City Massive-om ćemo svirati, bend dosta srodan po pravcu i razmišljanju…

Š: Koliko često svirate? Evo imali ste svirku pre neki dan, za par dana opet… dosta često svirate.

J: Da da, ja ne znam šta je sa dru­gim bendovima, samo nas zovu. To je možda zato što smo zanimljivi na sceni, nas puno i peglamo dobru muziku, ali ono, sviramo, ja ne mogu da se požalim, dosta često, ja bih čak možda voleo da sviramo i manje, zato što bi se tada koncentrisali na vežbu i na stvaranje novih pesama.

D: Zanima me da li postoji neki pre­sek svih vaših muzičkih ukusa koji su totalno različiti? Ne moraju svi, ali bar dobar deo vas, da baš gotivi neki bend?

F: Za bend ne znam, ali neki presek bi sigurno bio rege, ono što svi iz benda…

J: Tako je. Rege manje više svi iz benda vole da slušaju, i svi osećaju rege, i to je ono najbitnije…

D: I u šta biste se onda svrstali?

Š: Vi ste sa jedne strane rekli rege-rep, ali evo sad ste ipak stavili ak­cenat na to koliko ste različiti…

F: Rege rep pomešan sa džezom, malo hard kora…

D: To smo hteli da čujemo, kako rege-rep ako ima šutke na svakom koncertu?

J: Pazi, mi sviramo rep, rege, hard kor, ska, što su ti muzike mnogo srodne, po razmišljanju. Ti kad uzmeš jedno razmišljanje regea, kao jednog slobodoumnog razmišljanja, oplemeniš ga malo sa repom koji je isto to samo u novije vreme, i dodaš na to energiju i bunt hard kora i skaa, i ti dobiješ… Besne Gliste.

D: Razbijamo tabue svakodnevno. Dakle, koliko ste para zaradili, a ko­liko ste para dali do sad?

J: Pazi, to koliko smo zaradili je suma poprilično smešna da se uopšte i pomene, a koliko smo dali, pazi, ja ne gledam kao da sam nešto dao.

Jednostavno, ako imaš bend, imaćeš i neke izdatke svakako, ako sviraš narodnjake imaćeš više prihoda nego rashoda, ali ako radiš autorske stvari u nekom malo više nekomercijalnom fazonu, jednostavno ćeš imati mno­go više izdataka, ali jednostavno, da mi to ne volimo, mi to sada ne bi ni radili, na kraju krajeva, ništa nema za džabe.

D: A da li misliš da je tako svuda u svetu ili samo kod nas?

J: Pa tako je generalno svuda, mladi bendovi kada se probijaju uvek će imati više rashoda nego prihoda.

D: Ali pazi, kako su plate veće svuda u svetu, tako je možda veća i plata mladih likova koji sviraju takvu muziku..

J: Tako je, ali to više nema vezu sa mladim bendovima. Jednostavno, mladi bendovi kada počinju imaju ve­like izdatke. I meni je ok da ja plaćam probu tamo neku veću sumu, ako treba za neku svirku da iznajmim opremu, ali jednostavno u ovom stadijumu sada, mi je najbitnije da budem na nekoj nuli. Jako je suludo da na nama gazda zaradi neke veće pare, to veče što će nama doći nešto ljudi a da mi ne dobijemo ništa, a opet brate, ako, već sviramo, daj da budemo na nekoj pozitivnoj nuli, za sada, a posle ćemo valjda da vidimo, da pređe u neku ozbiljniju priču.

D: A koliko zaradi gazda na vama?

J: Pa to jednostavno ne možeš da znaš…

F: Koliko se popije…

J: Znaš. Gazda najviše zaradi na šanku, te ulaznice i to, to manje više mu je sve super i plus. A pogotovo ta glupa garderoba, koja je obavezna. A šta ako ja neću da ostavim jaknu? Ja tamo držim ličnu kartu, ključeve od stana, ne znam, i ja sad treba to nekome da ostavim? Ne pada mi na pamet.

Š: Kakve su inače gazde?

J: Sa jedne strane imali smo jako loša iskustva sa gazdama, a sa druge jako dobra. Jer pazi, oni su ti takvi, da manje više ko je dugo u tom poslu održavanja nekog kluba postane jed­nostavno – đubre. Više ga ne zanima­ju mladi bendovi i da tu neko svira, nego on to sebi pretvori u novčanice. No dobro, to je nekakva profe­sionalna deformacija, ali opet imaš gazde koje su super, koje nam izlaze u susret, i trude se koliko mogu da nam obezbede stvari za svirku. Dok nekima moraš da diktiraš sve u kabl šta nama treba, jer ako toga nema, nećemo ni svirku imati. Imali smo jedno baš loše iskustvo, a imali smo i dobra. Zavisi od čoveka do čoveka.

D: Pa dobro, je l onda može da se kaže da su u principu veće šanse da će gazda od 50 godina biti đubre, dok će vam onaj od 26 godina pre izaći u susret?

J: Sigurno.

Š: A da li ćete da izdajete nešto?

F: Još je to jako daleko…

J: Još je to daleko, ali pazi, i da nađemo nekog izdavača za ovakvu muziku u Srbiji, ja ne znam šta bismo mi od toga imali?

F: Ko će da kupi taj CD? Ko će da izdvoji dvesta dinara, kada ima to na jutjubu…

D: Možda vam je hendikep to što ne pevate na engleskom, jer to bi onda mogli da se ustremite i na neko zah­valnije tržište?

F: Pa gajimo domaću kulturu…

D: Pa ok, ali da li će ona da gaji vas?

F: Nema to veze, srpski jezik je lep jezik…

Š: Svaki jezik je lep.

J: Jednostavno, u ovom prvom perio­du u bendu, svima nam je lakše da se izrazimo na srpskom. Jer jednostav­no, kada pišemo hip hop tekstove, koji zahtevaju određene veštine u pisanju, i sklapanju i konstruisanju reči i rečenica, treba mnogo da se radi da bi ti mogao da napraviš do­bru i kvalitetnu pesmu na engleskom jeziku. A mol je a mol i na engleskom i na srpskom, ali poenta je, treba da se radi mnogo za tako nešto.

Š: Dobro, sada kada smo se dotakli jezika da se dotaknemo i onoga što govorite tim jezikom. Koja je poruka vaše muzike, vašeg čega god što vi doživljavate kroz tu muziku, i šta time i kome vi hoćete da poručite? Šta god da je to što gurate kroz muzi­ku, samo ga opišite i recite.

J: Pa pazi, poruka naših pesama je da ljudi jednostavno budu prirodni, da shvate šta se dešava oko nas pre nego što nam popiju mozgove tamo neki ljudi u nekim odelima…

Š: Znači to je podela na dve vrste ljudi?

J: Jednostavno, neka sloboda, ali ne sloboda fizička, nego mentalna. Svoj um ljudi moraju da oslobode, da shvate da ono, ,,u rata šaljete brata protiv brata, a rukuju se pesnice kad zatvore se vrata“, razumeš?

F: Da, mi se obraćamo mladim ljudi­ma, pre svega, i govorimo o nekim ne sada prevelikim stvarima, nego samo da se poštuje drugi, mir, ljubav, kako to sve već ide, ali, ono što ne želiš tebi da se desi, nemoj da radiš drugi­ma, jednostavna poruka. I, naravno, protiv sistema zato što…

J: …zato što „sistem je kesa“.

Š: Kako doći do tog stanja oslobođenosti?

F: Da manje težimo ka materijalnim stvarima, da manje gledamo u ekrane i da manje ekrani gledaju u nas. Nemam pojma, lepo je da tehnologi­ja napreduje i ceo taj tok čovekovog razvijanja, ali zaboravljamo jednu bitnu stvar, da štetimo sebi. Počeli smo da modifikujemo biljke, da se igramo boga.

Š: Uf. Ajde da pričamo malo o sceni, njenim dobrim i lošim aspektima i ljudima koji je čine i koji rade u njoj…

J: Znaš kako, rege scena kod nas skoro da ne postoji, a trebalo bi da postoji, a rep scena kod nas postoji, a možda bi trebalo da ne postoji. A da bi postojala rege-rep scena, treba publika, a i ljudi koji su spremni da sviraju.

F: Ima, ima još grupa koje su stvarno dobre i koje pokušavaju da se pro­biju. Na primer Zaa, sasvim dobar bend, oni su polako počeli da se ugu­ravaju, ali nekako, druge muzike… uvek postoje umetnost i kič, a kič je danas preovladao u Srbiji, tako da…

D: Pa širom sveta je preovladao…

F: Da, širom sveta, tako da ne mogu neki stvarno dobri bendovi, ne samo rege, nego svih vrsta muzike, da se probiju, zato što je masi servirana neka totalno kič muzika koja nema veze sa vezom i nema poruku ni­kakvu u sebi…

J: Pazi, dobrih bendova, nama srodnih ima. Na primer White City Mas­sive koji smo već ishvalili je stvarno odličan bend, ima FC Apatride UTD, koji su možda naš najuspešniji naš rege bend posle Del Arno Band-a.

D: Kako je koncipiran vaš stvaralački rad?

J: Znaš kako, ono, ko radi taj i greši. Jednostavno, sviraš kući, dođeš do neke ideje, pišeš neki tekst, gledaš to da sklopiš. Dođeš na probu sa nečim, znaš. Jednostavno, kada se rade pesme, fora je da se na probu dođe sa nečim. Mislim, super pesme mogu da nastanu iz džemova. Evo baš ova Tišina 222 je došla iz džema basiste koji je svirao nešto i mi smo to ispra­tili i stvarno je ispala super pesma, a opet neke druge pesme su sklapane iz delića. Jednostavno, doći na probu sa idejom jednostavno štedi mnogo vremena. Na probu treba doći sa ne­kim kosturom ili barem sa delovima te neke slagalice od koje na kraju ispadne pesma.

Š: Znači, slagalica od raznih delova.

J: Vidi, naše pesme imaju mnogo različitih delova, koje se mi trudimo da sklopimo u jednu lepu celinu, da to bude jedna skladba. E sad, tu će neko doći da ti kaže, ,,zar se rege ne radi po nekom osećaju“. Radi se rege po osećaju, ali rege je prvenstveno ideja, zato to i ima ime, zato se to i

nekako zove, pa ljudi kada čuju određeni ritam, znaju da je to rege.

D: Pitanja sa papira: koji je najbolji klub gde ste svirali?

J: Znaš kako, svi su klubovi različiti. Na primer, na Akademiji, je bila najbolja oprema, najbolje ozvučenje, najbolja bina, sve ful, a opet, evo sad na poslednjoj svirci falile su neke druge stvari. Falila je orga­nizacija. A u Ciklonu je super, ljudi nam uvek izađu u susret, ,,šta vam treba, donećemo, evo vam para“, ali sa druge strane, nikada to ne zvuči tako lepo zato što im je oprema lošija malo.

D: Za pred kraj: kada biste do kraja života imali samo to što sada dobijate od imanja benda, da li biste to radili do kraja života? A da pritom radite osam sati dnevno neki drugi posao?

J: Pa naravno, zato što je to prvenst­veno ljubav, i neka vrsta hobija, i ba­rem ja sam u fazonu da ću ceo život da stvaram. Nekako sam sebe us­merio tu, da jednostavno ja to želim i to radim. A sad, to mi neće platiti račune, neće mi dati hranu na stolu, moraće da se radi nešto. Najviše bih voleo kad bih mogao od muzike mogao da zarađujem za prostojan život.

D: Da imaš fotelju da sedneš.

J: Da imam neku stolicu lepu, ne

mora da bude fotelja, ali mislim da to nažalost nije moguće kada se radi o

ovoj vrsti muzike, koja se ne emituje sa nekih tamo televizija živopisnih boja…

D: Koliko ste daleko od ostvarenja svog sna? Da li vam skoro puna Ak­ademija ispuni srce i život, ili bi ste hteli nešto više?

J: Znaš kako, ne radi to tako. Nekada nije bitan kvantitet, bitan je kvalitet. Sada ako mi sviramo, ako sa bine šaljemo neki dobar vajb na publiku, ako se svi dobro osećaju i svi krenemo da đuskamo, da se zezamo, pa bila u Akademiji ili u Žici, nema veze.

Š: Znači atmosfera je najbitnija?

D: Da li biste svirali da dođe jedan lik da vas sluša?

J: Najbitnije je da se mi osećamo do­bro dok sviramo. A drugo, ako smo mi negde zakazali svirku, i ako dođe samo taj jedan lik, mi ćemo njemu da sviramo kao da je ne znam… onda je taj lik baš fan, ili je ortak.

D: Nisam zadovoljan odgovorom.

J: Nisam ni ja pitanjem.

Š: Zašto ti nisi zadovoljan odgovo­rom?

D: Pa nisu mi dali odgovor nego su mi samo rekli da to ne ide tako…

Š: Pa dobro, to je njihov odgovor.

J: Jednom kad ti budeš svirao, onda će tebi biti jasno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *