Iza zatvorenih vrata

10. aprila 2013. | Društvo |

Poslednjih godina u Srbiji mediji su aktuel­izovali temu porodičnog nasilja. Javnost oštro kri­tikuje ovakvo ponašanje, a ipak statistički podaci govore da je nasilje u porodici sve učestalije. Od počeka godine u porodičnom nasilju ubijeno je 13 osoba, uključujući i dvoje dece. Nasilje u porodici se definiše kao ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spo­kojstvo drugog člana porodice. Najčešće žrtve nasilja u porodici su žene i zato ga zovemo još i polno zas­novano nasilje.

U našem društvu i dalje dominira patrijarhalna kultura u kojoj je „porodična tuča“ privatna stvar u koju se ne treba mešati, a žrtve su „same krive i da su nedužne ne bi dobile batine“. Na pojavu nasilja utiču i drugi društveni, posebno ekonomski faktori, kao i međugeneracijska transmisija nasilja. Loši us­lovi života, dugoročni stres i frustracija pogađaju sve veći broj ljudi, a za posledicu imaju porast depre­sije, agresivnog ponašanja, nasilja i suicida. Uko­liko izuzmemo vojsku za vreme rata, porodica je društvena institucija sa najviše nasilja. Prema podaci­ma UN, prvi uzrok smrti ili invalidnosti žena između 15-45 godina nisu bolesti ili saobraćajne nesreće, već nasilje, a najopasnije mesto za ženu je njen sopstveni dom. Žena ostaje zarobljena u privatnoj sferi, vezana za kuću i decu, da “služi” mužu i porodici, da se žrtvuje, da bude neprimetna, daleko od javne sfere društva i slobodnog građanskog života. Prijavljivanje nasilja u porodici je u našoj kuluri retkost, i do njega dolazi skoro uvek nakon mnogo godina trpljenja ili prilikom preživljavanja teških povreda. Žrtve nasilja, zbog stida i krivice koje im nameće sredina, prikrivaju problem što dodatno otežava njegovo rešenje. Razlozi zbog kojih žene ostaju u brakovima i porodicama su mnogobrojni. Pored straha od nasilnika i ukorenjenih predrasuda u svesti žena da je to njihova sudbina, žrtve često ne veruju da im institucije sistema mogu pomoći. Među osnovne razloge spadaju i ekonomski, kao i nedostatak psihološke i materijalne podrške primarnih porodica, i društva u celini.
Nasilje prema ženama pogađa sve žene bez obzira na društveni i ekonomski status, ali one koje su iz marginalizovanih grupa – Romkinje, izbeglice, interno raseljene – izložene većem riziku. Njihova specifičnost leži u činjenici da su to osobe koje su već preživele teško iskustvo prinudnog napuštanja svojih domova ili da se suočavaju sa izuzetno teškom socijalnom isključenošću i marginalizacijom.

Vrste nasilja:

U zavisnosti od formi prinude, sredstva zlostavljanja i domena uspostavljanja kontrole nad ženom razlikuje se nekoliko glavnih vrsta nasilja. Fizičkog nasiljeje najuočljivije, ali i svi ostali oblici nasilja takođe mogu da ostave teške posledice. Strategije kojima se nasilnik služi kako bi ostvario kontrolu nad partnerkom su: izolacija, zastrašivanje, pretnje i prinuda, korišćenje dece, korišćenje „muških privilegija“, kontrola, umanjivanje i poricanje nasilja i okrivljavanje žrtve.
Žrtve ekonomskog nasilja su one koje imaju ograničen pristup novcu u domaćinstvu i kojima se uskraćuje novac za lične potrebe; one koje žive u domaćinstvu u kome je drugi član domaćinstva, koji obezbeđuje prihod za egzistenciju, samovoljno potrošio novac i ostavio domaćinstvo bez osnovnih sredstava za život, one kojima se oduzima lični novac, žene koji ma je zabranjeno da se zaposle.
Fizičko nasilje se ispoljava kroz različite forme fizičkog napada usmerenog prema ženi, od drmusanja, tresenja, povlačenja za kosu, zavrtanja ruke, preko fizičkih udaraca, šamara, udarca pesnicom, gađanja ili udaranja predmetom, ugriza, pritiskanja o zid, do teških napada oruđem ili oružjem i sl. Tragovi nasilja su modrice, ožiljci, opekotine, krvarenja, prelomi kostiju i ostale fizičke povrede.
Seksualno nasilje predstavlja različite oblike prinude na seksualni odnos što uključuje seksualno zadirkivanje, nepoželjne komentare, neželjene seksualne predloge, prisilu na učešće ili gledanje pornografije, dodirivanje, incest, bolni i ponižavajući seksualni čin. Zakon prepoznaje seksualno zlostavljanje kao silovanje tek uz upotrebu fizičke sile ili pretnje fizičkom silom.
Psihičko nasilje ispoljava se preko ponašanja usmerenih na psihološki integritet i zdravlje žena, kao što su omalovažavanja, vređanja, verbalni napadi, pretnje, zastrašivanja, do ignorisanja, uskraćivanja pažnje, razgovora i ograničavanja sloboda. To je najčešći oblik nasilja u porodici i često se javlja samostalno i bez fizičkog nasilja. Kao psihičko nasilje treba sagledavati i duhovno nasilje koje uključuje nametanje ili uništavanje kulturnih i religijskih uverenja/verovanja ismevanjem, omalovažavanjem zabranom upražnjavanja običaja, rituala ili prisilom da se usvoji drugi sistem vrednosti.

Sigurne kuće

Sigurne ženske kuće su nastale kao projekat SOS telefona i Savetovališta za žrtve porodičnog nasilja, a danas su samostalni projekti koje realizuju nevladine organizacije i centri za socijalni rad uz podršku lokalnih samouprava. Prva, za sigurno mesto proglašena kuća, nalazila se u Londonu. Grupa žena je još 1972. godine iznajmila prostor, koji im je služio kao bezbedno sklonište u slučaju da moraju da pobegnu iz svojih stanova zbog eskaliranog nasilja njihovih partnera. Ideja je ubrzo prihvaćena i van granica Engleske. Naredne Sigurne kuće se osnivaju u Nemačkoj 1976. i u Austriji 1978. Godine. Ubrzo ih ženske nevladine organizacije organizuju širom Evrope. Prva Sigurna kuća u Srbiji je otvorila svoja vrata za žene i decu žrtve nasilja u Beogradu 2000. godine. Trenutno u glavnom gradu postoje tri prihvatilišta, a model se brzo preneo i na druge gradove pa tako danas sigurne kuće postoje i u Novom Sadu, Zrenjaninu, Somboru, Nišu, Kragujevacu, Šabac, Valjevo, Užicu, Smederevu, Priboju.. Od osnivanja je kroz njih prošlo više od 2500 žena i dece.
Sigurne kuće su specijalizovana prihvatilišta koja pružaju zaštitu i pomoć žrtvama porodičnog nasilja.

One obezbeđuju sigurnost i pravnu pomoć, pružaju besplatnu hranu i smeštaj i psihosocijalnu podršku.

Sigurna kuća deluje na bazi kolektivnog smeštaja sa svojim kućnim redom. Cilj ovog utočišta je da osamostali i osnažiti svoje korisnike i da im omogući dostojanstven i nezavisan život bez nasilja. Na tome aktivno radi tim profesionalaca. Članovi stručnog tima su osobe ženskog pola, što je i poželjno, jer je iskustvo traumatizacije žena izazvano nasiljem najčešće vezano za muškarce kao počinioce. Nakon prijema u Sigurnu kuću, otvara se dosije i u njega se unose svi relevantni podaci i dokumenta. Obzirom na višedimenzionalnost i složenost problematike u Sigurnoj ženskoj kući radi psiholog koji drži kako intividualne, tako i grupne seanse sa korisnicima, so­cijalni radnik koji upućuje i rešava sve pojedinosti sa opštinskim Centrom za socijalni rad. U okviru Kuće organizuje se i škola roditeljstva koja edukuje koris­nice o samostalnom roditeljstvu i osnažuje svaki nji­hov korak na tom putu. Tokom boravka u Sigurnoj kući deca ne prekidaju školovanje. U dogovoru sa stručnim timom, pre svega pedagogom, realizuje se nastavak, odnosno uključivanje deteta u redovno pohađanje nastave u školi. U Sigurnoj ženskoj kući obezbeđene su prostorije za učenje i angažovani su volonteri koji bi pružali pomoć deci u savlađivanju školskog gradiva i pri odlasku i dolasku iz škole. Pravna pomoć je takođe besplatna.

Boravak u sigurnoj kući je privremen. Njegova dužina određuje se prema okolnostima u kojima se osoba nalazi, ali i prema smeštajnim kapacitetima sigurne kuće: ugovor se najčešće sačinjava na 30 dana ili tri meseca. Posle isteka ugovora stručni tim ponovo analizira situaciju i donosi odluku o njego­vom produženju ili raskidu.

Piše: Jelena Đorđević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *