Izigravanje demokratije

10. marta 2016. | Ljudska prava |

internet-manipulacija

Dolaze nam venredni parlamentarni izbori posle manje od dve godine od konstituisanja parlamenta. Političari nas već šest meseci pripremaju za ovaj događaj kako bi se otpori raspisivanju izbora smanjili na minimum. Međutim, ako isključimo neusaglašenu opoziciju ostaje nam nekoliko problema u vezi sa prevremenim parlamentarnim izborima. Prvi je činjenica da su prevremeni, drugi je stvaranje konfuzije o tome šta je i čemu služi demokratija što može voditi apstinenciji i na kraju, imajući u vidu da su se sve stranke zadužile za izbore u 2012. i 2014. postavlja se pitanje ko ima sredstva da plati svoju predstojeću kampanju.

Građani žele da Srbija izgleda kao Skandinavija. Većina anketa potvrđuje da bi građani Srbije voleli da imaju standard i uređenje države nalik skandinavskim zemljama. Međutim, taj standard se ne dostiže samo bogatstvom već i načinom na koji građani skandinavskih zemalja učestvuju u izbornim procesima i na koji način političari upravljaju državom. Ustav kraljevine Norveške nalaže da vlada traje četiri godine, odnosno da se izbori održavaju svake četvrte godine. Na političarima, odnosno članovima norveškog parlamenta, je da se za to postaraju kako znaju i umeju. U Norveškoj se izbori održavaju do kraja septembra kada istekne četiri godine i nikako ranije. Sa druge strane Ustav Republike Srbije prepoznaje mogućnost da, na obrazložen predlog vlade, parlament bude raspušten i pre isteka četvrte godine. Tako je od obnove višestranačja, u Srbiji bilo deset parlamentarnih izbora i uskoro očekujemo jedanaeste, dok je za to vreme u Norveškoj bilo šest izbora narodnih poslanika. Za razliku od Norveške, gde su građani uključeni u procese donošenja odluka tokom celog mandata vlade, u Srbiji učestvuju samo za vreme izbora. Tako da ne čudi podatak da je na izborima 2014. glasalo čak milion građana manje u odnosu na izbore iz 2012, a sve su indicije da će na predstojećim izborima glasati manje od pedeset odsto glasača.

Česti izbori utiču na stvaranje konfuzije u društvu o demokratskim principima, što uz nedostatak kontrole vodi lošem upravljanju. Politikolozi kažu da je potrebno desetak redovnih izbornih smena vlasti kako bi se demokratija uigrala. Međutim, raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora samo zato što ste u mogućnosti jer imate parlamentarnu većinu, budući da drugačiji argument za raspisivanje izbora nismo čuli, je u najmanju ruku izigravanje demokratije. Takvo neodgovorno upravljanje dalje osiromašuje državu i njene građane i ima negativne posledice po razumevanje demokratskih procedura i učešće građana u izbornom procesu. Povrh svega, nekoliko meseci namerno se iskrivljuje slika o tome ko raspisuje izbore. Na osnovu Ustava, predsednik Republike na predlog vlade raspisuje izbore, a ne premijer. Nekome će se učiniti da je ovo jezička dilema, ali zapravo je ozbiljnija stvar. Radi se o međusobnoj kontoli vlasti kako bi se sprečila zloupotreba. Međutim, u ovom trenutku bicefalana nomenklatura potiče iz iste političke stranke tako da ostaje pitanje u kojoj meri postoji kontrola. Kada je takva situacija, trebalo bi da je i veća odgovornost reči i dela bez kojih nema i demokratije. Kada nemate redovnu smenu vlasti, budući da je od 2000. samo vlada premijera Cvetkovića izdržala ceo mandat, celo društvo je u iščekivanju izbora i u strahu od neizvesnosti. U takvoj atmosferi nemoguće je sprovoditi reforme niti očekivati podršku za iste.

Mladi se u ovakvoj konfuziji odlučuju da na izbore ne izlaze. Apstinencija je u starosnoj grupi 18 do 35 izuzetno visoka i jedva 10% mladih koristi pravo glasa, dok penzioner glasaju i preko 90%. Mladi u Srbiji nisu u dovoljnoj meri obavešteni o dešavanjima na domaćoj političkoj sceni i smatraju da ne mogu da utiču na zbivanja u državi, pokazalo je istraživanje CESID-a iz 2012. godine. Apstiniranjem mladih dovodi se i do dva miliona glasova manje na izborima što je trećina od ukupnog broja građana sa pravom glasa. Velka je odgovornost na političarima da uključe građane, a pre svega mlade, u procese donošenja odluka kako ne bi državne instituije videle kao nužno zlo, a oni apstinirali na izborima.

U autoritarnom društvu bez lične odgovornosti u kojem je generalno nizak obrazovni profil, velika nezaposlenost i slaba uključenost građana u donošenje odluka javlja se atmosfera u kojoj se traži vođa koji ima zadatak da spasi narod. Uticaj koji elite imaju na građane je u takvoj društvenoj klimi veliki. Budući da vlast ima želju da se širi, trenutna politička većina će želeti da u svakom mestu i mesnoj zajednici vlada. Sa druge strane, demokratija nudi mehanizam da se izbori održavaju na različitim nivoima vlasti u različito vreme, kako bi se vlast ograničila i kontrolisala. Zato postoji razlika u trajanju mandata parlamenta i predsednika. Održavanje parlamentarnih i lokalnih izbora u isto vreme pravdajući argumentom da su izbori skupi ne stoji. Demokratija je najjeftiniji način vladanja iako se to u prvi mah ne čini. Drugim rečima, jasno je da vlast želi da se širi, ali ukoliko nema efikasne i efektivne kontrole takva vlast postaje rđava.

Na kraju, ko ima novca da finansira reklame, bilborde, gostovanja, hemijske i upaljače? Opozicija je u milionskim dugovima još od prethodna dva izborna ciklusa. Tako da ne bi trebalo očekivati agresivnu kampanju sa njihove strane. Sa druge strane, vladajuće stranke imaju pristup zlatnoj koki partijskog delovanja, a to je državni novac. Javna je tajna da se iz raznih javnih preduzeća, različitih konkursa ministarstava i lokalnih samouprava, godinama novac sliva u partijske kase. Ne postoji razlog da se ovi izbori razlikuju od prethodnih pa se postavlja pitanje da li svi učesnici u trci za poslanička mesta imaju iste startne mogućnosti?

Iako postoje prednosti vanrednih parlamentarnih izbora u kome pozicija želi da potvrdi podršku za svoj rad i opozicija da izazove vlast svojim kritikama, ukoliko se raspisuju bez valjanog razloga i u atmosferi političke konfuzije i velikih dugova, postavlja se pitanje koliko je takva odluka demokratska i odgovorna pre svega prema građanima koji će sve to da plate, a nisu bogati kao Norvežani.

Naim Leo BEŠIRI, direktor Instituta za evropske poslove
Foto: Huffington Post

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *