Ja mrzim Beograd?!

8. marta 2011. | Društvo |

Nekoliko stvari koje bi svaki ozbiljan turista morao da zaobiđe.

Koliko Srbija ima potencijala, to­liko su ljudi zaduženi da svoj radni vek bar donekle posvete delimičnom iskorišćenju istih odlučni u tome da ne urade ama baš ništa. Ja se ne ra­zumem u strukturu vladajućeg tela, ali sam siguran da je suština nečijeg posla da učini da Beograd izgleda lepo, a ako ne može baš lepo, onda bar pristojno i donekle prijatno za život. Vama, gospodine ili gospođo, imam da kažem samo ovo: katastro­falno radite svoj posao. Ja se čak iskreno nadam da kradete, i da vaša porodica lepo živi, kako vaš odlazak na posao ne bi bio totalno besmislen.

Kako sam najstrašnije ogorčen po pitanju nekih mesta u Beogradu, ispričaću vam priču koja možda i nije istinita, ali je svakako dirljiva. Re­cimo, došao je pre par meseci jedan moj rođak, beduin sa jednim okom i dva kažiprsta. Kako već to vaspitanje nalaže, povedeo sam ga u obilazak grada.

Stojimo na stanici, i čekamo auto­bus.

– “Kako je organizovan gradski pre­voz”, pita on mene.

– “Veoma jednostavno čoveče, nemamo metro, imamo samo au­tobuse, tramvaje i mešavinu ta dva – trolejbuse. I ne možeš se izgu­biti, celokupna šema je nacrtana na svakoj stanici. Evo vidiš pogledaj tu…”, pokazujem mu prstom i od­lazim to trafike.Vraćam se, a moj bata čita novine. I to one besplatne.

– “Nisam našao ništa o autobusi­ma…”, priznaje oborenog pogleda.

A i kako bi? Kada su postavili šemu grada na svakoj stanici sa ucrtanom svakom autobuskom linijom, ja sam bio srećan. Verovao sam da je ova država napokon krenula putem prosperiteta, gde sposobni ljudi na važnim pozicijama čine da se u ovom gradu dešavaju dobre stvari, i da s vremena na vreme zaista vidim neko stvarno poboljšanje koje će moj život učiniti za nijansu lakšim i lepšim. A onda, kako to obično biva u svim tužnim pričama kao što je ova, neko je odlučio da nije toliko bitno da ja lako i precizno isplaniram svoj put na licu mesta, koliko je bitno da na tom putu čitam novine. I to ne bilo kakve novine, već novine sa malim brojem nekvalitetnih članaka i reportaža, i velikim brojem kvalitetnih reklama. Zato su lepo preko preko potrebnih mapa autobuskih linija zakačili ona sranja, tako da sada mogu na miru da razmotrim šta bih mogao da kupim u Maksiju dok se vozim ko zna gde.

No, nekako smo stigli do Vuka. Plan je bio da se prošetamo tu malo, da odemo do Kalemegdana i da ga onda vratim kući. Tramvaj je stao na onoj strani ulice na kojoj posla imaju samo ETF-ovci, pa smo krenuli kroz podzemni. Niz stepenice sam mu ja objašnjavao kako je to najlepši podzemni prostor koji sam ja video u Beogradu, izostavivši da je i jedini, kako bih ga bar malo zaintrigirao. I takav je i bio zadnji put kad sam prošao, sveže renoviran i popločan. Negde pred kraj rečenice, nesrećnik je nestao iz mog perifernog vida.

Kotrljao se niz stepenice, i završio u lokvi vode. Pažnju su mu odvukli polupocepani plakati na zidu, pa nije video da je na jednom delu ste­penik odvaljen i da je ostao samo neki patrljak neravne ivice. Fatalna zamka na jednom od ključnih mesta u gradu, i to ne jedina. Tako odvaljen stepenik je na Zelenjaku stajao duže vreme, a gospoda iz hotela Moskva, kada spakuju svoju letnju postavku kafića na ulici, ostave minijaturne delove metalne konstrukcije da vire iz pločnika. Nedovoljno velike da ih primetimo, ali dovoljno velike da ometu korak i predstave sasvim novu perspektivu iz koje možemo posma­trati velelepno zdanje.

Na sreću, moj bata nije bio povređen, a na nesreću, lokva nije bila od vode nego mokraće. You win some, you lose some. Bili smo u parku, kaže lep park. Složio sam se sa njim, jeste lep.

Sad smo na Kalemegdanu. Tamo smo kod one četiri glave, i ja mu kažem: – “Evo, uživaj u pogledu.”

– “Ali ovo je odvratno”, odgovara on.

– “Ne ne, tamo dalje. Gledaj tamo dalje, reku i blokove preko puta”.

– “Aaa, jeste, baš lepo je.”

Naime, da bi pogled došao do reke i bivše zgrade CK, mora da pređe preko nečega što je nemoguće opisati rečima bez psovki. Zašto neko ko je prešao hiljade kilometara, i sad je tu, da sa prastare tvrđave pos­matra moćnu reku i grad u razvoju, primoran da posmatra najlon, blato, rđu i krntije? Nije, znam ja. Pitanje je retoričko.Sad, ja sam uveren da tu nema baš mnogo prostora za manipu­laciju, ali zar mora jedan od najlepših vidikovaca u Beogradu, i mesto koje vrvi od stranaca i Beograđana koji su tu došli da se odmore, da bude okružen industrijskom zonom?

Krenuli smo kući, preko Zelenjaka.

– “Da li je ovde vlada kolera?”

– “Ne ne, uvek ovako izgleda.”

Pošto smo stigli, otišao je da se okupa. Izašao iz kupatila. Ušao u sobu. Izašao sa koferima. Bez pitan­ja, pozvao sam mu taksi. Nismo se pozdravili. Ćutanje i dug pogled su bili sasvim dovoljni, mada sam u jed­nom trenutku poželeo da ga zagrlim. Ali nisam. Osećao sam da me sada mrzi jer sam deo ovog grada, kao da zna da sam i ja u trenucima slabosti pišao u prolazima. Dok sam gledao taksi kako odlazi, znao sam da sam zauvek izgubio jednog člana poro­dice. Nadam se da neće prestati da šalje pare.

I tako, pored velikih nedostataka kojima obiluje život u Beogradu, postoje i ti mali, tek da ga učine skroz nepodnošljivim. Pored već pomenu­tih, takođe mrzim i onu ogradu što odvaja trake na Gazeli, koja je bila graciozna i moćno narandžasta do prve kiše, od kada izgleda kao da je napravljena od mešavine prašine i izduvnih gasova. Mislim da je sasvim realno da jedan radnik gradske čistoće prođe dvaput nedeljno sa magičnom krpom i obriše ga. Takođe, oštro se protivim ogranku Energoprojekta koji izgleda kao mapa za Counter Strike tačno prekoputa najveće arene na Balkanu.

Posebno, u bedak me bacaju odvratne bezbojne fasade koje čine 50% vidnog polja kad se prelazi Brankov most. Iako nisu ružnije od mahale koja je niz godina postojala ispod Gazele, za razliku od nje, u po­luraspalim fasadama niko ne živi i od njih niko nema koristi, a takođe, njiho­va zamena bi koštala neizmerno man­je nego preseljenje više stotina ljudi. Ovakve kakve su sada, zbog njih mi dođe da se vratim kući, presvučem, i ponovo krenem u grad putem ko­jim se ne osećam kao da idem u rat.

Piše: Dane Popović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *