Kako lično mogu da pomognem Evropskim integracijama Srbije?

11. decembra 2015. | Društvo |

73o_1397746835_14536041 (1)

Ovaj esej je osvojio prvu nagradu na takmičenju eseja u okviru programa EU debate u organizaciji Instituta za evropsku politiku.

Kako lično mogu da pomognem Evropskim integracijama Srbije?

Kao studenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu na prvom času predmeta Uvod u pravo evropskih integracija me nauče šta se podrazumeva pod tim pojmom. Jedna dosta široka i apstraktna definicija. Međutim, fenomen pregovora i integracija Srbije u Evropsku uniju i njegovo razumevanje među studentima i generalno mladim ljudima me podseća na jednu situaciju koja se dogodila upravo pred kolokvijum iz ovog predmeta. Stajao sam ispred kabineta, pomalo nervozno, kao i uvek pred nekakav test, dok su oko mene ljudi užurbano obnavljali gradivo i jedni druge preslišavali. Tri devojke, koje su izgledale i zvučale prilično sigurno i samouvereno su mi privukle pažnju pa sam prišao, kako bih čuo nešto i u poslednjem trenutku proverio znanje. Jedna od poslednjih lekcija u knjizi, a o kojoj su u tom trenutku pričale jeste bila Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, u medijima poznatija pod skraćenicom OEBS. Devojka je vrlo samouvereno pričala o aktima koji su doveli do osnivanja, Helsinškom procesu, tome kako sem države koja predsedava i prethodna i naredna učestvuju u upravljanju, itd… Čuo sam neke stvari koje, iskreno, nisam znao. Na kraju izlaganja sam rekao kako je sjajno što je tako dobro naučila jer je velika mogučnost da ćemo dobiti to pitanje, uzimajući u obzir da ove godine Srbija predsedava OEBS-om. Na tu konstataciju, devojka me je zbunjeno pogledala i pitala kako mislim Srbija. Kada sam objasnio da se često na vestima čuje Ivica Dačić i OEBS i kako je on u ime Srbije, kao ministar spoljnih poslova predsedavajući ovom organizacijom, ona nije mogla da veruje.

U tom trenutku, kao da me je nešto udarilo u glavu i otkrilo o čemu se radi. Kako to nakon četiri godina veoma zahtevnih studija neko može da ne ume da sastavi ugovor ili nešto slično. Tako je i sa čitavim procesom ulaska Srbije u Evropsku uniju. Možda mogu da se nauče koji su to uslovni za otpočinjanje pregovora, da Evropska unija mora da da zeleno svetlo pred početak, ali ako ne znamo kada je Srbija zvanično otpočela pregovore sa Evropskom unijom, čemu sve to?

Upravo zbog svega ovoga što sam rekao smatram da je izuzetno važno da budemo aktivni učesnici u procesu evropskih integracija. Ne treba da čekamo promenu, već da mi budemo ta promena, a sve počinje od nas, generacije kojoj ovo društvo i ova država ostaju, koji će živeti ovde još dugo i koja će imati neka nova iskušenja pred sobom. Nije lako pronaći načine na koje bi delovao, barem sam čuo kako mnogi to kažu pravdajući svoju apatiju. Ja, sa druge strane, mislim kako nikada nije bilo lakše. Otvorite samo portale za mlade, srednjoškolice i studente i vidite kakve se prilike nude. Jedna od prilike jeste upravo ova. Vreme je da srednjoškolci, koji inače dobijaju pravo glasa u četvrtom razredu srednje škole i na taj način, posredno, postaju aktivni učesnici u kreairanju kako državnog sistema, tako i pravca u kome će se kretati naše duštvo, pokažu ozbiljnost, ne shvate Učenički parlament u srednjoj školi kao šalu, već pokažu entuzijazam, naprave nešto vredno kako za sebe lično, tako i za svoju malu zajednicu (školu).

Ja sam već godinu dana član Evropskog parlamenta mladih Srbije. Članstvo u toj organizaciji je zaista promenilo moj život, a možda je i jedan od razloga zašto upravo pišem ovo danas. Pitaju me ljudi često zašto sam tamo, pre svega misle da je to zbog putovanja i druženja. I jeste tako. Ljudi koje sam upoznao i mesta koje sam obišao su neverovatna, pogotovo uzimajući u obzir da sam član samo godinu dana. Upravo sam tu shvatio prvu od čari Evropske unije i to, iskreno govoreći, jednu od manje važnih, gledajući širu sliku. Proveo sam pet divnih dana na studentskoj konferenciji u Upsali, u Švedskoj. Takva Upsala, kao grad sa jednim od najstarijih univerziteta na svetu je mesto na kome sam tih dana bio sa mladim ljudima od kojih je većina bila, ili godinu dana na programu razmene ili na masteru koristeći Erazmus program. Oni, kada pričaju o sebi, govore kako žive na različitim mestima, kako smatraju sva ta mesta svojima, svako na poseban način. Naravno da mesto odrastanja i ono gde je porodica zauzima posebno mesto u životu svih njih, ali mene oduševljava što se oni smatraju građanima i stanovnicima Evrope, a ne Švedske, Nemačke, Austrije ili Poljske. To je ideal kome težim lično, koji želim za svoju generaciju i Srbiju kao zemlju koja bi ove godine trebalo da otvori prva poglavlja Pregovora u članstvu u Evropskoh uniji.

Ako se vratim na onu scenu sa početka teksta, mislim da bi ona možda mogla da bude jedna paradigma celokupnih evropskih integracija Srbije. Šta je ono što mi treba da ispunimo i ispunjavamo u formalnom smislu, a šta je ono što treba da ispunimo i ispunjavamo u materijalnom? Nekada imam osećaj da se čitav proces integracija prilično banalizuje, kako u medijima tako i među političkim elitama, a trebalo bi taj i takav proces posmatrati kao sredstvo za uređenje države, obezbeđivanje vladavine prava, kako u smislu očuvanja zakonitosti tako i zalaganja i poštovanja za osnovna načela pravne države i svih ljudskih i građanskih prava i sloboda.

Ipak, pored svega toga, duboko verujem da nikako ne možemo da čekamo da neko drugi uradi za nas ono što sami želimo, ali smo isuviše lenji. Zato, svaki tekst koji napišem, a koji doprinosi ovome što sam gore naveo, jeste moj sopstveni doprinos evropskim integracijama Srbije. Bilo da pišem o kulturi u Srbiji ili stanju ljudkih prava beskućnika u Velikoj Britaniji, to jeste kritika i našeg društva i govori o tome čemu težimo, čemu ne bi trebalo da težimo, a šta bi trebalo izbegavati. Skeptici bi rekli da je to Sizifov posao, ali to nikako ne bi trebalo da nas obeshrabri. Jedna srpska dramaturškinja je rekla kako je svako pisanje Sizifov posao, ali i svaka ljudska misao kao takva. To ne bi trebalo da nas sprečava da mislimo, da pišemo i da se trudimo da nešto prokomentarišemo, damo kritički osvrt i ponudimo neku sopstvenu ideju povodom relevantnih društvenih problema. Participativna kultura u Srbiji je, na prvi pogled, slaba. Ponekad imam osećaj da je to, još uvek usađena, tekovina nekih prošlih vremena. Ipak, i pored toga nekako mislim i uveren sam da je moja, ali i dužnost svakog sadašnjeg i budućeg člana neke organizacije civilnog društva ili generalno političkog i društvenog javnog diskursa, da odreaguje na gluposti u medijima. Neprihvatljivo je da narodni poslanik građane Srbije naziva podanicima, jer upravo je postojanje vladavine prava obezbedilo zamenu ideje podanika idejom građanina.

Upravo zbog ovakvih ideja i činjenica smatram da u mom slučaju, pitanje lične pomoći evropskih integracija Srbije nije individualno pitanja. To je pitanje uključenosti i participacije mladih u samom procesu. Ne bilo kakvo učešće, već samo ono koje je institucionalizovano. Evo, ako samo pogledamo u kojoj meri je pitanje omladine bilo zastupljeno na nedavno održanoj dvodnevnoj Konferenciji o zapadnom Balkanu, na kojoj su učestvovali najvažniji zvaničnici iz naše zemlje i okruženja, shvatićemo i udeo koje ono zauzima u čitavom procesu evropskih integracija Srbije. Na koji to način može da se ostvari? Prvi korak je već ostvaren u obliku zelenog svetla međunarodne zajednice za osnivanje Regionalne kancelarije za saradnju mladih. Takva kancelarija predstavlja jedno funkcionalno sredstvo da se različiti oblici saradnje, koji levitiraju među desetinama organizacija civilnog društva kako u svakoj od zemalja pojedinačno, tako i one koje rade u više zemalja, ustanove, konkretizuju i da dobiju svoj epilog tako što će negde zaista i završiti, odnosno neko će ih zaista i pročitati. Primera radi, kako bi bilo ko racionalan nazvao konferenciju koja se odvija u Ljubljani, na kojoj sam učestvovao sa devetoro svojih drugova iz Srbije, a na kojoj su bili i predstavnici Slovenije, Hrvatske, Albanije i još drugih Evropskih zemalja? Po mom mišljenju to jeste regionalna konferencije za mlade. Na toj konferenciji smo, podeljeni u grupe razgovarali i raspravljali o problemima i predlagali moguća rešenja na različite teme, veoma aktuelne u tom trenutku, a iskreno govoreći i danas ( pitanje Kosova, pitanje izbeglica, održavanje bezbednosti i sigurnosti na panevropskom nivou i sl. ). Takav rad je bio izuzetno produktivan, ali ono što je mnogo važnije jeste što je doveo do jedne sjajne komunikacije i ostvarivanja saranje između mladih koji predstavljaju zemlje, koje se ne mogu pohvaliti najboljim međusobnim odnosom. Bilo bi još bolje da su rezultati našeg rada završili kod nekih zvaničnika, koji bi o tome barem mogli da razmisle. Pitanje evropskih integracije je za mene, pored mnogih drugih stvari, i pitanje podrške ovakvim programima, pitanje regionalnog pomirenja i stvaranje generacije koja prijateljski i optimistično gleda, ne sam na Evropsku uniju kao zajednicu evropskih naroda, već i na one najbliže sebi.

Sa tehničke strane, mnogi izazovi leže pred Srbijom u polju rada sa mladima, kao i u, za njih važnim, oblastima. Ali ne treba da kažemo da su izazovi samo pred Vladom, već i pred svima nama. Kao osoba koja ima pravo glasa, koja je student Univerziteta u Beogradu i na aktivan način se trudi da učestvuje, kako u procesu evropskoh integracija Srbija, tako i u kreiranju društva i države zasnovane na vladavini prava, moram da kažem da vlada velika letargija među mojim vršnjacima. Ako bismo napravili anketu sada u Beogradu, čak i oko najvažniji fakulteta društvenih nauka, ne verujem da bi veliki procenat mladih znao koliki značaj za njih ima poglavlje 26 u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom. Poglavlje 26, vezano za obrazovanje i kulturu jeste okvir prema kome će se naša legilslativa u vezi ovih oblasti približavati onoj koja postoji u Evropskoj uniji. Sa te strane, možemo da kažemo da dolazi do postavljanja zajedničkih strateških ciljeva kojim teže države članice, ali i one države koje na to članstvo pretenduju. Učešće u pregovorima po pitanju poglavlja 26 može da nam obezbedi delotvorne i održive mehanizme za razvoj kako celokupnog sistema obrazovanja, tako i pojedinačnih akademskih kapaciteta. Za takve pojedince koji su naučni radnici je takođe veoma važno poglavlje 25, koje se tiče nauke i istraživanja. Naši univerziteti bi morali da iskoriste ovu priliku da podignu i usklade standarde pisanja i objavljivanja naučnih radova kako bi svojim studentima priuštili mogućnosti za napradovanje. Zato ja kao građanin, ali pre svega kao student moram da budem informisan o ovome. U vremenu kada Studentski parlamenti različitih fakulteta sa profesorima raspravljaju o Oktobru 2, otključavanju godina, rokovima i uslovima za apsolvente i različitim pojedinostima, mi ne smemo da ispustimo iz vida šta nas čeka prilikom pristupnih pregovora. Zašto? Zato što se plašim da onog trenutka kada se osvestimo i budemo spremni da aktivno uzmemo učešće i damo sugestije na predloge javnih politika i reforme visokog i srednjeg obrazovanja, da će tada već biti gotovo dosta toga. Zajednički cilj svakog mladog studenta, profesora univerziteta i onih koji budu predstavljali Srbiju tokom pregovora jeste da obezbede sjajnu platformu kako bi što veći broj naših univerziteta mogao da se razvije na način i u smeru pozicioniranja i napredovanja na Šangajskoj listi.

Nije samo pitanje univerzitetskog i visokog obrazovanja od velikog značaja, jedno od meni najznačajnijih, a verujem da je i od izuzetne važnosti i za veliki broj ljudi moje godište, jeste pojam neformalnog obrazovanja. Koliko je on zaista priznat od strane zvaničnih institucija? Nakon završene konferencije u Ljubljani, na kojoj sam učestvovao, dobio sam potvrdu i tzv. Youthpass certificate. Nisam do tog trenutka znao šta je to, međutim ubrzo sam shvatio da je to sjajna platforma na kojoj mladi beleže svoja učešća u projektima, na seminarima i sličnim događajima. Ona je institucionalizovana na evropskom nivou i svi članovi Evropske unije mogu to da pokažu gde god da odu. Takav pristup je nešto što bi bio od velikog značaja za mobilnost studenata i učenika. Nevezano za konkretno neformalno obrazovanje, ovaj primer može da posluži kao paradigma za jedno opšte umrežavanje koje može da usledi kao posledica članstva u Evropskoj uniji. Bilo da se radi o tržištu rada, odnosno prelasku sa fakulteta na tržište i projektu My First EURES Job, bilo da je intenziviranje postojećih Erasmus+ programa koji nude još veće šanse kako projektno, tako i za mobilnost u akademskoj sferi, sve govore o jednoj stvari – veće šanse i prilike za ljude iz Srbije.

Dosta toga sam rekao u prehodnih nekoliko pasusa, i sigurno je glavno pitanje gde sam ja tu? Kako ja učestvujem u svemu ovome? Kako sam pomogao ili kako planiram da pomognem evropskim integracijama Srbije?

Breht je rekao da ako u pozorištu promeni jednog čoveka, promenio je svet. Ja nekako verujem da smo došli u vreme kada je takva vrsta deljenja znanja međusbnog izuzetno važna. Deljenje ideja, iskustava. Upravo zato je svako moje iskustvo na konferenciji u kojoj diskutujem o TTIP-u, o odnosu nacionalnih i evropske službe za zapošljavanje (PES / EURES) i mnogim drugim temamam sa kojima ne bih imao prilike da se susretnem kroz studije na Pravnom fakultetu. Isto tako, veliki broj mojih drugova koji su aktivni u nekim drugim poljima ili organizacijama, kada raspravljamo o pitanjima evropskih načela, zakona i aktuelnosti, mene nešto nauči. Sem toga, mislim da nikada nije bilo prilike kao sada da se uključim u nešto. Otvorim portale i internet stranice sa različitim konkursima i vidim da je jedini problem u ovoj sferi određena vrsta nezainteresovanosti i učmalosti sa jedne strane, ali i nedoljno prepoznavanja važnosti takvih projekata od strane države.

Evropske integracije Srbije se ostvaruju zvanično prilikom pristupnih pregovora. Njima nemam lično pristup i ne treba da imam, pošto nemam ni dovoljno formalnog obrazovanja, ni iskustva. Međutim ono što je važno jeste da se na tim pregovorima menja država, utiče na javne politike i organizaciju kako vlasti, tako i drugih državnih i društvenih organizacija. Ipak, ne može se tu uticati na društvo. Društvo se menja javnim nastupima, ljudskim radnjama, člancima i širenju ideja. Društvo se menja u novinama, na Tviteru u medijima. Tu imam pristup i ne samo da želim, već i osećam potrebu da učestvujem, da podelim ono znanje koje je skromno u odnosu na razne veoma pametne mlade ljude, ali je jedinstveno, kao što su i moje ideje jedinstvene. Možda ne mogu da pišem za najveće medije, ali mogu za Škrip, gde su ljudi koji razumeju to što pišem i zaista cene vreme odvojene. Tviter kao mikoprostor za velike i turbulentne promene. To je prostor našeg delovanja. Naravno, postoji i prostor u izradama različitih Strategija za mlade, za obrazovanje na duže periode kao i njihovo usklađivanja sa pravilima Evropske unije. Ono što želim jeste da takve strategije i učešće u njima bude što inkluzivnije, otvore prostor za širok spektar ljudi koji suštinski i iskustveno mogu da ponude.

Proces evropskih integracija Srbije jeste dug i mukotrpan, njegov unutrašnji aspekt je važan po mene i sve građane jer predstavlja sredstvo uređenja države i obezbeđivanja evropskih tekovina i standarda. Što se spoljašnjeg dela tiče, postati deo najveće evropske porodice je ideal kome lično težim, a i postignut je konsenzus među građanima po tom pitanju. Uz taj proces ću se i ja lično razvijati, akademski, profesionalno, ali i iskustveno jer planiram da učestvujem u još većem broju projekata vezanim za Evropsku uniju. Nisam siguran kuda će me to odvesti i da li ću imati prilike da jednog dana zaista oblikujem položaj Srbije u Evropskoj uniji i njihove odnose, ali ono što znam jeste da svoje pisanje, svoje ideje i znanja usmeravam ka tome da jednog dana kao državljanin Srbije budem i građanin Evropske unije, uz sva prava, obaveze i pojedinosti koje takvo pravo evropskog građanstva nosi.

Autor: Ilija Jerković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *