Ko to tamo blokira?

20. decembra 2016. | Politika |

Od kada je Srbija otvorila dva, umesto tri nova poglavlja pregovora o članstvu u Evropskoj uniji o otvorenim poglavljima niko ni ne priča. Neko bi rekao koga briga za javne nabavke i nauku. Sticajem okolnosti, tema je poglavlje 26 koje nije otvoreno a tiče se obrazovanja i kulture. Kamo sreće da je ono tema zato što vlada interes javnosti da se obrazovni sistem unapredi. Ipak, ovog puta tema je razlog zašto poglavlje nije otvoreno. Dobro, ni razlog sam po sebi nije toliko tema koliko država članica EU koja je blokirala otvaranje poglavlja.

Unutrašnje pozicije

Masovna histerija izazvana bilateralnim pitanjima Srbije i Hrvatske je najlakša za izazivanje i aktuelnim rukovodstvima dveju država ona veoma dobro služi za jačanje unutrašnjih pozicija i dokazivanje pripadnosti sopstvenoj naciji. Skrenuti pažnju sa unutrašnjih pitanja nikada u poslednjih 15 godina nije bilo lakše. U konstalaciji odnosa u kojoj Hrvatska kao članica EU može da blokira otvaranje novih poglavlja u pregovorima sa Srbijom, ovo postaje još lakše.

Ima li ovo blokiranje ikakvog smisla sem unutrašnje upotrebe i udvaranja sopstvenom desničarskom biračkom telu? Teško. Tako gde se razgovara o blokiranju otvaranja poglavlja malo ozbiljnije razgovara se o tome da li je razlog koji je Hrvatska navela validan. Uistinu, da li je pitanje prava na obrazovanje na sopstvenom jeziku deo poglavlja 26 o obrazovanju ili ipak poglavlja 23 koje se tiče osnovnih prava?

Bilateralna blokada

Berlinski proces zamišljen kao forma saradnje država Zapadnog Balkana, okuplja šest država koje žele da postanu članice EU i Hrvatsku, Sloveniju, Nemačku, Francusku i Austriju. Šest država Zapadnog Balkana prošle godine potpisale su Deklaraciju nakon samita u Beču kojom su se obavezale da neće jedna drugu saplitati bilateralnim pitanjima na evropskom putu. Ostalo je pitanje zašto Hrvatska i Slovenija godinu dana kasnije, na samitu u Parizu, nisu prihvatile isti princip, što po rečima učesnika procesa jeste bio plan i jedna od preporuka.

Uostalom, bilateralna pitanja mogu biti rešena ako za tako nešto postoji volja. Zato treba da razgovaramo o tome zašto problem koji ima hrvatska nacionalna manjina u Srbiji niko ne rešava? Stiče se utisak da je u pitanju problem koji je sada, ničim izazvano, iskrsao niotkuda. Ipak, nije tako. Još 2011. godine na jednom od bilateralnih susreta između Ive Josipovića i Borisa Tadića, tadašnjih predsednika dveju država, ovo pitanje bilo je na dnevnom redu. Pet godina Srbija ne može da reši jedno ne tako teško pitanje koje se tiče prava jedne grupe ljudi. Sa tim i takvim kapacitetima teško ćemo u EU.

Konačno, kao građani i građanke moramo da se zapitamo jednu stvar. Ko gubi zbog nerešenih bilateralnih pitanja i neotvaranja poglavlja? Odgovor je prilično jednostavan – mi sami. Na prvom mestu oni naši sugrađani i sugrađanke čije pravo na obrazovanje na sopstvenom jeziku je ugroženo. Onda svi mi ostali, jer proces priključenja i pregovora o članstvu treba da podrazumeva, najjednostavnije rečeno, uređenje naših života i države u kojoj živimo. Zar to nije nešto što svi mi želimo?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *