Kolektivno i individualno

8. juna 2013. | Društvo |

Često se može doživeti dovođenje reči ‘kolek­tivno’ i ‘individualno’ u opoziciju. U nekom razgovoru, koji se dotakne apstraktnijih razloga stanja u kome smo se zatekli, kao društvo ili vrsta, nije neobično da se neko pozove na to da je prevelik akcenat na individui ili kolektivu. Neko može pokušati da diskvalifikuje neki politički program kao individualistički ili kolektivistički. Prva diskvalifikacija obično se zasniva na optužbi za neuzimanje šire slike u obzir, odnos­no društvenog i prirodnog okruženja individue, materijalizam u smislu intenzivne fetišizacije brendova i para, služenje stranim interesima ili interesima moćnih igrača. Druga se uglavnom nadovezuje na optužbe za totalitarizam, pri­kriveno službovanje interesima male grupe, ma­nipulisanjem masama, služenje simbolikom koja predstavlja zajednicu u kojoj se individua nalazi, istorijsku prevaziđenost (referisanje na zemlje re­alsocijalizma), vladavinu proseka.

Problem sa takvom upotrebom pojmova, prob­lem koji se često sreće, jeste u tome što značenje tih reči nije mnogo jasno, niti na bilo koji način standardizovano. Čak i ako jeste negde standard­izovano, to je obično povezano sa nekom insti­tucijom, čiji monopol na određivanje značenja neke reči ne mora biti ni svesno ni svuda priznato. Međutim, ljudi teže da se odrede prema samim rečima, ne bi li izbegli dodatnu upotrebu reči preko koje se isključivo može manifestovati problematizovanje značenja prethodno upotre­bljenih reči. Tako je i ovde. Ljudi koji se služe tim pojmovima prinuđeni su da donesu odluku, kažu nešto u toku rasprave, da bi rasprava tekla.

Rasprava pak, teče, zato da bi se ljudi pozicioni­rali, čuli nova mišljenja, i odredili se prema prob­lemima. Ali šta da se radi kada svako u raspravu krene, kao i obično, sa unapred pripremljenim pojmovima kojima barata, koji sagovorniku jesu bliski, ali nemaju isto značenje za njega? Onda se pozivamo na te reči, koje za cilj imaju da oslikaju našu poziciju i svetonazor. Međutim, njihova najveća korist u tom smeru nastaje zahvaljujući tome što se sagovornik neće poslužiti istim tim rečima. O samom značenju tih reči, o stvari­ma koje želimo tim rečima da obuhvatimo, ne saznajemo ništa.

A o čemu se radi? Reči imaju nezgodnu od­liku, da barem u ovoj epohi, mame na postva­renje apstrakcija koje predstavljaju, što se može naučno-sterilno nazvati reifikacija. Na primer, reč ‘društvo’ se tako često koristi, te se može čuti da je srpsko društvo ovakvo ili onakvo, u ovakvom ili onakvom stanju. Nažalost, takav način opisiv­anja ne razlikuje se ni po čemu od opisa nekog predmeta, poput kutije sa mlekom. Naravno, ako je to problem sa rečima uopšte, to ne znači da mi to možemo da izbegnemo, već moramo da presečemo, donesemo odluku i kažemo nešto. Tako da opet dolazimo do toga da nam reči služe za pozicioniranje, za snalaženje. Nalazimo se u mraku, ispuštamo reči da bi okolina reagovala i pokazala nam u kakvoj se situaciji nalazimo – kao što slepi miš ispušta zvuke da bi se talasi obili o predmete i doneli mu sliku prostora koji ga okružuje, onoliko kompleksnu koliko mu je to potrebno. Ipak, kao što slepi miš ne saznaje na taj način o mnogim drugim odlikama prostora koji ga okružujemo, i mi slabo na osnovu izgovorenih reči saznajemo o tome šta sve zapravo ljudima prolazi kroz glavu, kako se u kojim konkretnim situacijama postavljaju i tako dalje.

Ono što reči, ovom reifikacijskom osobinom maskiraju, jesu odnosi koji među stvarima post­oje, i koje su nerazdvojive od onoga što te stvari ukupno jesu. Tako recimo, ‘kolektiv’ se često ko­risti da predstavi nešto to guši individuu. Ta reč ‘reifikuje’ kolektiv, okamenjuje ga, svodi ga na neko nad-biće u kome je pojedinac ugušen, koji više ne postoji. I ta reč maskira odnose među pojedincima zahvaljujući kojima se o kolektivu može govoriti. Isto tako, reč ‘individualno’, svodi čoveka na biće koje postoji samo za sebe, u vakuu­mu. Ta reč maskira način na koji se čovek ostvar­uje – kroz odnose sa drugim ljudima i stvarima. Mimo tih odnosa, čovek ne može da nastane, opstane, postoji (i ostale slične reči). Dakle, od­nos je dvosmeran, stvarnost je jedna, naša podela koju smo izvršili sa te dve rečima – očigledno manjkava u praksi. Manjkava je zato što se ljudi dele na osnovu sklonosti ka jednoj od te dve reči, zaboravljajući da je ono drugo sadržano nužno u svakoj od njih, zbog tog odnosa koji postoji.

Zato, pazite kada sledeći put kažete da se ‘bo­jite kolektiva’, niste za ‘kolektivizam’ ili ‘individ­ualizam’ i slično (naravno, već to –izam povlači nova značenja i nove kontekste u kojima će se tačno te reči čuti, ali mehanizam koji rukovodi ljudskim ponašanjem na osnovu njihove upotrebe je relativno sličan). Razmislite o tome koliko je upotreba tih reči smislena, šta njima postižete, i osnovno – šta one znače i šta tačno opisuju. Poseb­no se pazite kada naiđete na te dve reči u odnosu opozicije jedne drugoj – odnosu međusobno su­protnih i isključivih pojmova. Kada se govori o ‘individualističkoj’ ili ‘kolektivističkoj’ – pazite se: velike su šanse da su u pitanju prazne reči, ‘mazanje očiju’, koje služe pozicioniranju, ali sa realnim životom – praksom i njenim menjanjem – nemaju mnogo veze.

p.s. i ovaj tekst predstavlja proizvoljno i problematično tumačenje stvarnosti – pozivanje na stvarnost u gore ispisanim redovima bode oči, na primer, i verovatno će se, negde iz budućnosti, na ove tvrdnje gledati kao na manjkave ili potpuno pogrešne. Ipak, istaći ću da se i ovaj tekst bavi jed­nim isečkom stvarnosti i da nema pretenziju da sve objasni – tako da je primenjiv samo na neke situ­acije, koje su u samom tekstu i opisane.

Piše: Milan Škobić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *