Kome pripadaju gradovi?

8. marta 2011. | Društvo |

Nakon Parade ponosa u oktobru 2010. godine vrlo brzo se pročulo za jednog policajca zahvaljujući rečenici: “Moj Beograd si došao da rušiš?!” Iako se slažem sa principom da gradove ne bi trebalo uništavati u demonstracijama, to nije tema ovog teksta, već bih želeo da se bavim prvim delom njegove rečenice – kako nekim ljudima gradovi više pripadaju nego drugima.

Gradove lako identifikujemo sa velikim poslovnim zgradama i ljudima koji u njima rade, važnim kulturnim ustanovama i zvaničnom kulturom koja se u njima proizvodi ili stambenim zgradama i ljudima koji ih naseljavaju. Međutim, posto­ji i druga strana: imigranti, skvoteri, karton naselja.

(Globalni) Nomadi ili starosedeoci?

Pomenuta rečenica koju je čuvar reda i mira izgovorio implicirala je “starosedeoce” Beograda nasuprot pridošlicama – među kojima i nasil­nik koji je rušio Beograd. Rekao bih da je to uobičajen način mišljenja o gradovima, prema kome “izvorni” stanovnici razumeju suštinu grada bolje od onih koji u njega dolaze “sa strane” – bilo sa sela ili iz inostrans­tva. Takav stav implicira kultur-ra­sizam (a ponekad i pravi rasizam), eksploatišući esencijalističku ideju o kulturi gradova koju mogu razumeti samo oni u njemu rođeni i odrasli.

Nasuprot popularnom razumevanju migracija i migranata – koje može, ali ne mora, imati uticaja na njihove živote – zvanična politika regulisan­ja migracija sasvim sigurno ima efekta na njih. Ona je u najvećem broju slučajeva zapravo politika kriminalizacije te pojave. Propisi se donose sa ciljem odvraćanja većine migranata – kao posledica toga, u poslednjoj deceniji XX veka umrlo je gotovo 3000 ljudi u pokušaju da uđe u Evropu. U potrazi za poslovima, oni su prisiljeni da na ilegalne – što često podrazumeva nebezbedne –načine ulaze u željene zemlje, vrlo često kao meta trafikanata. Oni koji uspeju da dobiju potrebne dozvole u većini slučajeva ostaju prikovani za najmanje plaćene poslove koje lo­kalna populacija neće. Ako sa japija u odelima koji ulaze u solitere skren­emo pogled na piljare koji ulaze u svoje radnjice ili čistače koji se voze kamionima za skupljanje smeća, videćemo drugačija lica.

Debate o imigraciji u Evropi opterećene su nasleđem (neuspešne?) multikulturne poli­tike. Velika Britanija, Nemačka ili Francuska kao zemlje sa ogromnim brojem imigranata svakodnevno se susreću sa problemima koje donosi balansiranje između multikulturaliz­ma (davanja prava grupama) i liber­alizma (davanja prava pojedincima). Rešenje svakako nije lako naći, ali mislim da treba biti skeptičan prema oba ova projekta: multikulturalizmu zato što suštinski proizvodi “kul­ture” kao zatvorene nepromenljive grupacije ljudi, liberalizmu zato što je istorijski ograničen na poimanje individue (subjekta) svojstveno za­padnoevropskoj tradiciji.

Sticaoci ili vlasnici?

Jedna od osnova liberalizma je i koncept privatnog vlasništva. Međutim, vlasnici ne praktikuju uvek svoja vlasnička prava, što os­tavlja prostor za skvoting (squat­ting) – nedozvoljeno zauzimanje i korišćenje tuđe imovine. Ako umes­to nacionalnih teatara ili opera pokušamo da nađemo umetnost na alternativnim lokacijama, možemo videti kreativnu energiju koja buja na najneočekivanijim mestima. Od ulične umetnosti (o kojoj je bilo reči u prethodnom broju Škripa) do umetničkih kolektiva koji skvotuju napuštene objekte za svoje potrebe.

Zanimljiv je slučaj Hamburga, u kome je nekih 200 umetnika zau­zelo zgrade boreći se protiv namere gradskih vlasti da džentrifikuju je­dan deo grada. Paradoksalno je da je namera gradskih vlasti bila upravo da džentrifikacijom u grad privuku “kreativnu klasu” – projekat se zvao “Hamburg, grad talenta”. Za raz­liku od recimo Berlina u kome su vlasti rasterale poslednje (zvanične) skvotere 2009. godine, u Hamburgu je usvojena strategija dogovora sa skvoterima, pa su na kraju gradske vlasti otkupile zemlju od investi­tora koji je želeo da gradi u tom delu grada. Tako ovaj deo grada da­nas predstavlja jednu jako živahnu zajednicu umetnika i neumetnika koji stvaraju i prave ozbiljne pla nove o revitalizaciji tog dela rada.

Stanovnici karton naselja ili graditelji konzumerističkih Meka?

Naravno, postoje i drugi, anonimniji, primeri skvotinga, kako uspešnog tako i bezuspešnog. Os­novna ideja skvotinga je zapose­danje i korišćenje prostora koji se inače ne koristi. Ono što ide na ruku dugogodišnjim skvoterima su pravne regulative, tačnije insti­tucija održaja. Naime, ako državina – faktička vlast subjekta nad nečim što nije njegova svojina, a koja šteti vlasniku – traje određeni duži period, on svoj status može legalizovati kao svojinu. Zato vlasnici pribegavaju izbacivanju onih koji žive na njiho­vom posedu. Ali čak i kad se to ne desi, jako je teško u praksi dokazati da državina traje potrebni vremenski period.

Formalno, jednim od oblika skvotinga može se smatrati i život u kartonskim naseljima (slamovima), s obzirom da oni koji u njima žive nemaju dozvolu za to. Međutim, postoje bitne razlike koje odva­jaju one koji žive u straćarama od sekundarnih sirovina od onih koji mogu, poput stanovnika Hamburga, da zauzmu zgradu i ne daju gradskim vlastima da je sruše.

Prema jednoj proceni UN, do 2030. polovina svetske populacije će živeti u slamovima. I danas, ogroman pro­cenat stanovništva nekih gradova živi u ovakvim naseljima, naročito u zemljama “Trećeg sveta”. Kao kra­jnje nezaštićeni i siromašni, oni vrlo lako postaju meta gradskih vlasti i investitora koji žele da džentrifikuju delove grada u kojima te populacije naseljavaju. U Beogradu je primer naselja Belvil bio aktuelan za vreme Univerzijade 2009, ali i širom sveta se dešavaju slične stvari – npr. u Del­hiju za Komonveltske igre 2010. go­dine.

U nekim slučajevima se dešava da pri iseljenju ljudi iz slamova dob­iju obeštećenje u vidu neke druge lokacije, često na samoj periferiji grada, što u praksi podrazumeva smanjene prilike za posao zbog du­gog i skupog putovanja do centra grada gde su izvori zaposlenja za njih. Zbog svega toga su na nekim mestima nastali jako organizovani politički pokreti koji se bore za prava onih koji žive u slamovima. Dobar primer su crvenokošuljaši,

Abalali baseMdžondolo (Abahlali baseMjondolo, u prevodu: oni koji žive u straćarama) u Južnoafričkoj Republici. AbM je najveća orga­nizacija te vrste u Južnoj Africi, a suština njihovog zalaganja je zahtev da društvena vrednost urbanog zemljišta treba da bude važnija od komercijalne vrednosti. Na početku se zalaganje ovog pokreta baziralo na protivljenju rušenju karton naselja, ali ubrzo je borba za poboljšanje us­lova života u ovim naseljima postala mnogo uopštenija. Oni ne učestvuju u političkom životu JAR – bilo kroz političke partije bilo kroz NVO – i umesto toga pokušavaju da stvore “življeni komunizam”, kroz izgrad­nju direktne demokratije na mestima gde ljudi žive i rade.

Promišljanje ili slogani?

Pripadnici AbM-a koriste slogan “pravo na grad”, kao i skvoteri iz Hamburga, ali i mnogi drugi koji se angažuju u borbi za aktivno učešće u oblikovanju gradova. Iako se da­nas jako često koristi u aktivističkim kontekstima, ovaj je pojam nastao u akademskom kontekstu. Naime, to je pojam francuskog teoretičara urbanosti Anrija Lefevra (Henry Lefebvre). Glavna Lefevrova ideja je da se prostor društveno proizvodi na složen način jer je zasnovan na vrednostima i društveno proizveden­im značenjima. Kao takav, prostor utiče na prostorne prakse i percep­cije – oblikuje delanje i mišljenje. Upravo zato, društvena proizvodnja prostora služi reprodukciji društva, a posledično i kapitalizma. Njegov koncept razvija najpoznatiji geo­graf današnjice, Dejvid Harvi (Da­vid Harvey). On tvrdi da je usva­janje “prava na grad” kao slogana, ali i političkog ideala važno jer se usredsređuje na pitanje ko upravlja vezom između urbanizacije i proz­vodnje viška vrednosti i upotrebe. Prema njegovom mišljenju, pravo na grad je više od individualne slo­bode pristupa urbanim resursima – to je (kolektivno) pravo da se sami menjamo kroz transformisanje gra­dova. Neki teoretičari smatraju da je u ovakvoj upotrebi Lefevrov kon­cept trivijalizovan time što se, kako bi to za neke druge fenomene rekao Žižek, zalaže za kapitalizam sa ljud­skim licem umesto autentičnog revo­lucionarnog naboja koji ovaj pojam ima kod Lefevra. Zato mislim da treba temeljno da promislimo ko ima pravo na gradove i – vodeći računa da ne romantizujemo pojave poput karton naselja kao nosioce novog revolucionarnog naboja – da nađemo svoje mesto u borbi za to pravo.

Piše: Ognjen Kojanić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *