Kratak osvrt na pojavu antologije “Iz Prištine, s ljubavlju”

8. maja 2011. | Kultura |

Pre nekoliko nedelja u Beogradu je, u ediciji TON B izdavačke kuće Algoritam Media, izašla antologija proze, drame i poezije nastale na Kosovu u proteklih nekoliko decenija. U isto vreme u Prištini je izašla antologija “Iz Beograda, s ljubavlju”. Vinovnici ovog čina saradnje su pre svega Saša Ilić i Jeton Neziraj, pisci, koji su saradnju na ovom projektu započeli 2010. godine, susretom u trećoj zemlji, u Nemačkoj, u Lajpcigu. Interesantno je da je u Beogradu izlazak  antologije gotovo potpuno prećutan (ukupno dva novinska priloga), dok je u Prištini situacija bila bitno drugačija, tako da je većina štampe propratila izlazak beogradske polovine antologije. Velika je šteta što su se mediji u Beogradu tako poneli, jer je u pitanju jedan od retkih primera saradnje između ljudi sa Kosova i iz Srbije (“srba” i “albanaca”), koji su razdvojeni ratom i kontinuiranim nepoverenjem na osnovu identiteta i zločina sa etničkim predznakom, izgradili svetove neverovatno udaljene s obzirom na to koliko blizu jedni drugima žive. Primat je odnelo pretvaranje konkretne teritorije sa konkretnim ljudima i konkretnim životima u simbol nacionalnog čega god. A na toj konkretnoj teritoriji ti konkretni ljudi su se svađali oko tih nacionalnih čega-god, stvarajući gorespomenute
udaljene svetove. Na osnovu izostanka reakcija na antologiju u Beogradu, čini se kao da je ovde zaista malo kome stalo do opšteg popravljanja (uspostavljanja,
održavanja) odnosa. Na građenju i održavanju mržnje se radilo, a mnogi rade i sada. U toj atmosferi umetnici su pomislili da su se našli pred tom mržnjom, i pomislili su na to da im ona smeta u međusobnom komuniciranju. Mržnja, kao greška velikog broja ljudi, iz nekog razloga je za umetnike jako inspirativna.
Toliko inspirativna da je ostalau fokusu jednog ovakvog projekta, iako sama dela zastupljena u antologiji nisu nužno (neka jesu) posvećena tom ili sličnim pitanjima. U svetlu toga je i prepiska na početku antologije između Neziraja i Ilića nazvana “prepiskom izdajnika”, u skladu sa dominantnom podelom po  nacionalnim pitanjima iz ugla nacionalista. Sam naslov zajedničkog intervjua (vidi link) govori o tome da se pisci osećaju kao predstavnici zajednica koje su u  sukobu. I u samoj antologiji, odnos te dve zajednice jeste jedna od češće zastupljenih tema. Međutim, te same široke zajednice nisu stale iza svojih predstavnika. Naslov te prepiske nije adekvatan, barem u Beogradu, u kome bi
pre odgovarao naziv “nebitna prepiska”, s obzirom na potpuni izostanak šire vidljivosti ove inicijative. Ako ništa drugo, barem niko nije uzeo aktivno da
lovi “izdajnike”. Generalno, usled dosadašnjih reakcija na antologiju, postavlja se pitanje da li je ova knjiga bitnija kao čin saradnje pojedinaca iz dve sukobljene
sredine, ili kao skup dela sa sopstvenom težinom, van konteksta sukobljenih zajednica. Najbolje bi bilo da je  jednako važna u oba aspekta, a koliko je uspešna u tome, ostavljam čitaocu da prosudi.

Piše: Milan Škobić

Izbor iz antologije nove albanske književnosti Kosova
,,Iz Prištine, s ljubavlju“

Priredila: Nata Kovačević, uz dozvolu priređivača antologije.
Prevod:
Fadilj Bajraj – Dževdet Bajraj, Anton Berišaj
Škeljzen Malići – Arben Idrizi, Trina Gojani i Genc Kadriu

Dževdet Bajraj: Na izlogu smrti

Posrćući po svežim grobovima
sloboda je koračala kao velika dama
pokušavajući uzalud da obriše rukavom
ukus smrti sa svojih usana
Na vrhu ruševina kuća
kao žive urne na izlogu smrti
ljudi su žvakali sećanja
negde daleko
na nebu rasparanom od krikova
poubijani su izjavljivali saučešće jedni
drugima
za svoje bližnje koji su ostali u životu.

Anton Berišaj:Smrt laži

ja i likurg
iznad zastrašujućeg ambisa
uma duše
i nečujne smrti
rekosmo
i dalje država mora postojati
jer ljudi su i dalje loši
i smrt treba da postoji
jer ljudi nisu naučili šta je život
i tako ja i likurg učinismo
da život nastavi po starom
u neku novu laž
u neko novo verovanje.

Genc Kadriu: Orao

Orao postoji pre albanstva
I postojaće i mnogo vremena potom.
Jezik kojim ti govorim zemlja je orlova
Ali orlovi nisu umesto albanskog cveća.
Zašto si me stavio pod zastavu, pod crveni filter¬?
Treba li ti kontrast da mi obojiš tragediju?
Ljubav nas je sakupila ovde zato što smo sledili isti trag
A trag nas je ujedinio u jedan jezik, bez zastave.
Jesi li video zastavu ljubavi? Ja nisam.
Ja vidim samo tebe, samo nas i u nama novog sebe.
Albanski jezik postoji pre albanstva
I postojaće mnogo godina nakon.
Budi orao, poleti iznad zastave
Zato što dole samo kokoši kljucaju.

Arben Idrizi: Kosovski haiku

Iz zgarišta kuće
diže se oštri dim
samo ne iz dimnjaka.

Dok

dok poznavaoci umetnosti
pa i takozvani intelektualci
i političari koji su kao bajagi ljubitelji
umetnosti
i studenti
i parajlije koje vole da se pretvaraju da
troše
i prosjaci koji hukću i trljaju ruke
i policajci koji čuvaju red i vlastodršce
i pičke koje se potajno i naočigled jebozovno
smejulje
i ostali zgubidani koje usrećuju slučajni
uspesi
dolaze na otvaranje neke izložbe
ili nekakvo književno veče
ili neki seminar
ili neki koncert
ili neku promociju stvaralaštva
ili bilo koju pizdariju ove vrste
ja
gamižem ulicama u potrazi za nekim zalogajem
ili trtljam s ortacima o našoj bedi o
siledžijama i ubicama
ili skapavam na krevetu kao omatoreli pas
ili žalim za ljubavlju žene koja je spasla
sebe kada
me je napustila
ili sednem da nešto pročitam ili napišem i
odmah userem stvar
ili idem u nužnik i ne mogu da verujem da
me ni govno neće
ili se zajebavam sa mojim budalaštinama
ili gajim nadu da će mi se pre samoubistva
dogoditi
čudo prirodne smrti
ili plešem sa svojom senkom svojim ludilom
svojom trapavošću
ili postajem pokvaren zadužujem se do grla
vređam svu
čeljad oko sebe
ili ili ili
naprosto preživljavam u ovoj golemoj
drkaonici

Zveri vole otadžbinu

zveri vole otadžbinu
zveri su pravi oslobodioci
nenadmašni revolucionari
zveri prolivaju i poslednju kap krvi
za otadžbinu
zveri urlaju do promuklosti u ime otadžbine
(pas se boji da će mesec osvojiti njegovu domovinu
zato laje na njega!)
zbog otadžbine
zveri te izgrebu, zariju kandže
raspore grlo
ako nisi poneo zastavu
ne gine ti mrtvački pokrov
zveri ti isišu krv ako nisi na zboru
u pravom rovu
čim izbije rat zveri dižu u vazduh
moral pravo savest
zveri znaju da im bog prašta
sve što urade
zveri vole otadžbinu i služe joj odano
zveri u sveti oslobodioci
zato traže za nagradu svu vlast
i svo bogatstvo.

Trina Gojani: Gomila i ti

Sela sam naspram gomile
bili su više nego ljudi, ne baš ljudi
zavist je već bila napravila prve korake
možda je i prohodala i stasala
gledala sam u gomilu, tražila tebe u njoj
i svaki put kad sam te lovila videla sam da oni
nisu ni ljudi
a ni zveri… nestajali bi u mojim očima
zatim sam počela da opipavam gomilu
niko nije imao tvoj oblik kostiju
niko nije imao bol u grudima poput tvoje
odustala sam od potrage
i tada sam već osetila, osetila sam bol
traganje za nečim vrednim usred gomile
teže je nego držati gomilu na plećima
osetila sam da me steže grlo i naviru suze
progutala sam ih i tražila te među suzama
i nađoh te konačno na dnu duše
bio si zgrčen, pun straha
gomili ne pripadaš ni ti
ni moja duša.

Besa Saljihu

Tri meseca

„…na kraju drugog meseca nisam više uopšte izlazila iz svoje sobe… samo kada bih čula da je autobus zamakao
i osigurala se da u domu nije ostala niti jedna od devojaka, zbog bolesti ili nekog izmišljenog razloga
kao što je bio slučaj sa mnom, skinula bih se gola i bazala besciljno gore-dole zastavši samo pred vratima
njene sobe. tu bi mi neki talas hladnoće prosto oduzeo dah. pokušavala sam da vidim u mašti šta ona radi baš
tog trenutka, ali nisam uspevala. Da li možda sedi na nekoj terasi i puši marihuanu? kakva je šolja iz koje
srče kafu?…“

75 (ili više) sati

„…od toga dana svakog jutra te gledam kako se zavaljuješ i pospano njišeš u udobnoj fotelji dok ti cigareta
lagano dogoreva između elegantnih prstiju – ponekad zaboraviš da povučeš dim, često ne otreseš pepeo, a
znaš i da je ostaviš da dogori prislonjena uz bakarnu pepeljaru kraj velike šolje kafe koja isparava dok ti
dremaš ili sanjariš – kosa ti pada na ramena preko crne haljine u kojoj te uvek vidim kada si na balkonu
nekako izgubljena u meditaciji a ja zamišljam da tiho u sebi ponavljaš delove ludih i lepih snova koje samo ti
možeš da sanjaš…“
prevod: Škeljzen Malići

Iljir Đocaj

Ništa

„…mlada od Kućaja ima kose oči i stalno zagorčava život njenom mladom sinu, a on neiskusan nije uzeo za
ženu Gospođu od Drešaja, za koju samo što ga nisu molili kad god je dolazio tokom leta, već je uzeo tu devojku,
o kojoj niko nije znao odakle je, čija je, i koja ništa drugo nije znala osim da se šminka i oblači nekakvu
odeću, za koju je bolje da je gola nego tako obučena, i da grli supruga oko vrata, jer i kada je prvi put došla
obukla se kao muškarac u pantalone, a Džufa je rekla da će postati i suprug svome mužu, jer ona je dobro
znala tu vrstu žena…“
prevod: Nailje Imami

Arben Idrizi

Kristalni vazduh

„…pre nego što sam stigao do stabla, čuo sam kretanje. Polako sam se približio. Stajao sam korak dalje.
Ugledao sam jednu krvavu, crnokosu ženu. Drhtala je sva, potpuno sklupčana. Ruku koju je držala u ustima
izvadila je i pružila prema meni. Poluzgrčeni prsti su bili kao unakažena duga. Skamenio sam se pred njom.
Osetio sam da vazduh postaje kristalan. Kristalni vazduh u kome se svašta ogleda…“
prevod: Nailje Imami

Arben Idrizi

prevod: Škeljzen Malići

Ponovo si tu

Ponovo si tu, neviđeni junak samoće
gladan kao pas lutalica.
Ponovo si tu i pitaš se
zašto te sasvim mimoilazi želja za samoubistvom.
Ponovo si tu i oplakuješ jednu od ljubavi
koju očajnički hoćeš da pronađeš na drugome mestu
oplakujući sebe, oplakujući druge, čitav svet, ništavilo.
Ponovo si tu nakazan i uništen.
Ponovo si tu, nipodaštavan u svojoj zemlji.
Ponovo si tu, u ratu protiv svega
a ne možeš da podneseš ni sebe samog.
Ponovo si tu i svaku vlast šalješ u pizdu materinu.
Ponovo si tu, sumnjaš u svako rodoljublje
svaku revoluciju.
Ponovo si tu, pevaš miru usred pustinje.
Ponovo si tu prestrašen od halucinacija
i snova da bi mogao biti koristan za svoje bližnje.
Ponovo si tu, uvek uzimajući od bližnjih
i ne dajući im ništa zauzvrat.
Ponovo si tu, pothranjuješ njihove nade
da ćeš jednog dana uspeti
a u sebi se podsmevaš njihovom ubeđenju da si neki važan tip.
Ponovo si tu, pretvaraš žalost u meru bića,
i daješ joj svojstva svetosti.
Ponovo si tu, nudeći ljubav koja seje strah.
Ponovo si tu, gledaš svojim ludim i pametnim očima.
Ponovo si tu, zamajavajući i zaustavljajući smrt beskrajnim pričama.

Ardijan Hadžaj

Glavna hronika Kosova polja

„…dugačka kolona konjanika i pešaka je zastala. Niko nije pitao zašto. Čitavom ovom vojnom karavanu bilo
je teško da se razume zašto se stalo, ali i zašto se ide dalje. Oni na čelu kolone su sigurno znali razlog. Nuredin
je naučio iz prethodnih iskustava da vojna kolona zastaje iz dva razloga – ili što ju je napao neko ili da bi se
odmorila. Nuredin je svaki put priželjkivao ovaj drugi razlog. Ako bi pomislio da je neki napad, opasnost je
ipak bila daleko od njega, pošto bi uglavnom stradali oni koji su bili na čelu…“
Prevod: Nailje Imami

Ragip Suljaj

Nemam vremena da živim sa smrću!

„…ne znam zašto od mene traži osvetu? Ja bih ga spasao da to zaslužuje, ali ne može da ga spasi onaj koji nije
u stanju da spasi ni sebe. Jedini njegov put je mračna provalija: gde ga niko ne može videti. Da se sakrije u
nečije telo dok ga ne budu zaboravili, dok se ne bude mislilo da je nestao, i da se neće više pojaviti sa svojim
slatkim zavođenjem, s lažnim nektarom koji spravljaju samo đavoli…”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *