Kriza medija = kriza društva

26. maja 2014. | Društvo |

krizadrustvaU prvi mah u susretu sa ovim naslovom sam pomislila: „Šta ja tu imam novo reći?“ No, u razmišljanju da li uopšte da krenem sa pisanjem, kolebanje je nadjačao utisak da je obaveza svakog iole s(a)vesnog građanina (a takvim se usuđujem da se smatram) da glasno i neumorno govori o stvarima o kojima institucionalni aparat države toliko ne želi da govori.

Zašto ne želi da govori? Lako je uočiti ozbiljnu disfunkciju političkog sistema u kom postoji toliki jaz između, sa jedne strane, grupe ljudi kojima je vlast poverena na određeni period, a koji odbijaju da sebe percipiraju kao podređene državi i sa druge strane, nesumnjivo deprivilegovanog stanovništva, zbog kog ta država i postoji. Masmediji, još u IXX veku prepoznati kao četvrta grana vlasti, ne smeju pristati na bilo kakvo umanjenje svoje uloge čuvara zdravog, transparentnog, odgovornog, a iz svega toga proizilazi i – srećnog društva. To bi bila teorijska postavka, rečenica koju bi na fakultetu društvenih nauka naučili za neki ispit i sa kojom bi se zadovoljno složili, klimnuli glavom. No, šta od toga mi zaista uočavamo u praksi, svaki dan kada otvorimo novine, upalimo televizor? Sve dok ne počnemo svakodnevno da postavljamo ovo pitanje sebi i drugima i da zahtevamo odgovor ostaćemo inherentna, depersonalizovana masa koja nema prava da bude nezadovoljna svojim položajem.

Narod Balkana (namerno upotrebljen oblik jednine) pati od već dobro utvrđene boljke – zaboravljanja. Ako u glavnim kožnim foteljama sede ljudi koji u svojoj biografiji imaju stavku: osoba zaslužna za kreiranje, podržavanje i sprovođenje Zakona o javnom informisanju iz 1998., na osnovu čega tačno očekujemo da se ti isti ljudi sada (po svopstvenim tvrdnjama potpuno neopterećeni političkim oprtunizmom) najednom bore za slobodu i pluralizam misli? Da li smo toliko naivni ili samo lenji da se zainteresujemo?

Podesćanja radi, taj zakon, donesen simbolično 20. oktobra, na Dan oslobođenja Beograda od Nacista, u članu 72. navodi kako pri podnošenju krivične prijave protiv bilo kog medija zbog pozivanja na rušenje ustavnog poretka ili objavljivanja informacija iz stranih radiodifuznih agencija, nadležni organ je u obavezi da u roku od 24 časa zakaže umeni pretres i tuženom dostavi poziv na isti. Tuženi je dužan da na pomenutom pretresu dostavi dokaze o istinitosti informacija koje je objavio. Ceo proces pretresa, iznošenja dokaza i saslušavanja svedoka mora biti okončan u roku od 24 časa. Ako ne uspe da dokaže istinitost, tuženom sledi novčana kazna. Ona mora biti naplaćena, pogađate – u roku od 24 časa.

Predstavljajući ovaj zakon Narodnoj skupštini, tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić, objasnio je kako se to naša zemlja u tom trenutku izdvaja od ostatka sveta: „Pravo svakog građanina da bude slobodno, objektivno i potpuno informisan, kao i njegovo pravo da učestvuje u toku i procesu informisanja, predstavlja demokratsko dostignuće kojim se malo koja zemlja u svetu, kao naša, može pohvaliti.“ (Transkript ove i drugih sednica dostupan vam je na veoma korisnom sajtu otvoreniparlament.rs.)

Da se vratimo na već postavljeno pitanje – kako je sve to izgledalo u praksi? Već 22. oktobra u 7 i 15 ujutru podnešena je prijava protiv novina „Evropljanin“ i troje odgovornih zaposlenih lica zbog teksta „Šta je sledeće, Miloševiću?“ koji je izašao 19. oktobra, dakle pre donošenja pomenutog zakona. Sudija za prekršaje nepuna dva sata kasnije, u 9 prepodne, dostavlja poziv na pretres optuženima. Dva dana kasnije sud izriče novčane kazne koje ukupno iznose 400 000 maraka. Poređenja radi, prosečna mesečna plata u Jugoslaviji te 1998. iznosila je 130 maraka. Slavko Ćuruvija, osuđeni vlasnik pomenutih novina za 2496. broj NIN-a koji je izašao 29. oktobra prepričava: „Na računu SDK (Službe društvenog knjigovodstva, finansijski organ državne uprave, prim. aut.) zatekli su dva dinara. Došli su u prostorije da naplate ostatak. Ovaj sto vredi 50 dinara, ovaj kompjuter 1000… A onda su, prateći moju ćerku, došli do kuće gde stanujem. Sedam – osam policijskih kola, marica, tridesetak policajaca. Neki su bili sa automatskim puškama. Dva sata je trajala opsada.“ Za pet meseci Slavko Ćuruvija biće mrtav.

Ovo verovartno nije ništa što do sada niste znali, ali jeste nešto što se često zaboravlja. Ako počnu da vam zabranjuju da se oglašavate u javnosti o ma kojoj temi, ma koliko nebitna ona bila, makar se radilo i o bračnom statusu Premijera (što realno spada u domen žute štampe i nikog ni ne bi zanimalo, a ni ne bi trebalo da zanima, da nije zabranjeno), već ste na opasno klizavom terenu cenzure. Situacija za tren oka može skliznuti u mnogo mračnije sfere. Kriza medija jeste kriza društva.

Čovek je sklon da veruje da je naučio iz svojih prethodnih iskustava. Sa znanjem koje sada imamo, sa svešću o greškama prošlosti, sa Internetom kao revolucionim masmedijom koji pojedincu daje ulogu emitera, a ne samo pasivnog recipijenta, bilo bi nemoguće zatvoriti javni protok misli i informacija i uspostaviti državnu cenzuru. Da li te to tako? Ipak ne. Film „Talas“ (u originalu „Die Welle“) iz 2008. lepo oslikava kako su neke mračne epizode političke prošlosti u stvari imanentne čoveku kao biću, a ne određenom vremenskom periodu, kako želimo da verujemo. „Talas“ govori o događaju koji se zaista desio 1967. kada je profesor istorije Ron Džouns u jednoj srednjoj školi odlučio da sprovede eksperiment nad svojim učenicima. Te nedelje na redu je bila lekcija o diktaturi, autokratiji, nacističkoj Nemačkoj. Kada je Džouns pitao učenike šta znaju o ovoj temi, oni su odgovorili da je tako nešto nemoguće danas, da o tome već svi sve znaju i da ne shvataju kako je uopše moguće da je nemački narod pristao na takav sistem i mirno gledao kako se pune logori. Džouns odlučuje da ih razuveri. U narednih nedelju dana on se postavlja kao njihov vođa i postepeno im uvodi elemente discipline, poslušnosti, zajedništva, vizuelne identifikacije grupe, distinkcije od svih drugih, elitizma, petvarajući školski razred u desničarsku grupaciju. Eksperiment se razvija zabrinjavajućom brzinom, grupaciji se priključuju i učenici drugih razreda, oduševljeni pokretom i u jednom trenutku sam Džouns, uplašen, odlučuje da sve prekine i predoči učenicima dokle su stigli i šta dozvolili, a sa kakvim su ubeđenjima krenuli. (Pomenuta nemačka verzija filma kraj eksperimenta sama izmišlja, kako bi dobila na spektaklu, no postoji američka verzija iz 1981. koja bliže slika stvarne događaje. Snimljen je 2010. i dokumentarac koji obrađuje ovaj eksperiment i zove se „Lesson plan“.) Istorija (ni)je učiteljica života?

Nemojte dozvoliti da vas neko ubedi da je njegovo pravo na izgovorenu reč veće od vašeg. Apsurdno je što je u društvu XXI veka to potrebno i naglašavati. Svaka individua ima pravo da svoje misli učini javnim, naravno u okvirima milovski shvaćene slobode, kao civilizacijske tekovine. Društvo ne može da bude zdravo bez srećnih pojedinaca koji ga tvore. Smatram da neću znati tako vešto i entuzijastično da zaokružim ovu priču, kao što je to uspeo Andrić, primetivši: „Sve su Drine ovog sveta krive. Nikada se one neće moći potpuno ispraviti. Nikada mi ne smemo prestati da ih ispravljamo.“

*Sporni tekst objavljen u „Evropljaninu“ dostupan vam je na sledećoj adresi: http://www.slavkocuruvijafondacija.rs/sta-je-sledece-milosevicu-tekst-zbog-kojeg-je-zabranjen-evropljanin/

Ema Stepanović
Foto: modernimmortal.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *