LJUDI NISU ROBA…?

8. maja 2011. | Ljudska prava |

Šta je trgovina ljudima?

Najšira definicija kaže da je trgovina ljudima (trafficking) najčešće međunarodna trgovina ljudskim bićima u svrhu različitih vidova seksualne eksploatacije, prinudnog rada, ilegalnog usvajanja dece, prisilnih brakova, trgovine organima i bebama, primoravanja na vršenje kriminalnih dela, prisilnog prosjačenja… Zove se još i “moderno ropstvo” jer najdrastičnije ugrožava najosnovnija ljudska prava (pravo na život, slobodu kretanja i izbora, raspolaganjem sopstvenim telom…) Problem trgovine ljudima predstavlja jedan od najvećih problema sa
kojima se moderno društvo suočava. Jedan drugi globalni fenomen je posebno pogodovao za razvitak velikih međunarodnih mreža trgovine ljudima – globalizacija. Sve slobodnije
se krećemo (granice država su sve otvorenije) a koristimo i sve pogodnosti koje nam internet pruža (umrežavanje putem društvenih mreža, na primer); nažalost, isti ovi uslovi bez kojih danas ne bismo mogli da zamislimo život, ujedno su i pogodnosti koje kriminalci-trgovci zdušno koriste. Kasnije ćemo se više posvetiti ovome. Za početak treba istaći da je trafiking, uprkos svim naporima koje društvo ulaže u raskrinkavanje velikih trafiking lanaca, i dalje niskorizična kriminalna delatnost. Zašto je to tako? Kao i svaka globalna kriminalna mreža, ima strogu hijerarhiju (zbog kompleksnosti procesa trgovine žrtvom). Zato je u ovom poslu uobičajeno da je jedna kriminalna mreža sastavljena od nekoliko različitih manjih ćelija, od kojih je svaka specijalizovana za određenu fazu trgovine (vrbovanje, tranzit, eksploatacija). Budući da je ova
mreža dobro uvežban tim kriminalaca (svaki sa svojom ulogom i zaradom od iste), lanac koji oni sačinjavaju je veoma stabilan (što umanjuje rizik da će neko od njih biti krivično gonjen jer
je i individualna krivica umanjena). Trafiking je visoko-profitabilna delatnost, a upravo je ovo najveći razlog njene nisko-rizičnosti: trgovci potkupljuju sve, od carinika preko običnih
građana pa sve do sudija. Zapravo, trafiking je jedna od tri najprofitabilnije ilegalne delatnosti na svetu (pored trgovine oružjem i drogom) a prema nekim procenama, zarada koja se sliva
u džepove trgovaca iznosi između 10 i 500 milijardi dolara godišnje. Prema Ujedinjenim Nacijama i Stejt Departmentu, broj ljudi koji godišnje završi u lancu trgovine ljudima
kreće se između 600 000 i milion ljudi, a 80% čine žene i deca, od čega 50% čine maloletnici. Prema nekim procenama, čak 27 miliona ljudi je danas u ropskom položaju, a oko 8 miliona su deca.

Šta kaže zakonodavstvo

U Palermu je 2000. doneta Konvencija UN-a protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, koja se sastoji od tri protokola. Jedan od njih je i Protokol o prevenciji, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima u kome, između ostalog, stoji i da je trgovina ljudima: “Vrbovanje, prevoženje, prevođenje, prebacivanje, skrivanje lica upotrebom sile i drugih oblika prisile, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja ili teškog položaja, davanja ili primanja novca ili drugih
koristi da bi se dobio pristanak lica koje ima kontrolu nad drugim licem u cilju eksploatacije (…) Pristanak žrtve na eksploataciju ne umanjuje odgovornost pred zakonom lica koje se bavi
trgovinom ljudima.” Ono što čini ovaj Protokol značajnim, jeste to što je on prvi zvanični i globalni dokument koji tretira trgovinu ljudima kao krivično delo i obavezuje svoje potpisnice (do juna 2010. Protokol je potpisalo 117 država) da sarađuju u istragama i procesuiranju optuženih. Takođe, Protokol garantuje žrtvama punu zaštitu i poštovanje njihovih ljudskih prava. Kada je u pitanju zakonodavstvo Srbije, počećemo sa Ustavom. U poslednjem Ustavu postoji član 26. koji
kaže da: “Niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu. Svaki oblik trgovine ljudima je zabranjen. Zabranjen je prinudni rad. Seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra se prinudnim radom.” Početkom 2006. donet je i Krivični zakonik koji u članu 388. predviđa kaznu zatvora u trajanju od 2 do 10 godina, a kazna se povećava na 15 godina jedino u slučaju da je izvršena teška telesna povreda lica. Da bude još skandaloznije, prema sledećem članu (389.) inkriminisana trgovina decom radi usvojenja
predviđa zatvorsku kaznu u trajanju do samo 5 godina.

Šta trgovina ljudima nije

Zbog upotrebe određenih termina koji se obilato koriste u medijima a dovode se u vezu sa trgovinom ljudima, mnogi bivaju dovedeni u zabludu da su krijumčarenje ljudi i prostitucija
sinonimi za trgovinu ljudima. Međutim, u tekstu koji sledi videćemo da nije tako.
1. razlika između trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi
• Trgovina ljudima može biti unutrašnja (kada žrtvu sa siromašnog juga Srbije (npr.) u Beograd dovedu radi eksploatacije) i međunarodna. Ona uvek podrazumeva upotrebu prisile, dovođenja u zabludu i manipulaciju žrtvom, dok je jedini i isključivi cilj ovakvog delanja sticanje profita eksploatacijom žrtve.
• Krijumčarenje ljudi uvek podrazumeva prelazak granice (setite se koliko je samo ljudi tokom 90ih sa ex-Yu prostora prebeglo u zapadnu Evropu). Inicijativu pokreće i pristanak daje isključivo lice koje bi da ilegalno pređe granicu. Razlozi za to su najčešće ekonomske prirode. Isključivi cilj ovog delanja takođe je profit, ali ne postoji eksploatacija žrtve jer posao krijumčara je da samo prebaci preko granice, kada krijumčareno
lice dovede do dogovorene tačke, nadalje je prepušteno sebi.
2. razlika između trgovine ljudima i prostitucije
• Trgovina ljudima uvek podrazumeva ropski položaj. Žrtva nema apsolutno nikakvu slobodu kretanja, odlučivanja. Seksualna eksploatacija je samo jedan vid eksploatacije i njome uvek orkestrira makro, odn. pimp (ređe “madame”) koji određuje koliko će žrtva “mušterija” zadovoljiti i kako, a sav novac ide u njegov/njen džep.
• Prostitucija je prosto zanimanje za koje se neki ljudi (žene najčešće) odlučuju. Dakle, imaju apsolutnu slobodu da raspoložu svojim vremenom i telom kako žele, sami određuju “tarifu” i sav novac zadržavaju za sebe.

Zašto ljudi postaju žrtve trafikinga?

Uobičajena zabluda je da su sve žrtve trafikinga poreklom iz siromašnih zemalja. Nijedna zemlja
nije izuzeta kada je ovaj problem u pitanju. Svaka država ima razvijenu underground mrežu koja zarađuje od ove delatnosti i svaka ima obavezu da se bori sa istom. Svako od nas je potencijalna žrtva, nezavisno od boje kože, nacionalnosti ili materijalnog stanja. Međutim, postoji par osnovnih faktora koji utiču na formiranje specifične političko-socijalne klime koja najviše pogoduje razvitku ove kriminalne delatnosti:
1. ukupne prilike u (tranzicionoj) zemlji – ratovi, siromaštvo, nezaposlenost, nejednaka podela moći, različite prirodne katastrofe, politička previranja…
2. rodna diskriminacija – ovo može biti posledica različititog kulturološkog (patrijarhat) i političkog (rat) nasleđa zemlje, kada se javljaju najrazličitiji stereotipi i predrasude koje za posledicu imaju marginalizaciju i obezvređivanje položaja žene u civilnom društvu.
3. diskriminacija na tržištu rada – istraživanja pokazuju da u Srbiji žene imaju u proseku 16% nižu platu od muškaraca za obavljanje istog posla. Žene su izloženije diskriminaciji i prilikom zapošljavanja: mnogi konkursi sadrže ređe pitanja a češće zahteve vezane za izgled i godine kandidatkinja. Sem toga, češće su izložene i seksualnom uznemiravanju i mobingu na radnom mestu, a prve se otpuštaju prilikom privatizacija ili restruktuiranja preduzeća.
Uzevši ove i mnoge druge faktore u obzir, žene su često primorane da usled prepreka stupe na ilegalno tržište, odn. u nezaštićenu kriminalnu mrežu koja vodi u različite vidove eksploatacije.
4. socijalni činioci – budući da je pozicija muškarca uobičajeno jača u ovakvim društvima od ženine, kada dođu teška ekonomska vremena, taj jaz se samo još više pojačava. Današnje društvo vrši veliki pritisak na žene svih uzrasta i kada je izgled u pitanju: usled toga, žene sve više posmatraju svoje telo kao još jedno sredstvo za sticanje boljeg društvenog položaja i ekonomskog stanja.
5. nasilje nad ženama i decom – porodično nasilje je jedan od najvažnijih uzročnika zbog kojih devojke, deca i majke napuštaju svoje porodice u potrazi za boljim životom. Predstavljaju lak plen za trgovce koji će onda njihovu situaciju iskoristiti da bi im ponudili što bajkovitiju “poslovnu priliku” i život “tamo negde”.

Kako izgleda proces trgovine ljudima?

Proces trafikinga se odvija u tri faze:
1. faza regrutacije (vrbovanja) – trgovci su sjajni psiholozi. Načini na koji će vrbovati svoje žrtve su raznoliki ali svi su upereni isključivo ka izvoru nezadovoljst(a)va žrtve. Trgovci ne samo što su odlični profajleri, već su i veoma strpljivi. To su često ljudi koji su žrtvi i najbliži: članovi porodice, prijatelji, komšije, dečko/devojka. Često se trgovci upletu i u “emotivnu” vezu sa svojim
“plenom” i navedu ga da mu podari, ne samo svoje poverenje, već i brigu o budućnosti (što će ovaj itekako iskoristiti). Česti su i oglasi za “dobro plaćen posao” u inostranstvu i zemlji
(ovakve ponude uglavnom objavljuju navodne agencije za posredovanje u zapošljavanju), oglasi različitih agencija za poslovnu pratnju, masaže za džentlmene, pronalaženje bračnog
partnera… Vrbovanje putem interneta (chat roomovi, društvene mreže) se sve češće praktikuje jer žrtve lako i brzo stiču poverenje u trgovca koji može da im ponudi svašta: od emotivne
veze do nastavka školovanja u inostranstvu. Neretko su i sami roditelji ti koji prodaju svoju decu u slučajevima ekstremnog siromaštva (kada su obmanuti da tim činom ulažu u njihovu budućnost) ili patologije (kada je zarada jedini cilj).
2. faza tranzita – faza tranzita se uglavnom izvodi zahvaljujući pristanku same žrtve. Naravno, to se postiže obmanama i manipulacijom njenog poverenja. Koriste se prisila, ilegalne rute putovanja i rizičan prevoz. Faza tranzita može da se odvija u bilo kojoj zemlji (npr. Srbija je ujedno zemlja vrbovanja, tranzita ali i zemlja destinacije trafikinga).
3. faza eksploatacije (destinacije) – kada žrtva jednom dospe u šake trgovaca, eksploatacija se vrši na najrazličitije načine. Nezavisno od njene vrste, ona uvek podrazumeva najsurovije moguće uslove. Seksualna eksploatacija kao najčešći vid izrabljivanja žrtve podrazumeva rad
u različitim oblastima seks-industrije: obično se žene (ali i deca) primoravaju da rade u ulicama i kvartovima gde je smeštena porno-industrija i koncentrisana prostitucija, u agencijama za
“poslovnu” pratnju, barovima, kafanama, bordelima. Često završavaju i u pornografiji i strip-klubovima. Uglavnom rade u objektu u kome i žive; bivaju primorane da čiste, peru, kuvaju, da rade i po dvadeset sati dnevno i zadovoljavaju ogroman broj mušterija. Prisiljene su da
pružaju najrazličitije seksualne usluge bez ikakve zaštite pa oboljevaju od najrazličitijih polnih bolesti. Dečija pornografija je takođe veoma razvijena (Tajland). Prinudni rad pogađa
sve: žene završavaju u domaćinstvima i na bogatim imanjima, a muškarci uglavnom na građevinama, plantažama, u fabrikama. Uglavnom su to opasne i naporne situacije u kojima žrtve trafikinga i umiru usled preopterećenja i užasnih uslova. Prosjačenje pogađa
najviše decu, Rome i invalide. Žrtve se obično dovedu na “radno mesto”, trgovci ih sve rasporede na prometne lokacije a onda ostave satima da prose. Obično im postave i određeni
dnevni novčani limit koji moraju ispuniti, a u suprotnom bivaju surovo (fizički) kažnjeni. Zabeležen je slučaj jedne Romkinje bez udova koju je eksploatisao trgovac u Sarajevu: za
pet godina, samo od njenog rada uspeo je da sagradi hotel od 5 zvezdica. Svakodnevno viđamo decu u javnom prevozu koja pevaju za novac. Uvek treba imati na umu da novac koji im
date u većini slučajeva neće dospeti do njih čak ni u vidu obroka, apsolutno sve ide ljudima koji ih bezrezervno izrabljuju. U ruralnijim i tradicionalnijim društvima česta je trgovina ljudima
radi prisilnog braka. Devojke iz Nepala (a posebno device) su naročito tražene u Indiji zbog svoje svetle kože. U Africi postoje slučajevi da porodica ili pleme proda svoju decu, odn.
devojčice drugom plemenu sa kojim su u sukobu, kao deo mirovne nagodbe. Eksploatacija dece u vojne (odn. ratne) svrhe se odvija na tri načina:  deca se koriste kao kuriri i špijuni, kao deo političke propagande a mogu i direktno učestvovati u oružanim sukobima (“deca vojnici”). Deca vojnici su posebna kategorija koja izaziva mnoštvo kontroverzi. Procenjuje se da
je oko pola miliona dece u ovoj vrsti tropskog položaja. Najviše ih ima u Africi (polovina od ovog broja) gde se bore u građanskim ratovima (Siera Leone, Kongo, Sudan; u Evropi – Jugoslavija)
na strani pobunjeničkih grupa, ali i u vladinim vojnim formacijama (što je vrsta “javne tajne” u svetskoj javnosti). Ono što sada izaziva posebno burne diskusije kada je ova pojava
u pitanju, jeste pitanje treba li ta  deca da odgovaraju pred sudom zbog počinjenih zločina. Poslednjih godina je sve aktuelnija i trgovina organima. Na crnom tržištu se postižu ogromne
cifre za određene organe, a sve češće se trguje čak i jajnim ćelijama.

Mehanizmi kontrole žrtava

Kako bi žrtvu što duže izrabljivali i ubirali profit od toga, trgovci će učiniti sve da osiguraju svoju “investiciju”. Neki od mehanizama kontrole su sledeći:
• dužničko ropstvo – ovaj mehanizam je najzastupljeniji. Na koji način se odvija? Kada žrtva dospe na konačno odredište i shvati kakva joj budućnost predstoji, trgovac izvlači iz rukava priču o “otplaćivanju duga” zbog troškova koje je njen (žrtvin) transport izazvao nakon čega će je
pustiti. Naravno, ova nagodba je potpuni apsurd i predstavlja samo jednu od brojnih psiholoških manipulacija kojim trgovac pribegava kako bi žrtvu zadržao u začaranom krugu izrabljivanja. Kako vreme odmiče, trgovac će se sa brojkom koju je postavio poigravati, cifra će varirati u
zavisnosti od troškova koje izmisli: za šminku, hranu, smeštaj, odeću… Žrtvom se manipuliše i izazivanjem zavisnosti od narkotika. Neretko se manipuliše cifrom i u zavisnosti od žrtvinog “ponašanja”, sve dok novac ne dostigne sumu koju nije moguće otplatiti.
• zatočeništvo (izolacija) – za početak, trgovac će žrtvi oduzeti sve lične dokumente i svojinu kako bi joj onemogućio kretanje, povećao osećaj zavisnosti, izolovanosti i nesigurnosti.
Žrtvino kretanje se pažljivo prati, nije joj dozvoljen bilo kakav kontakt sa drugim ljudima. Koristi se zastrašivanje od policije (zbog njenog ilegalnog položaja u stranoj zemlji), a za zemlje destinacije se najčešće biraju daleke zemlje jer žrtva ne poznaje ni jezik ni ljude. Takođe, menjaju se i lokacije na kojima je žrtva smeštena da bi izgubila orijentaciju, da ne bi
razvila osećaj bliskosti sa okolinom i da bi se zataškali tragovi od policije.
• upotreba nasilja i straha – ovoj metodi se takođe često pribegava. Trgovci se služe nasiljem, pretnjama, brutalnim prebijanjem, silovanjem, gašenjem cigareta po telu, mučenjem
oštrim predmetima, lišavanjem hrane i vode… Nekada se sve ovo odvija pred ostalim žrtvama da bi im se pokazalo šta im sleduje ukoliko “ne slušaju”.
• upotreba pretnji i represalija žrtvinoj porodici – još jedna od delotvornijih metoda. Trgovac nastoji da sazna detalje o žrtvinoj porodici kako bi mogao da iskoristi tu bliskost. Ovo posebno funkcioniše kod dece žrtava trafikinga ili kod žrtava koje imaju malu decu: pošto ne mogu sebi da dozvole
da testiraju da li trgovac blefira (a najčešće ne blefira) oni su primorani da budu “poslušniji” i da trgovcu “ne prave probleme”. Neretko, u slučaju da se žrtva i izvuče iz lanca trgovine ljudima, njenoj porodici sledi odmazda.

Kako se žrtve izbavljaju iz lanca trgovine ljudima?

Nažalost, najčešće se ne izbave. U većini slučajeva, bivaju ubijene ili umiru usled bolesti i iscrpljenosti. Ali, kada uspeju da se izbave, to je najčešće zahvaljujući policijskim racijama, pomoći klijenata i građana (u većini slučajeva) i ređe, kada same organizuju i izvedu bekstvo. Nažalost, žrtvinim mukama tu nije kraj. Sa mnoštvom problema biva suočena i kada pobegne od trgovaca. U konzervativnim državama (iz kojih žrtve potiču i u koje se vraćaju nakon izbavljenja) ne postoje adekvatni programi koji će im pomoći u resocijalizaciji i ponovnom uspostavljanju normalnog života, a u onim pravno rigoroznijim zemljama, žrtva se suočava i sa zakonskim sankcijama zbog npr. ilegalnog izlaska iz zemlje, ilegalne prostitucije, povezanosti sa trgovinom droge i ostalim. Ni društvo, ni žrtvina okolina i porodica, nisu naročito tolerantni prema njoj kada se vrati kući. Ona je sada marginalizovana i osuđivana kao prestupnica i nemoralna osoba koja se bavi nečim što nije društveno prihvatljivo (kao što je prostitucija). Isto tako, ponovo postoji opasnost od trgovaca koji su je prvi put prodali (ukoliko su bili iz žrtvinog okruženja).
Pošto državne institucije uglavnom “peru ruke” od svega, velike međunarodne i nevladine organizacije preuzimaju brigu i specijalizuju se u pružanju pomoći žrtvama trgovine ljudima. OSCE (“Organization for Security and Co-operation in Europe”) je jedna od vodećih organizacija koje se bore protiv trafikinga, a u saradnji sa UN-om. Što se tiče domaćih organizacija, ASTRA je prva, najveća i najznačajnija nevladina organizacija koja pomaže žrtvama trafikinga. Osnovana je 2000. i kroz niz (besplatnih) programa (edukacije, prevencije, umrežavanja i istraživanja, osnivanja (u Srbiji jedinog SOS telefona koji pruža informacije o trafikingu i direktnu pomoć žrtvama) i aktivnosti (formiranje Mobilnog tipa specjalizovanog za terenske aktivnosti i Dnevni centar koji pruža psihološku pomoć žrtvama kroz različite edukativne i zabavne aktivnosti) najglasnije se bori protiv ovog problema.

Prevencija

Informisanost je najbolja prevencija. Kada putujete u inostranstvo (bilo turistički, radi školovanja ili posla)
bitno je da pre puta uradite sledeće:
• Za početak, napravite detaljan plan.
• Napravite nekoliko kopija pasoša; ostavite ih svojoj porodici i sa sobom ponesite par kopija.
• Dokumenta uvek čuvajte kod sebe i dajte ih samo ovlašćenom licu.
• Uzmite broj i adresu svoje ambasade/ konzulata jer možete uvek da im se obratite za pomoć.
• Kada je u pitanju ugovaranje posla,nikada ne pristajte na usmene dogovore i čitajte šta potpisujete.
• Budite pažljivi kada tražite poslove u oglasima: legalne firme su zakonski obavezne da imaju fiksne telefone, pa ukoliko je istaknut samo broj mobilnog, moguće je da je u pitanju nešto sumnjivo.
• Takođe, ako želite da se zaposlitepreko agencije za zapošljavanje, prvo  proverite spisak licenciranih agencija na sajtu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.

 

Proces trafikinga se odvija u tri faze:

1. faza regrutacije (vrbovanja) – trgovci su sjajni psiholozi. Načini na koji će vrbovati svoje žrtve su raznoliki ali svi su upereni isključivo ka izvoru nezadovoljst(a)va žrtve. Trgovci ne samo što su odlični profajleri, već su i veoma strpljivi. To su često ljudi koji su žrtvi i najbliži: članovi porodice, prijatelji, komšije, dečko/devojka. Često se trgovci upletu i u “emotivnu” vezu sa svojim

“plenom” i navedu ga da mu podari, ne samo svoje poverenje, već i brigu o budućnosti (što će ovaj itekako iskoristiti). Česti su i oglasi za “dobro plaćen posao” u inostranstvu i zemlji

(ovakve ponude uglavnom objavljuju navodne agencije za posredovanje u zapošljavanju), oglasi različitih agencija za poslovnu pratnju, masaže za džentlmene, pronalaženje bračnog

partnera… Vrbovanje putem interneta (chat roomovi, društvene mreže) se sve češće praktikuje jer žrtve lako i brzo stiču poverenje u trgovca koji može da im ponudi svašta: od emotivne

veze do nastavka školovanja u inostranstvu. Neretko su i sami roditelji ti koji prodaju svoju decu u slučajevima ekstremnog siromaštva (kada su obmanuti da tim činom ulažu u njihovu budućnost) ili patologije (kada je zarada jedini cilj).

2. faza tranzita – faza tranzita se uglavnom izvodi zahvaljujući pristanku same žrtve. Naravno, to se postiže obmanama i manipulacijom njenog poverenja. Koriste se prisila, ilegalne rute putovanja i rizičan prevoz. Faza tranzita može da se odvija u bilo kojoj zemlji (npr. Srbija je ujedno zemlja vrbovanja, tranzita ali i zemlja destinacije trafikinga).

3. faza eksploatacije (destinacije) – kada žrtva jednom dospe u šake trgovaca, eksploatacija se vrši na najrazličitije načine. Nezavisno od njene vrste, ona uvek podrazumeva najsurovije moguće uslove. Seksualna eksploatacija kao najčešći vid izrabljivanja žrtve podrazumeva rad

u različitim oblastima seks-industrije: obično se žene (ali i deca) primoravaju da rade u ulicama i kvartovima gde je smeštena porno-industrija i koncentrisana prostitucija, u agencijama za

“poslovnu” pratnju, barovima, kafanama, bordelima. Često završavaju i u pornografiji i strip-klubovima. Uglavnom rade u objektu u kome i žive; bivaju primorane da čiste, peru, kuvaju, da rade i po dvadeset sati dnevno i zadovoljavaju ogroman broj mušterija. Prisiljene su da

pružaju najrazličitije seksualne usluge bez ikakve zaštite pa oboljevaju od najrazličitijih polnih bolesti. Dečija pornografija je takođe veoma razvijena (Tajland). Prinudni rad pogađa

sve: žene završavaju u domaćinstvima i na bogatim imanjima, a muškarci uglavnom na građevinama, plantažama, u fabrikama. Uglavnom su to opasne i naporne situacije u kojima žrtve trafikinga i umiru usled preopterećenja i užasnih uslova. Prosjačenje pogađa

najviše decu, Rome i invalide. Žrtve se obično dovedu na “radno mesto”, trgovci ih sve rasporede na prometne lokacije a onda ostave satima da prose. Obično im postave i određeni

dnevni novčani limit koji moraju ispuniti, a u suprotnom bivaju surovo (fizički) kažnjeni. Zabeležen je slučaj jedne Romkinje bez udova koju je eksploatisao trgovac u Sarajevu: za

pet godina, samo od njenog rada uspeo je da sagradi hotel od 5 zvezdica. Svakodnevno viđamo decu u javnom prevozu koja pevaju za novac. Uvek treba imati na umu da novac koji im

date u većini slučajeva neće dospeti do njih čak ni u vidu obroka, apsolutno sve ide ljudima koji ih bezrezervno izrabljuju. U ruralnijim i tradicionalnijim društvima česta je trgovina ljudima

radi prisilnog braka. Devojke iz Nepala (a posebno device) su naročito tražene u Indiji zbog svoje svetle kože. U Africi postoje slučajevi da porodica ili pleme proda svoju decu, odn.

devojčice drugom plemenu sa kojim su u sukobu, kao deo mirovne nagodbe. Eksploatacija dece u vojne (odn. ratne) svrhe se odvija na tri načina:  deca se koriste kao kuriri i špijuni, kao deo političke propagande a mogu i direktno učestvovati u oružanim sukobima (“deca vojnici”). Deca vojnici su posebna kategorija koja izaziva mnoštvo kontroverzi. Procenjuje se da

je oko pola miliona dece u ovoj vrsti tropskog položaja. Najviše ih ima u Africi (polovina od ovog broja) gde se bore u građanskim ratovima (Siera Leone, Kongo, Sudan; u Evropi – Jugoslavija)

na strani pobunjeničkih grupa, ali i u vladinim vojnim formacijama (što je vrsta “javne tajne” u svetskoj javnosti). Ono što sada izaziva posebno burne diskusije kada je ova pojava

u pitanju, jeste pitanje treba li ta  deca da odgovaraju pred sudom zbog počinjenih zločina. Poslednjih godina je sve aktuelnija i trgovina organima. Na crnom tržištu se postižu ogromne

cifre za određene organe, a sve češće se trguje čak i jajnim ćelijama.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *