Moj razgovor sa Andrićem

8. maja 2011. | Kultura |

Postoje određena prostranstva na ovome svetu, koja nisu lako dostupna i koja su obavijena maglom traganja. Retko je da neko dobije tu čast da mu bude odobren pristup ovim mestima, koja nemaju formu; moglo bi se reći da su to naše kreacije, poput sna. Tu doživljavamo sve ono što nam životne banalnosti onemogućavaju. Tako sam se ja našao ispred crnine, svetlosti nije bilo ni u sećanju, a um poče da slaže fini nameštaj, da kreira zidove i farba prostranstvo nekom toplinom i spokojem. Upalila se svetiljka za pisaćim stolom, neko je izmakao stolicu i ja sam napravio prve korake u ovom magičnom momentu negde daleko među zvezdama, duboko zatrpano mislima. Pogledao sam ispred sebe, a tamo je sedeo gospodin Andrić, sa podlim osmehom koji je suviše kratko trajao da bih ga upamtio; sećao sam se osećaja koji mi je doneo taj osmeh. Kao da je skrivao neku bol, ali se u isto vreme podsmevao meni. Pogledao sam kroz okvir njegovih naočara i tamo se u očima igrala beskrajna igra reči. Video sam kako se reči vezuju i sklapaju rečenice, kako te rečenice sklapaju celine koje su magično plesale u njegovim očima i jedna po jedna mu oduzimale pribranost i svest. Izgledao je kao čovek koji telom diše ispred mene, ali dušom luta po lovištima besmrtnosti tragajući za istinom, koju pronalazi na mnogo mesta i onda konfuzno gleda u nju i širi ruke zbunjen, bez nade da će ikada otkriti ono što će mu dušu vratiti u telo. Dobro sam osmotrio prostoriju u kojoj sam se nalazio. Bila je od drveta, potpuno prekrivena policama i rezbarijama, prašina je brojala godine rata, a lampa je sijala slabašno, jer zraci nisu mogli da probiju kroz sloj zaborava. Svuda, gde je to bilo moguće, nalazila se knjiga. Svaka živa i spremna da priča ono što je njoj nekada neko ispričao; spremne su bile da nesebično dele svoje znanje, a on je imao taj dar da ih čuje sve u istom momentu i upija njihove esencije bez i najmanjeg pokreta. Na trenutak je lampa zatreperila, on je pogledao u mene, nasmejao se mnogo smirenije i kao da je uspeo na trenutak da pribere svoje misli. “Znam da izvan ovih zidova vlada uništenje.” Rekao sam. Nije otvarao svoje usne, čuvao je svaku reč duboko u sebi. Koristio ih je samo kada je to bilo zaista neophodno, ali je zato uspeo da dopre do mojih misli, da mi šapuće u neurone, sve ono što bi inače izgovorio. Pokušavao je da umiri svojim pogledom moje celo biće, ali ja sam i dalje bio veoma zbunjen, nisam znao kako da reagujem, kuda da krenem, jedino što sam znao jeste da ovaj momenat neće trajati večno i da je moje vreme pred njim već izgubljeno. “Gde smo mi?” Upitao sam ga uplašeno i pomalo postiđeno. Nasmejao se. “Da, u pravu ste, neću trošiti pitanja na banalnosti.” Podigao je obrve i pogledao me veoma prekorno, kao da je očekivao od mene da padnem na kolena i počnem da ljubim njegova stopala. Dobro sam ga osmotrio, trudio sam se da ne odajem znake uznemirenosti, iako je u datoj situaciji to bilo veoma teško. Na stolu je stajalo par cigareta, a kraj njih pozlaćeni upaljač, znao sam da su one bile spremljene za mene. Uzeo sam jednu, upalio je i osetio onaj momenat kada nadahnutost za raspravu prođe jezovito kroz vas, kada vam kroz krv projuri vika debatnih teatara i kada vam se sve misli saberu i postroje spremni za marš. Duboko sam udahnuo: “Znate”, čekao sam reakciju, on je i dalje posmatrao mene, prolazio je pogledom kroz mene, ali nije odavao znake života, “imam potrebu da stvaram. Što ste već verovatno zaključili, ali u poslednje vreme moje dečačke kreacije postaju smešne i suviše plitke da budu vredne ičijeg pogleda, i ponekada se stidim sebe zbog svoje mladalačke ishitrenosti u stvaranju. Obustavio sam stvaranje i sada čekam nadahnuće. Čekam boje da se uliju u moje pero i da započnem oslikavanje platna najdivnijim rečima koje će čistiti duše, ali ogroman kamen nesigurnosti nosim i on me sprečava u ostvarivanju. Bojim se tame koja jede sve.” Zatreperela je lampa, intenzivnijim zracima, do te mere da sam na momenat mogao da vidim prozor koji se skrivao iza njega i bio je jedini način da on vidi moć tame, stoga je leđa okrenuo istom. Nebo je bilo ispresecano sivilom, tamom i plavim kracima nade, a mesec je nestao kao i uspomene na nekadašnje dane, ljudi su ga pojeli. Pogledom je dopirao do moje duše gde je napravio pomutnju, tragao je za mislima i emocijama koje sam davno zaboravio, ispresecao me jednim pogledom do te mere da sam osetio bol nekadašnjih posekotina i suze nekadašnjih boli. “Slažem se da o najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da govori; ja ne posedujem tu opciju ‘negovorenja’. Meni je svaki dan kao proživljavanje novog života. Stoga slobodno tragajte za mojim bolima.” Umirio je pogled. “Nije dovoljno reći da je umetnost ljudski refleks, odbrana od smrti i zaborava.” Rekao sam sa povišenim tonom u nadi da ću tako uspeti da ga sprečim da dopre do najdubljih komora moje duše, do onih misli koje sam zakletvom zakopao. “Zlo sve jede, tama guta svetlost. Sve bude zaboravljeno. Bojim se zaborava, bojim se da moja dela neće dotaći duše, bojim se da neću izazivati erupcije svojim rečima i da će me tama progutati.” Suze su neprekidno tekle niz moje obraze, a glas je i dalje ostajao isti. Svaka suza bila je obojena drugim sećanjem i svaka je pekla drugim intezitetom. Dim cigarete je igrao pred mojim očima i pokušavao da me namami da skinem pogled sa njega. Nisam mogao da odvojim svoj pogled od njegovih očiju, koje su i dalje govorile više i brže nego bilo koji jezik na svetu. “Ne, umetnost neće nadvladati tamu. Apolon neće večno obasipati ljude svojom svetlošću. Kako uspevaš da govoriš to kada se i sam skrivaš od tame koja hara svetom?” Na momenat je skinuo pogled sa mene i pogledao u stranu, kao da je tražio nešto duboko zakopano pod slojem prašine; neku uspomenu. Onda se osvestio i vratio svoje oči mojima. “Misliš da stvaraš svetlost u ovoj tami, misliš da si dovoljno jak da se izboriš sa tugama samoće i da ćeš, kada zlo prividno nestane, ti moći da živiš među zverima koje su ratovale? Sigurno se varaš. Mene ispunjava stvaranje, ali ne mogu da trpim samoću, ne mogu da žrtvujem toliko suza kako bih pokazao nezahvalnicima ono što njihove duše ne žele da vide.” Osetio sam duh pobune u sebi. Nisam hteo da on bude u pravu, svaka moja misao išla je protiv njegove, ali on je na svaku bio spreman, jer ih je i sam nekada imao. Uzeo sam pero sa stola i primakao sam parče hartije k sebi, na hartiji su bile ispisane slike koje je on spremao za one željne reči. Na momenat sam uspeo da odvratim pogled i pokušao sam da uperim pero na rečenice i da ih uništim, neuspešno. Pri svakom pokušaju meni je ruka drhtala, a lampa se gasila sa sve dužim momentima potpune tame, naposletku sam vrisnuo, spustio sam pero, a on je svoj svetlosni pribor vratio pred sebe. “Želim da ne osećam.” Kada sam ugledao suzu u njegovom oku, znao sam da je teret i njemu prevelik ponekada, da nekada i on želi da potopi glavu u reku zaborava i da suzbije misli, da spali osećanja i bude samo livada kroz koju povremeno proleti leptir. “Ne, to nije blagoslov.” Zastao sam na momenat. Pesimizam je ovladao mojim bićem, a zbog tog saznanja počela je da me grize savest. “Dobro, slažem se da je blagoslov, ali svaki blagoslov postaje i najveći teret. Osetiti svaku emociju poznatu čovečanstvu nije baš neki blagoslov. Više je onih emocija koje umeju da iscrpe čoveka, do te mere da ne želi da ustaje i živi.” Nasmejao sam se, nailazili su zraci crvenila kroz plafon koji je polako nestajao. Osetio se onaj miris koji obično vlada odajama svetih kuća. “Sada je tišina, momenat pred izdisaj. Sada je sve stalo, niko se ne pomiče, ovo je onaj retki momenat kada majka zemlja odmara svoja leđa od našeg tereta.” Izgovarao sam njegove reči, ali one su bile i moje. Pogledao sam još jednom u hartiju i pročitao sam slike. Postale su jasne vizije pred mojim očima, kao krajolici koje sam nekada i ja video. Osetio sam živote ljudi, proživljavao sam sudbine svih njegovih junaka. Grejalo me je saznanje da ima još hartije i nije više bilo toliko hladno. Hteo sam da kažem još toliko toga, ali osećaji nisu dopuštali mislima da se oglase. Gledao je i dalje u mene. Lampa je sve slabije sijala, a slike su polako nestajale oko nas. Mene je obuzela tuga, znao sam da će kraj doći, nisam bio spreman da odem od njegovog pogleda, da ga dam nekome drugom. Davao mi je hrabrost koju sam nikada ne bih pronašao. Polako su nestajale knjige, police, rečenice. Ostali smo naposletku samo nas dvoje. On je i dalje gledao pravo kroz mene, osmehnuo se, a taj osmeh kao da me je potapšao po ramenu. Njegova dela, njegove reči hranile su moju mladalačku želju za otporom i stvaranjem, i znao sam da tame ima više no svetlosti, ali je moć svetlosti daleko veća od moći tame. Polako je kroz dim nestajao, otvorio je usne, nežno ih namestio za govor: “Valja živeti, da bi se živelo.” Ostao sam sam sa odjekom njegovih reči.

 

Piše: Dejan Matlak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *