Muzički festivali u Srbiji: Kultura ili „hleba i igara“?

9. septembra 2015. | Kultura |

festivali

Muzički festivali u Srbiji predstavljaju sigurno neke od najatraktivnijih događaja u regionu poslednjih decenija. Neki od njih su i uveliko svetski poznati, poput „Exit“ festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi, neki su popularni među lokalnim stanovništvom, ali i strancima željnim svojevrsne egzotike, poput, na primer, festivala trubača u Guči, a tu je i more drugih muzičkih okupljanja i festivala zabavnog karaktera, poput beogradskog „Beer fest-a“, „Gitarijade“ u Zaječaru i tako dalje. Međutim, bez obzira kojem pravcu ili pravcima festivali žanrovski pripadaju, svi dele osnovne zajedničke crte, svojstvene muzičkim festivalima bilo gde u svetu – muziku do zore, obilje hrane i pića, brojnu publiku i provod do besvesti. No, šta se tu još krije? Da li su muzički festivali samo još jedna prilika da se narod zabavi i zaboravi na svakodnevicu u toku tih nekoliko dana u drugoj dimenziji ili nam ova dešavanja ipak pružaju  nešto više? Dilema na koju često nailazimo vezana je za kategorisanje muzičkih festivala između polja čiste zabave i oblasti kulture.

Razmotrimo na prvom mestu sam pojam kulture. Kolikvijalno i laički, ljudi pojam kulture uglavnom vezuju za kulturno uzdizanje, odnosno za sadržaje umetničkog karaktera, intelektualnog, čak akademskog. Zato, kada se kaže kultura, najčešće prvo pomislimo na institucije poput muzeja, pozorišta, koncertnih dvorana i slično, a veoma retko na neobuzdano šarenilo i haotičnost muzičkih festivala. Drugo, često je vezujemo za prošlost i potpuno zaobilazimo mogućnost da i savremeno doba rađa svojevrsne kulturne oblike. No, ono što je važno istaći jeste jedan mnogo širi aspekt ovog pojma. Kultura, antroploški, obuhvata sve što čovek radi i sve što čovek stvara, način na koji živi, običaje koje praktikuje, odnos i razmenu sa drugim ljudima i tako dalje. U tom smislu, i pojam „hleba i igara” možemo potpuno slobodno uvrstiti u okvir kulture. Kako je svojevremeno definisao antropolog Edvard Tajler, kultura ili civilizacija, sa kojom je on izjednačava, jeste „složena celina koja uključuje znanje, verovanje, umetnost, moral, zakon, običaje, i bilo koju drugu sposobnost i naviku koju je čovek stekao kao član neke društvene grupe“[1]. Ukoliko shvatimo kulturu na ovaj način, muzički festivali ne samo da potpadaju pod taj pojam, već predstavljaju mesta neverovatne, nezaustavljive kulturne razmene, dok u isto vreme, ispunjavaju i uslov da se nazovu mestom kulturnog uzdizanja. Samo, jednog malo drugačijeg, haotičnijeg i ne onog na koje smo navikli da se podrazumeva.

Iako će se uvek naći oni koji će reći da su naši muzički festivali propali, jer sada na njima nastupa mnogo više DJ-eva, nego „pravih“ muzičara i bendova, da scena dobre muzike generalno umire, da više nema grupa i izvođača „kakvi su nekad bili” i tako dalje, kada govorimo o prenošenju kulture, u prvom, više umetničkom i edukativnom smislu, to nije i ne može biti predmet rasprave. Možda se nekome to ne dopada, a u ljudskoj je prirodi da se promene uopšteno teško prihvataju i da im se momentalno stvara otpor, ono što dolazi sa stejdževa muzičkih festivala, bilo da su u pitanju DJ izvođači, trubači, pevači, bendovi i tako dalje, jeste određeni vid umetnosti i umetnički žanr. Kao što ćemo u pozorištu odgledati operu ili balet, na muzičkom festivalu ćemo odgledati i odslušati nečiji performans. Razlike leže u pristupu i odabiru tema, ali nisu od važnosti za kategorisanje jednog ili drugog u oblasti kulture. Dok pozorišta i slične ustanove teže tradiciji i ustaljenim obrascima, muzički festivali su živi, promenljivi i razvijaju se u skladu sa trenutnim globalnim i lokalnim okruženjem. Namerno upotrebljavam pojam razvijati, jer i nazadovanje i napredak, u kom god smislu da ih posmatramo, predstavljaju stepen razvoja neke pojave.

Međutim, daleko važniji je aspekt muzičkih festivala kao mesta stvaranja kulture i mesta kulturne razmene i doživljaja. Možemo čak reći da su muzički festivali kultura za sebe. Ovde govorimo o festivalima u Srbiji, ali, osim razmere samih događaja, kultura jednog muzičkog festivala bilo gde u svetu nosi iste karakteristike. Znamo i šta su glavna kulturna obeležja ovih događaja, lako prepoznatljiva i upečatljiva. Muzika, piće, hrana, masa, druženje, zabava. Muzički festivali okupljaju sledbenike svoje kulture i stalno iniciraju nove. Oni su stecište ljubitelja ovih obeležja, što ih čini pravim malim kulturama, potpuno u skladu sa Tajlerovom definicijom. Muzički festivali su i mesta neverovatne kulturne razmene. Ako uzmemo primer „Exit” festivala, njega (a i druge festivale u našoj zemlji), ne posećuju samo naši sunarodnici. Na ovaj popularni festival se ciljano upućuju građani iz mnogih drugih zemalja, turisti u prolazu, putnici sa raznih krajeva sveta. U tom smislu, muzički festivali predstavljaju fuziju najrazličitijih nacija i narodnosti i samim tim žarišta izuzetno intenzivne kulturne razmene. U tom smislu je važno napomenuti i da vezivanje festivala za zemlju održavanja takođe gubi na značaju, pa tako nije važno da li se on dešava u Srbiji ili nekoj drugoj zemlji, bez obzira na bilo koju od društvenih i političkih prilika u datoj državi.

Kada sagledamo fenomen muzičkih festivala u svetlu jednog opširnijeg definisanja pojma kulture, možemo slobodno reći da on ispunjava apsolutno sve uslove da se nazove kulturnom pojavom. Muzički festivali predstavljaju umetničke performanse posebnih žanrova, karakteriše ih čitav skup ponašanja, delovanja i vrlo prepoznatljiva ikonografija. Oni okupljaju i vezuju određenu društvenu grupu i služe kao mesta intenzivne kulturne razmene. Muzički festivali u svetu, pa tako i u Srbiji, apsolutno ilustruju čuveni izraz „hleba i igara“, zato što „hleba i igara“ zapravo predstavljaju neodvojiv, esencijalni deo kulture.

Autorka: Ana Cagić
Foto: http://www.edgefestival.ca/lineup/

[1] E. Tajler, Primitivna kultura, 1871.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *