Naravno da može

3. januara 2011. | Ljudska prava |

Povod je bio proslavljanje plaćenih školarina od strane države. Mesto je bilo najodvratnije moguće. Paun joj je ime, toj kafani, koja je do te mere ogavna da bi, kad bi paun imao više od dva grama mozga i želju da ostavi ovaj svet u boljem stanju od onog u kojem ga je zatekao, zapravo imao osnov da tuži vlasnika za zlostavljanje životinja, i nanošenje teških mentalnih trauma. Ja bih ga prvi podržao, jer da se kojim slučajem ta kafana zove “Dane”, po meni, ja bih se, suznim očima, pogledao u ogledalo, i plačnim glasom zapitao “Šta ja imam zajedničko sa ‘tim’?”. Dakle paun je najlepša od svih životinja koje postoje u jednom seoskom domaćinstvu, dok se sa čemernošću spoljašnjeg i unutrašnjeg izgleda ovog prostora može meriti jedino stari dobri Zeleni venac, čmar Beograda.

Nas osmoro je išlo autobuskom stanicom, tamo kod perona, gde se kupuju karte. Dva pripadnika i jedna pripadnica interventne brigade, “dobro veče, lične karte”. Dobro veče. Svi smo im dali lične karte, i počeli da odgovaramo na pitanje šta radimo tu. U tom trenutku smo zgrešili. Naivno, pričali smo sa njima kao sa normalnim ljudima. Rekli smo im da smo studenti, da smo slavili plaćene školarine, preuveličavali smo stvari, kako smo gladovali tri dana i kako smo jako siromašni. Ta priča je trajala neko vreme, i kako nas nije više ništa pitao, mi smo se zapričali. Mali debeli kompleksaš, sa svinjskom facom
i ožiljkom na duši, zagrmeo je kao da smo mi ti koji su mu lupali ćuške u osnovnoj: – Tišina bre!!!

Verovatno je bio iznerviran jer nije uspevao da prati naše dugačke rečenice i što nije znao šta znače te učene reči koje nemaju veze ni sa pendrekom, ni
sa kladionicom, pa čak ni sa punjenom pljeskavicom, otprilike jedine tri stvari sa kojima on ima dodirnih tačaka. Zbunjeni, razmenili smo poglede i pitali ih šta smo zgrešili i zašto se tako ophode prema nama.

– Remećenje javnog reda i mira, odgovorio je ponosno, kao da je rešio ultimativno zajebanu misteriju. I couldn’t help but wonder… Da li smo mi remetili javni red i mir? Red sigurno nismo. Išli smo pravo, nismo padali, ljudi su normalno prolazili pored nas, i niko nije imao razloga da se oseti ugroženo. Mir? Remetili smo mir. Ali isto veče hiljade ljudi je organizovano remetilo mir, slaveći pobedu Srbije na Davis Cup-u. Ulice su zatvorene za saobraćaj da im niko ne smeta dok oni remete mir. Je l’ zakonom zabranjeno biti srećan na ulici, smejati se glasno ili se ne-tiho raspravljati sa drugarom? I koja je to granica glasnoće između neremećenja i remećenja mira? On kod sebe nije imao uređaj za merenje nivoa zvuka. Jedina stvar koju je on mogao da dokaže i da nas za nju tereti, kada bi to bilo zabranjeno zakonom, je što smo bili pijani na ulici. Ali to je legalno, dok god ne prelazimo ulicu. A mogao je da ide za nama još par desetina metara i mi bismo to uradili. Ali zašto bi? On je interventna. Iznad zakona.

Dok je on proveravao lične karte, mi smo se ponovo zapričali. Pričamo mi tako o svemu i svačemu, ja već zaboravio da smo usred startovanja. Kapiram
da se debeli osetio zapostavljeno jer opet nije bio u centru pažnje, i opet nismo bili aktivno zabrinuti što nas on provera, pa je ponovo zaskičao: – Alo bre!!! Tišina rekao sam! Sad misliš što si pijan da si Bog.

Da, ako nemaš ništa protiv, baš je tako bilo. Zato sam se i napio. I ne znam da po zakonu ne smem da se osećam kao Bog dok sam pijan. Naravno nisam mu to rekao, već sam se koncentrisao da složim najopušteniju moguću facu koja će ga iznervirati a za koju neće moći da mi kenja.

Sonji je zazvonio telefon, bio je to taksista koji je uvek vozi gajbi i trebali su da se nađu. Javila se, udaljila korakdva i pričala sa njim. Pripadnica brigade
je u tom trenutku osetila potrebu da se umeša, i rekla joj da prekine razgovor. Pretpostavljam da joj je bilo krivo što nju niko nikad ne zove, i što iako je
odavno kupila telefon, u inboksu ima samo poruke od mts-a i jednu od sestre koja je pre dva meseca dolazila nešto poslom u beegee. Verovatno je mrzela
Sonju, koja je bila okružena sa sedam nimalo nepoželjnih mladića, dok je ona bila okružena dvojicom debelih, koji su blejali sa njom samo zato što moraju. Ili ju je možda podsetila na onu odvratnu Irenu iz srednje koja je bila mnogo više kul od nje i koja se smuvala sa Markom na koga se ona potajno ložila 4 godine, i kome je napisala desetine ljubavnih pisma ali nikad nije imala hrabrosti da mu ih da.

Sonja, koja je imala poteškoća da vodi i taj jedan razgovor, je naravno nije čula. Super-prase od malopre je osetilo kako je heroini iz njihove skromne družine uskraćena doza strahopoštovanja bez koje je u vidu migrene opsedaju demoni prošlosti, pa je prišao Sonji sa izrazom lica koji me je jezivo podsetio na Jozefa Fricela, i izdrao joj se sa 10 centimetara u facu:

– Ostavi taj telefon bre!!!
Pogledala ga je kao da mu viri kondom iz nosa i podigla obe ruke u vis. Najstrašnije sam pizdeo, ali u sebi. Ipak je on interventna. Nepotrebno je reći, svi smo uzorni građani, ubrzo su nas pustili da idemo. Da vas ne uskratim za detalje, napominjem da sam siguran da se u jednom trenutku, dok smo se žalili na visoke školarine, bucko smešio i gledao nas kao neku malu dečicu, iako taj čin sad nikako ne bih umeo da ubacim u kontekst, sa nekim logičnim tokom njegovog raspoloženja koji bi bio uslovljen našim ponašanjem, jer ono se nije mnogo menjalo da bi on iz stanja blaženog debilizma prešao u stanje histerije i zla. Ali eto, u jednom trenutku, bio je dobar. Elem, jedino što mi ostaje je da odem kod advokata i da ga pitam da li po zakonu on meni može da zabrani da pričam, sa nekim ili telefonom. Šta da ja idem ulicom i očekujem vrlo važan poziv iz bolnice a on me zaustavi i ne da mi da se javim?

Dokle idu njihova ovlašćenja? Da li on može ako je ekstremno loše raspoložen taj dan da mi skine pantalone na sred ulice? Ja se bojim da su odgovori na ova pitanja “ko te jebe”, “do neba i nazad” i “naravno da može, to je interventna”. Znam zasigurno da ne sme da se dere na mene, ali posle suspenzije policajca koji je upucao lika u glavu jer je vozio pijan, najteža kazna za dranje na ljude bi po toj logici bila da mu šef ne kaže “svaka čast momčino”.

Ako pogledamo oko sebe, videćemo da te u Norveškoj pitaju da li je problem da te pretresu, i ti možeš da kažeš “jeste, žurim”. U Švedskoj je zabranjeno da nosiš drogu u krvi, dok je Češkoj dozvoljeno oko gram-dva grama heroina da imaš kod sebe na ulici. Znači oni se prema svojim građanima pristojno
ponašaju, i opredelili su se ili za “ne možeš da se drogiraš” ili “možeš da se drogiraš”. A kod nas? Kod nas možeš da ideš pijan sve dok ideš istom stranom
ulice, i može da te cima ko kako hoće, i dok te cima ti si totalno obespravljen.

Alo bre, ja ne smem da pričam pred njima?! Nije mi svejedno. Mislio sam da živim u slobodnoj državi i da imam ljudska prava. Nisam znao da može
da dođe policajac i da mi zabrani da pričam 10 minuta, da se dere na mene i gura mi ruku u unutrašnji džep bez pitanja. Šta ako ja tu držim vizit kartu lika
koji pravi gumene lutke za jebanje, po narudžbini, samo mu doneseš sliku i dimenzije i za nedelju dana dođeš po tvoju ličnu ortakovu švecu ili Branku Katić?

Zastrašujuća istina je da ti ne možeš da mu kažeš “e nemoj da mi guraš ruku u džep, imam nešto privatno tu”. Da ne bude da samo kenjam a ne nudim rešenje, ja predlažem da njihova ovlašćenja idu samo do pretresa pipanjem preko odeće, tj. da provere da nemaš oružje i to je to. I nema da me vodi u stanicu na pretres ili šta već zato što sam sumnjiv. Ako mu je sumnjivo, nek me prati dok ne prekršim zakon. Šta mene kao slobodnog građanina koji
nikad nije prekršio zakon boli uvo što je njemu sumnjivo? Je l’ to moj problem? Ej bre, ja sam krenuo na ispit, nemam ja vremena da se neko dere na mene na ulici.

I ova priča o sumnjivosti me dovodi do poslednje dileme, koju ću predstaviti upravo kroz situaciju koju sam opisao. Da li mehanizovati sisteme za kontrolu ljudi? Da li policajcu dati fonometar koji meri nivo zvuka, ili mu dati pravo da odlučuje kad sam ja preglasan? Da li da autobuske karte proveravaju kontrolori ili da ne možeš da uđeš u autobus dok ne očitaš kartu na automatu?

Da li brzinu da kontrolišu saobraćajci ili kamere? U stvari, ako već možemo, zašto ne bismo kao London snimali ceo grad, a da policija bude samo zanimljivo obučena turistička atrakcija? Pitanje koje će dati jedinstven odgovor na sva gore navedena pitanja je: da li bi prihvatio veliki broj nekažnjenih izvršenih nezakonitih delatnosti u svom gradu, po cenu da ti možeš da prekršiš zakon ako nekad budeš imao potrebu? Potvrdan odgovor isključuje totalnu automatizaciju, odričan odgovor isključuje ljude, jer, ono što sigurno znamo je da ljudi greše, tako da dok god ljudi budu bili delovi sistema, sistem neće biti ni blizu savršenog, a ako delovi sistema budu bili samo mašine, sistem će biti savršen, ali po čijim kriterijumima? Nemojmo
se praviti da nismo gledali Terminatora. Nudim rešenje u nekoj ravnoteži ljudi i mašina, opet da ne bude da se samo žalim. Međutim, moje slabo
poznavanje istorije je više nego dovoljno da zaključim da čovečanstvo nikad nije uspelo da održi ravnotežu, da se zaustavi na vreme i kaže “e ljudi to je
to, nek ostane ovako, ovako je kul”, i zato se bojim da će doći vreme kada ćemo svi tražiti savet od Švarcenegera, jer on je to već iskusio, pa makar samo
u filmu.

Dane Popović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *