Ne ljuti se, cenzore!

26. novembra 2014. | Ljudska prava |

Censorship is a crude business: punitive, petty, anti-humanitarian, and far beneath the work of the thruly gifted and intelligent (Boyer 2003).

Ne poznajem nikog ko je kao mali maštao da postane cenzor. Teško mi je uopšte da zamislim kako izgleda radni dan cenzora. Da li je to sezonski radnik, partijski, dežurni, ili je zapravo permanentno prisutan i tiho konstruiše Bukvar “ispravne reči”. U tekstu Cenzorship as a Vacation Dominik Bojer pretpostavlja da cenzor na svom stolu ili na svojoj polici nema niti jednu jedinu knjigu. To bi bio sebi svojstven oksimoron, jer posao cenzora jeste da ukloni, ili ako želite, okrnji literaturu. Stoga, posao cenzora mora da je nečastan i van svakog intelektualnog suvislog čina.

Cenzura tekstova, fimskih sadržaja, fotografija i slika uvek se ticala aktuelne politike u državi. Cenzura, logično, ide ruku pod ruku sa ideologijom nacionalizma, sa partijom, režimom, uz moć i vlast. Cenzura gradi diskurs hijerarhije moći i jednostranog prikaza društvenog stanja. Stoga, zamislite frustraciju koju cenzura izaziva među umetnicima, novinarima, naučnicima, koji svoje postojanje sagledavaju kroz potrebu za komentarisanjem i kritikovanjem sveta u kojem se nalaze.

Danilo Kiš nazvao je cenzore slovoslagačima. Dakle, onima koji su zaduženi da ispravljaju i zabranjuju inkriminisane tekstove. Kiš ironično cenzore naziva najsvesnijim članovima klase. Vreme u kojem je Kiš pisao i čitao svoj tekst o Cenzuri/Autocenzuri, pripada režimu komunističke Jugoslavije[1]. Vremensko-prostorni i istorijski kontekst ne umanjuje kršenje ljudskih prava, već otvara pitanja poređenja nasilja nad literaturom u tzv. demokratskom društvu današnjice. Cenzor demokrata. Još jedan oksimoron, a danas je takvih fenomena koliko volite u savremenoj Srbiji.

censorship

Možda užasnija stvar od same cenzure jeste autocenzura:

“Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma.”[2]

Kolaboracionizam o kojem Kiš govori odnosi se na proces prihvatanja dominantnog diskursa određene oblasti koja neminovno utiče na niz drugih. Zbog toga, usamljenička i anonimna autocenzura ne sme da ostane samo to – iskaz da postoji, da se dešava. Autocenzura osobe od pera postaje svojstven zločin, a krivica postaje breme na leđima autocenzora, jer pluralizam perspektiva, pluralizam medija i diskurzivnih uviđanja bi trebalo da bude imperativ u demokratskom društvu. Legitimisanje političke vlasti zloupotrebom istorije, nauke, medija i umetnosti jeste zapravo samo naivni pokušaj koji se efektom bumeranga obija o glavu slovoslagačima.

Sprečavanje slobode iskazivanja mišljenja kroz medijske i literarne radove, te kroz različite umetničke forme volim da poredim sa besnilom unutar partije vladajućih u Srbiji i onih koji stoje iza zidova staklenog zvona. Doista, sistem vrednosti “unutar” i “izvan” vakuuma dva sveta – unutrašnje političke elite i politički izmučenih spolja, nepomirljiv je i neprevodiv na gramatički logične strukture. Dakle, ono što se dešava unutra jeste “politička metafizika”. Ovde ću se potpomoći citatom iz knjige Besnilo Borislava Pekića:

Za one napolju besnilo je pretnja. Za nas unutra besnilo je način života. Nov način, koji zahteva prilagođavanje. Mnoge stvari onog sveta promenile su u ovom vrednost. Civilizovana merila preko noći postala su varvarska. Necivilizovano je postalo rukovati se, neljudski ljubiti.

Dakle, od nas spolja, ili usisanih unutra, traži se prilagođavanje na necivilizovano, varvarsko, nasilno poštovanje onoga što smo do juče smatrali neispravnim/ispravnim. Konfuzija vrednosnog sistema dovela je do ukidanja kategorije etičnosti u medijima, kao i u svakodnevnom životu. Etika se, između ostalog, ogleda kroz solidarnost manjine koja je u pravu. Margaret Mid je verovala da jedino mala i odlučna grupa ljudi menja svet.[3] Čini se da u Srbiji ne postoji dovoljno jaka svest o hitnosti potrebe za formiranjem male grupe velikih ljudi koji će se zajedno izboriti za kritiku koja je nužna i zdrava, kako u medijima, tako i u nauci. Kritika u Srbiji može se tumačiti poput Besnila u knjizi Borislava Pekića. Kritikovati drugog znači ujedati kao besan pas već zaražen virusom slučajnog eksperimenta.

Kremacija mozgova započela je već odavno. U dugačkom redu sa pognutom glavom i šakama povijenim u pesnice, zabodenim duboko u prazne i hladne džepove, jedan po jedan odlaze brbljivci u maglu večite tišine i nepravde. Šizofreni pojedinac, veseli cenzor i besan pas pišu Bukvar svakodnevice, koji većina ne odbija da pročita. Zbog toga potcrtavam da cenzura medijskih i literararnih tekstova nije ništa drugo do životarenje u tišini, blokada misli i stagnacija.

Autorka: Venesa Mušović

[1] Pročitano 16. oktobra 1985. u Budimpešti, na međunarodnom skupu u organizaciji International Federation of Human Rights.

[2] Link ka tekstu http://antropoloskiokular.wordpress.com/2014/10/18/cenzura-autocenzura-danilo-kis/.

[3] A small group of thouthfull people could change the world. Indeed, it’s the only thing that always has.“ Margaret Mead

Foto: inserbia.info

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *