Neobični svet Horhea Luisa Borhesa

3. januara 2011. | Kultura |

“Lako prihvatamo stvarnost. Možda zato što naslućujemo da ništa nije stvarno.”
Horhe Luis Borhes

Kada sam odlučila da pišem o Borhesu, mislila sam da će biti lako – njegovim pričama se uvek iznova vraćam, onim noćima kada ne mogu da zaspim ponavljam stihove njegovih pesama, iskopala sam na netu svaki mogući intervju, esej, bilo kakav un-official ili nedovršeni materijal.

Borhes je rekao za Oskara Vajlda (a ja ću za njega): “Razmišljati o njemu znači razmišljati o bliskom prijatelju koga nikada nismo videli, ali kome poznajemo glas i koji nam svakoga dana neizmerno nedostaje.” Kada sam se vratila svojim beleškama o Borhesu da bih se pripremila za ovaj tekst, shvatila sam kolika je odgovornost pisati o njemu. I, tu sam se uplašila jer sam znala da nimalo neće biti lako. Ali, krenimo po redu.

Počeci

Horhe Luis Borhes je rođen 1899. godine u Buenos Ajresu, u porodici srednjeg, dobrostojećeg staleža. Atmosfera u roditeljskoj kući je vrlo povoljna za razvoj budućeg književnika i njegovi prvi književni pokušaji bivaju ohrabrivani i podsticani; naime, Borhesov otac, psiholog primoran da se bavi advokaturom za život, napravio je par literarnih (beznačajnih) pokušaja i oduvek je patio što se nije ostvario kao pisac, tako da je veliku pažnju posvetio Borhesovom obrazovanju. Porodica je živela u velikoj kući sa bogatom bibliotekom sa preko hiljadu dela; u kući se pored španskog govorio i engleski, pa je u skladu sa tim, biblioteka bila snabdevena i engleskim delima; Borhes je već kao dečak u originalu čitao Tvena, Dikensa, Stivensona. Kasnije, kao već poznati pisac, izjaviće: “If I were asked to name the chief event in my life, I should say my father’s library.”

Početkom 1914. porodica se seli u Evropu i, posle kraćih putovanja po Francuskoj i Italiji, po izbijanju rata se sklanjaju u Švajcarsku iz koje se 1919. sele u Španiju, da bi se 1921. vratili u Argentinu. Za to vreme, mladi Borhes uči, pored francuskog, latinski i nemački, što mu omogućuje da se upozna sa nekim od najvećih evropskih pisaca (Igo, Mopasan, Šopenhauer, Verlen). Tokom boravka u Evropi, školuje se u najboljim evropskim školama, a Ženeva posebno utiče na njegov razvoj; mnogo godina kasnije, u svom putopisnom delu “Atlas”, reći će za Ženevu: “Od svih gradova sveta, od raznovrsnih intimnih otadžbina za kojima čovek traga i koje stiče na svojim putovanjima, Ženeva mi se čini najpodesnijom za sreću.”

Otkriva ekspresioniste kojima se divi zbog pobune protiv besmisla rata, smeloj upotrebi metafore – kojom će i kasnije biti opterećen (“When I was a young man I was always hunting for new metaphors. Then I found out that really good metaphors are always the same.”) – otkriva istočnjačke religije i filozofiju, a raste i njegovo interesovanje za alhemiju i magiju. Prateći humanističku filozofiju ekspresionista, pošto se preselio u Španiju, otkriva i priključuje se španskoj avangardi – ultraističkom književnom pokretu. Prve pesme koje piše posvećene su Oktobarskoj revoluciji i nadi o bratstvu među svim ljudima.

Kosmopolitski duh, antiherojstvo, verbalne igre, okrenutost ka svakidašnjici i modernoj civilizaciji, osnovne su odlike utraističkog pokreta. Nažalost, zbog svoje kratkotrajnosti (od 1918. do 1922. u Španiji; do 1927. u Argentini), ali i zbog toga što će ostati u senci ostalih modernih književnih struja u svetskoj književnosti, ultraizam neće ostaviti velika dela. Međutim, zabeleženo je delovanje nekih od najznačajnih svetskih pesnika u njegovim okvirima: Uidobro, Kansinos Asens (koga Borhes smatra svojim učiteljem), kao i sam Borhes. Nakon što se vratio u Buenos Ajres (koji ponovo otkriva i koji će za njega postati lavirint i čitav mikrokosmos u onom smislu u kom su Pariz za Bodlera ili Dablin za Džojsa predstavljali mitske gradove), pokreće časopise “Prisma” i “Proa” u kojima će potpisivati manifeste i objaviti jedan od najznačajnijih članaka o ultraizmu.

Objavljuje i svoje prve (ultraističke) zbirke poezije: “Oduševljenje Buenos Ajresom” (1923.), “Mesec prekoputa” (1925) i “Sveska San Martin” (1929.), u kojima posebnu pažnju posvećuje siromaštvu predgrađa, njegovom ruiniranom izgledu i svakodnevnici običnih ljudi koje sreće na ulici; sav okrenut svetu piše pod velikim uticajem tadašnje društvene klime, da bi se kasnije njegov odnos prema svetu i pisanju potpuno promenio jer će tada stvarati u samoći, ispitivački zagledan u sebe pa tek onda u svet.

Neobično delo Horhea Luisa Borhesa

Ono što je tako privlačno kod Borhesa, jeste jedinstveni mikrokosmos koji je uspeo da izgradi. Kao dečak bio je uzuzetno povučen, oduvek je bio u svetu knjiga (“Uvek sam bio veći čitalac nego pisac.”). Kao takav, prvo je upoznao pojmove a tek zatim stvari (“S nekom gorko-slatkom melanholijom uviđam da me sve stvari na svetu upućuju na neki citat ili neku knjigu.”): odatle njegova potreba da kroz individualno izrazi univerzalno, arhetipsko (slika tigra iz enciklopedije koji će kasnije predstavljati jedan od najvažnijih simbola Borhesove poetike). Realnost i mašta se prepliću, granica između njih ni kasnije neće biti jasno podvučena; mašta i snovi su možda još i važniji od Borhesove stvarnosti: stvarna ličnost (npr. poznati argentinski pesnik Masedo-
nio Fernandes koji je često posećivao Borhesovog oca) je još jedan junak iz knjige i obratno.

Već jako rano pravi prve književne korake (“Imao sam tu sreću da započnem sa najgorim mogućim književnim greškama koje čovek može napraviti.”): prva stvar koju je samostalno napisao bio je “Priručnik mitologije” na engleskom u sedmoj godini, a u devetoj je preveo na španski “The Happy Prince” Oskara Vajlda, koji je objavljen i u lokalnim novinama (svi su bili uvereni da je pravi autor njegov otac).

Potpuna pomešanost fikcije i realnosti jedna je od bitnih odlika Borhesovog stvaralaštva, a pokušavati razdvojiti to dvoje je gotovo besmisleno jer ni sam pisac ne želi da pravi razliku. (“Književnost je u celini fantastična… jezik je isto tako fantastičan… i sama ideja da svet možemo predstaviti rečima je fantastična.”) Teško je razlučiti šta je u njegovom delu doživljeno a šta pročitano – upravo to i jeste još jedna važna odlika Borhesovog stvaralaštva: njegova književnost se od samog početka napaja i inspiriše samom književnošću, a njegova odanost i konstantno vraćanje omiljenim delima iz ranog detinjstva (“Hiljadu i jedna noć”, “Don Kihot”) gotovo je dirljivo.

Bio je vrlo plodan kao esejist, pesnik, pripovedač, predavač (šezdesetih i sedamdesetih godina putuje po Evropi i Americi i drži niz zapaženih predavanja po univerzitetima; dok je boravio na Kembridžu, nastala je knjiga “Razgovori sa Borhesom” Ričarda Bergina, koju preporučujem) sastavljač je antologija i prevodilac.

Svet upoznaje Borhesa relativno kasno: tek pošto je dobio Međunarodnu književnu nagradu izdavača (koju deli sa Semjuelom Beketom) 1961. Godine 1980. dobija i Servantesovu nagradu ali – nepravedno i neopravdano – Nobel izostaje, iako se mnogi slažu da ga je zaslužio. Dosta dela iz svetske književne baštine je prvi preveo u Argentini. To su uglavnom bila njegova omiljena dela (i omiljeni pisci), tako da je diskretno modifikovao knjige Edgara Alana Poa, Kafke, Hesea, Foknera, Žida, Vitmena i drugih.

Kada je doživeo nesreću i povredio glavu (a vid mu se znatno pogoršao), po sopstvenom priznanju to iskustvo ga je nateralo da proveri svoje mentalne sposobnosti tako što će se oprobati u pisanju kratkih priča. Da ironija bude veća, postaće – između ostalog – i poznat po tim kratkim pričama (koje će kritičari nazvati “parabolama”, Borhes prozama, a oni malo pronicljiviji – pesmama u prozi), kojima će u potpunosti ovladati (neki kažu da je bio “master of the short, erudite mysterious story”); u tim kratkim fokusima će isprepletati lična, istorijska, literarna i filozofska znanja i iskustva koja prevazilaze vremensko i prostorno ograničenje. Nije napisao nijedan roman (“Ne verujem u njega jer smatram da je isto toliko maglovit piscu koliko i čitaocu.”) što možda ima veze i sa njegovim neprihvatanjem sebe (gotovo rezigniranim odbijanjem da sebe prihvati): kao i Servantes, verovao je da “ako pisac mora da piše roman, vrlo dugačak roman sa samo jednim likom, jedini način da održi i roman i junaka u životu jeste da se identifikuje sa njim.”

Nažalost, Borhesova sjajna poezija ostaje i sada u senci njegove (sjajne) proze. Dok se u proznim delima više intelektualno osvrtao na neka istorijska zbivanja i filozofska razmišljanja, u pesmama je sadržana sva tananost njegovog nežnog, osetljivog bića; kao takva, poezija ostaje najvažniji deo njegovog stvaralaštva i ključ za razumevanje njegovog genija. (“Borges was a great writer not because he wrote these poems, but because he rejected them.”, rekao je Roberto Gonsales Ečevarija, profesor latino i uporedne književnosti sa Jejla.) Prema svojoj ranoj poeziji, Borhes se odnosi vrlo strogo (u predgovoru za zbirku “Isti, drukčiji”, 1964.): “Čudna je sudbina pisca. U početku je njegovo pisanje barokno, tašto barokno, a posle mnogo godina može postići, ako su mu zvezde naklonjene, ne jednostavnost, već skromnu i tajnovitu složenost.”

Borhesa je teško smestiti u određeni okvir, književni pravac, jer predstavlja jedinstven slučaj u celokupnoj svetskoj književnosti. Ukoliko, pak, volite magični realizam, možda će vas zanimati da je literarni kritičar Anhel Flores, koji je prvi i upotrebio ovaj termin, kao njegov početak uzeo 1935. godinu kada je Borhes objavio “Historia universal de la infamia”.

Fantastični mikrokosmos

Njegov fantastični mikrokosmos pažljivo je satkan od nekoliko vrlo važnih konstitutivnih elemenata:

• Ogledala – “Zemlja na kojoj živimo jeste greška, jedna neuspela parodija. Ogledala i očinstvo su dostojni prezira samim tim što je umnožavaju i potvrđuju.” (“Maskirani bojadžija Hakim iz Merva”) – “Kad sam bio dete, strahovao sam da će mi ogledalo Pokazati tuđe lice ili neku bezlličnu slepu masku što skriva nešto bez sumnje užasno. (…) Ja se sada bojim da je ogledalo zatočilo pravi oblik moje duše, ozleđene senkama i gresima, Onaj što ga vidi bog, a možda vide i ljudi.” ( “Ogledalo”)

• Lavirint – za Borhesa je lavirint simbol nedokučivosti sveta i može biti bilo šta: grad, biblioteka, šare na tigrovoj koži, šah, život. Tajna njegovog lavirinta ostaje neotkrivena: “Ja, koji ne znam tolike stvari, znam da mi je nepoznata još jedna, i zahvalan sam svojim božanstvima što mi otkriše
lavirint koji nikada moj neće biti.”

• Tigar – tigar je u Borhesovoj poeziji simbol neobuzdanog, autentičnog života: “O, kakve li nemoći! Moji snovi nikada nisu mogli stvoriti zver za kojom su žudeli. Pojavi se tigar, to da: ali on je mlitav ili liči na punjenu pticu, tigar nečistih promenljivih oblika, ili nedopustive veličine, ili suviše brz, ili liči na psa ili pticu.”

• Dva Borhesa – “Volim peščane časovnike, mape, tipografiju XVIII veka, etimologije, ukus kafe i Stivensonovu prozu; onaj drugi ima iste sklonosti, ali sa nekom taštinom koja ih pretvara u osobine jednog gluca.” (“Borhes i ja”)

• Neprihvatanje sebe – kao pristalica Šopenhauerove, Hjumove i Berklijeve filozofije koja govori o našem “ja” kao o iluziji, Borhes je ultimativni antinarcis (“Naše ja je naš najveći greh.”), ne želi besmrtnost, bilo mu je strano sopstveno telo i uvek je preispitivao svoje motive.

• Tama – nakon 18 dugih godina postepenog gubljenja vida, 1954. godine definitivno gubi vid a doktori mu strogo zabranjuju da čita i piše. Nikada nije naučio Brajevo pismo (“Neko plemenito strpljenje nije mi dalo.”) pa je zavisio od tuđe pomoći. Međutim, na opšte iznenađenje, kasnije je potpuno prigrlio svoje slepilo i stiče se utisak da je o njemu mislio kao o blagoslovu: “Više neću videti ni nebo puno mitološkog straha, ni ovo lice koje će godine izmeniti.” (“Tvoritelj”), “U mome životu stvari su uvek bile prevelike; Demokrit iz Abdere iskopao je sebi oči da bi mislio. Vreme je bilo moj Demokrit. Ova polutama spora je i ne boli, teče niz blagu padinu i na večnost liči.”

• Smrt – “Sama činjenica da čovek raste, razboljeva se i umire, razvučena je Hirošima.” – “Umiranje je nešto najtrivijalnije što nam se može desiti.” – “Ima 75 godina kako hoću da se ubijem.

jorge-luis-borgesČudni gospodin Borhes

Kada sam se zapitala kako najbolje i najobjektivnije opisati Borhesov izgled (a nisam želela da taj deo izostavim), shvatila sam da taj opis već postoji i da ga je dao jedan od novinara koji ga je intervjuisao krajem sedamdesetih: “His voice is unemphatic, almost a drone, seeming, possibly because of the unfocused expression of his eyes, to come from another person behind the face; his gestures and expressions are lethargic – characteristic is the involuntary droop of one eyelid. But when he laughs -and he laughs often – his features wrinkle into what actually resembles a wry question mark (…) But most of all, Borges is shy. Retiring, even self-obliterating, he avoids personal statement as much as possible and obliquely answers questions about himself by talking of other writers, using their words and even their books as emblems of his own thought.” Borges in the Afterlife

• “As I heard from him many times when I interviewed him in Argentina and the United States between 1976 and 1983, Borges summarily dismissed the idea of his own immortality. He loved to declare himself an agnostic at heart.” (Noga Tamopolsky, “Borges in the Afterlife”)

• “To die for a cause?’’ Borges asked rhetorically. ‘’Nowadays, that’s a form of stupidity. I am not a believer, and that takes anxiety away from the notion of death.’’ When somebody in the audience asked him if his fame wouldn’t make him live forever, he snapped, ‘’Don’t be a pessimist!” (“La Nacion”, 1985.)

• “I don’t intend to show anything. [Laughter.] I have no intentions.” (Borhes u intervjuu neposredno pred smrt) Borhes je umro od raka jetre 1986. godine u Ženevi, gde je i sahranjen.

Citati
• “Osećam laku vrtoglavicu. Nisam naviknut na večnost.” (“The cloisters”)
• “Diraju me sitne mudrosti koje se sa svakom smrću gube.” (“One noći kad su pored nekoga na jugu bdeli”)

Nata Kovačević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *