Neokolonijalizam ili antiekstremizam

10. aprila 2013. | Politika |

Sukobi u severnom Maliju naveli su Francusku da brzo reaguje i spreči dalje napredovanje fundamentalista, ali i otvorili novi front u borbi protiv globalnog terorizma, prenevši težište sukoba sa Bliskog Istoka na jedan od najnerazvijenijih regiona u svetu- pojas Sahela.

Antikolonijalizam i antiekstremizam

Upravo bi nerazvijenost ovog regiona mogao biti i najveći adut fundamentalistima u regrutovanju novih boraca. Slab otpor vojske i brzo napredovanje pobunjenika ukazali su na opasnosti pred kojima se nalazi, ne samo Mali, već i ostale države regiona. Neprofesionalnost i slaba opremljenost oružanih snaga, delovi teritorije koji de facto nisu pod kontrolom zvaničnih vlasti i nemaština su opšte karakteristike ovog regiona.

Međutim, u ovakvim uslovima ljudi žive decenijama, tako da to ne objašnjava u potpunosti zašto je baš sada i zašto baš u Maliju došlo do sukoba. Mali, država koja je svojevremeno smatrana pravim uzorom demokratije u ovom nerazvijenom delu sveta, u kojoj je prošle godine demokratski izabrani predsednik svrgnut sa vlasti vojnim pučem, već nekoliko decenija vodi borbu sa Tuarezima, berberskim plemenom koji se zalaže za nezavisnost severnog dela zemlje. Postavlja se pitanje šta je prouzrokovalo da se u poslednjih godinu dana proglasi „nezavisna država Azavad“ na severu Malija i otpočnu sukobi sa državnim oružanim snagama? Čini se da je pad režima Gadafija u Libiji, u okviru čije vojske je bio angažovan i značajan broj Tuarega, uticao na povratak ovih, sada već prekaljenih boraca sa znatnim naoružanjem, i započinjanje sukoba. Brzom napredovanju pobunjenika je, pored stanja u vosjci Malija, pomogao je i savez sa radikalnim islamskim grupama Ansar al-Dinom i Al-Kaidom Islamskog Magreba, čiji su ciljevi uspostavljanje šerijatskog prava. Vojska Malija, oformljena pre svega sa ciljem da štiti predsedničku palatu i druge državne institucije, nema kapaciteta da se sama odupre dobro organizovanim i ujedinjenim grupama.

I ostale zemlje regiona imaju slične probleme. Zapadni sused Malija, Mauritanija, pati od hronične neorganizovanosti vojske i policije i teško je očekivati da može uspešno čuvati 2240 kilometara dugu granicu sa Malijem i sprečiti upade terorista, koji bi u susednim zemljama mogli da sačekaju odlazak francuskih snaga. Slična je situacija i sa Nigerom, u kojem Al¬-Kaida Magreba dejstvuje još od 2008. godine. Istovremeno, situacija u Maliju se odražavana i na Alžir, državu koja, uprkos relativno značajnom vojnom faktoru, ipak ne uspeva da kontroliše 1400 kilometara dugu granicu sa svojim susedom. Dokaz je i skorašnja „talačka kriza“, akcija u kojoj je zarobljeno i ubijeno preko tridesetoro ljudi, pretežno državaljana zemalja EU i SAD-a, a koja je nastala kao reakcija islamista na međunarodnu intervenciju u Maliju.

Antikolonijalizam i antiekstremizam

 

Sve je ovo navelo Francusku da reaguje i spreči dalje napredovanje pobunjenika. Međutim, uprkos važnosti smirivanja situacije u ovoj podsaharskoj državi, adekvatan odgovor zapadnih saveznika je izostao i Francuska se sama našla u ovoj borbi. Istovremeno, postoje oprečna mišljenja šta je Francusku navelo na intervenciju. Dok francuske trupe svakodnevno napreduju u borbi protiv terorista pod parolom zaštite ljudskih prava, sve se češće mogu čuti optužbe na njen račun da ovom akcijom prikriva svoje neokolonijalističke i imperijalističke ciljeve, povlačeći paralelu sa akcijom u Libiji, za koju je Zapad bio zainteresovan, između ostalog, i zbog naftnih bogatstava. Zona Sahela, kojoj pripadaju i delovi Malija, Nigera, Burkine Faso i drugih graničnih država smatra se veoma bogatom naftom i uranijumom, što je pojedine autore navelo na zaključak da Francuska zapravo ne pokušava da ponovo uspostavi demokratiju, već, pod izgovorom zaštite ljudskih prava, sledi sebične ciljeve zasnovane na ekonomskim interesima.

Čini se da je istina negde između i da su bezbednosna pitanja u pozadini ove akcije jer, ukoliko bi Mali preuzeli islamski fundamentalisti, ova država bi postala centar za regrutovanje i obuku Al Kaide, a Francuska bi, kao bivša kolonijalna sila, direktno bila izložena ovoj pretnji. Izgleda da je sprečavanje toga glavni cilj intervencije i podržavanja nedemokratskog režima vojske.

Ipak, uprkos snažnoj podršci francuskog javnog mnjenja, ova intervencija pati i od određenih unutrašnjih pretivrečnosti. Kontradiktornost kojoj je izložena intervencija u Maliju se ogleda u sledećem- jedna od važnijih tema izborne kampanje Fransoa Olanda bilo je i povlačenje francuske vojske iz Avganistana. Kako Bsada, u svetlu ekonomske krize, opravdati nimalo jeftinu intervenciju na afričkom kontinentu, dok se na unutrašnjem planu radi na povećavanju državnih finansija? Početkom februara, procenjeno je da je Francuska već potrošila oko 70 miliona eura na operacije u Maliju, što je više od 10 % budžeta tekuće godine za operacije van zemlje (procenjuje se da budžet iznosi oko 630 miliona). Pri tom, na povlačenje francuske vojske, koje je najavljeno za mart, svakako je uticalo i izostajanje vojne podrške evropskih saveznika, u prvom redu Nemačke, čiji je ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele decidirano podvukao da njegova zemlja neće slati vojnike u Mali, ograničavajući svoju podršku intervenciji na logističku.

Relativno kratko prisustvo francuskih trupa na teritoriji Malija je dovoljno da na određeno vreme kupi mir na ovoj teritoriji. Međutim, ukoliko se povuku u martu, kao što je i predviđeno, trebalo bi očekivati scenario sličan onom od pre intervencije. Pobunejnici, dobro skriveni na teritoriji država ovog regiona, sačekaće da strane trupe odu i nastaviti borbe sa državnim snagama. Uprkos naporima Zapada i malijskih zvaničnika da započu pregovore sa legitimnim predstavnicima stanovništva sa severa države, trebalo bi očekivati nastavak sukoba u ovom regionu, čim se pobunjenici pregrupišu i francuske trupe napuste zemlju. Ukoliko bi i tada izostala vojna podrška zapadanih saveznika, veliko je pitanje koliko će Francuska moći da sama izdrži u borbi sa pobunjenicima, i da li će intervencija i dalje uživati podršku javnog mnjenja. Pritom, treba imati u vidu i da su do sada pobunjeničke grupe na afričkom kontinentu delovale odvojeno, i da, ako bi savez tri terorističke grupe na severu Malija poslužio kao model ostalim organizacijama, zemlje ovog regiona bi se našle u velikim problemima da sačuvaju teritorijalna integritet, a zapadne države ne bi smele sebi da dozvole luksuz da još jednom ne reaguju na pokušaj stvaranja radikalno-islamskih država svega 2000 kilometara od evropskog kontinenta.

Piše: Lazar Milović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *