(Ne)opšta (ne)kultura

8. marta 2011. | Društvo |

Ideja o tzv. opštoj kulturi se često prihvata zdravo za gotovo. Iako se o njoj u određenim krugovima (npr. gimnazijskim) mnogo govori, nedo­voljno se zapravo misli o njoj.

Suština predstojećeg teksta je kritika dve društvene pojave na čijem suz­bijanju mislim da bi trebalo pora­diti. U pitanju su (1) favorizovanje društveno-jezičkih disciplina na račun prirodnih nauka (obrazložiću) i (2) konformizam (obrazložiću). Kako ove pojave jednu od mnogih svojih manifestacija imaju upravo u pojmu i kategoriji zvanoj opšta kul­tura, kritika ovih pojava napisana je kroz kritiku opšte kulture.

1. Opšta kultura ̶ šta god uopšte kultura bila ̶ svakako nije opšta. Naime, na osnovu višegodišnjeg iskustva, stičem utisak da se pod opštom kulturom najčešće podra­zumeva enciklopedijsko znanje spiska raznovrsnih izraza i izreka na starogrčkom i latinskom jezi­ku, muzičkih kompozicija, godina početaka i završetaka kojekakvih ratova, imena vladara i geografskih teritorija, filozofskih pravaca i nji­hovih predstavnika, itd. Ovim šturim nabrajanjem je obuhvaćen širok dija­pazon oblasti, koje se opštije mogu nazvati grupom društveno-jezičkih disciplina.

Mnogo puta sam imala priliku da čujem podsmehe ili negativne komentare zbog nepoznavanja ma­terije koja spada u malopre pomenuti skup društveno-jezičkih disciplina. Međutim, kada su u pitanju prirodne i tehničke nauke, često sam se sus­retala sa mišlju da je sasvim oprav­dano smatrati poznavanje osnovnih koncepata bespotrebnim, suvišnim, a usput i izuzetno teškim za savla­davanje, te stoga odbaciti njihovu važnost. Izgleda da ideja o opštoj kulturi odjednom iščezava pri susretu sa prirodno-tehničkim naukama.

Ovaj pokušaj da se samo jedna grupa znanja podmetne kao neko opšte (i bitno) znanje je, nažalost, prilično uspešan. Iz ovakve konstrukcije opšte kulture, proističu ideje pop­ut ove, koju sam čula od nekoliko svojih poznanika: da bi učenici društvenih smerova gimnazija tre­balo da uče u sklopu predmeta fizike npr. istorijat nekih naučnih otkrića ili biografije naučnika, umesto (ma­kar dela) onog što se sada uči, jer je ovo što je predviđeno, parafraziram, suviše komplikovano za nekog ko će se kasnije baviti nekom društvenom disciplinom. Da umesto onog “umes­to” stoji “pored”, predlog bi bio odličan, s obzirom na to da na osn­ovu trenutnog programa nezanemar­ljiv broj dece zaista misli da je Njutn otkrio gravitaciju tako što je blejao pod drvetom i pretrpeo pad jabuke na svoju glavu (tačnije, predlog bi bio još bolji kad bi zahtevao da se ovom problemu posveti pažnja unutar pred­meta logike, u odeljku koji se odnosi na metodologiju naučnih otkrića, a ne fizike) – no, dalje razmatranje prob­lema nerealnog prikazivanja naučnih otkrića u prosečnoj srpskoj gimnaziji vodi u preteranu digresiju. Kada bi se u okviru srednjoškolske fizike učile stvari kojima se, u suštini, bave društvene discipline (kao što su isto­rijat fizike i fizičara), šta bi od onog što je zaista fizika ostalo, i kakve bi to ostavilo posledice? Teško pitanje, s obzirom na to da i pored toga što se osnovi fizike predaju, postoje oni koji ne znaju da je voda provodnik, pravdavajući to neznanje mislima tipa “ma koji će mi to u životu”. Priče o komšinici čija je unuka umrla usled spleta nes(p)retnih okolnosti sušeći kosu u kadi uopšte nisu naivne (eto koji će ti to u životu – da ga sačuvaš, perhaps).

2. Šta znači i zašto treba biti opšte kulturan? Da li to podrazumeva znati gomilu podataka, čisto zato što se smatra da oni spadaju u opštu kult­uru? Ako je to slučaj, a meni se čini da neretko jeste, u pitanju je najpros­tiji konformizam, i treba se boriti protiv njega. Ne treba učiti, čitati, slušati, gledati ili misliti bilo šta zbog toga što je to u trendu. Opšta kultura je svakako neka vrsta tren­da. Rečenice tipa “ko nije pročitao Ilijadu/Anu Karenjinu, nije pravi gimnazijalac” su samo oličenje tog tužno-smešnog kulta opšte kulture (budući da se podrazumeva da pravi gimnazijalac u gimnaziji stiče opštu kulturu). Na svoju nesreću, pročitah oba pomenuta dela, ali se ne osećam išta pravijim gimnazijalcem od nekih drugih učenika, koji ih nisu pročitali.

Da se razumemo, mislim da je kul znati svašta, i svakako smatram da bi deca u školi trebalo da posvete vremena i pažnje svakom predmetu makar malo, jer bi na taj način nešto od toga moglo da ih zainteresuje, inspiriše, ili im prosto bude zabavno. No, peglira mi se od onih koji smatra­ju da je nešto potrebno znati samo što je to neka tamo opšta kultura. Previše puta sam kao odgovor na pitanje “a zašto ja ovo sranje moram da učim kad se neću time baviti u životu?” dobila rečenicu “jer je to opšta kul­tura”, ili neku njenu parafrazu. Retko sam dobila neki iskreniji i(li) smis­leniji odgovor, kao što bi bili, na primer, sledeći: “ako jednog dana budeš učestvovala u nekom kvizu, možda ti zapadne baš to za pitanje”, “jer ja mislim da je to jako zanimlji­vo, i mislim da bi se i tebi svidelo kad bi posvetila više pažnje tome”, “zato što učenje toga može da potpomogne razvoju kritičkog mišljenja”, “jer će ti znanje iz ovoga pomoći da lakše ispratiš nešto drugo”, pri čemu bi to nešto drugo bilo nešto što mene za­nima, itd. Kada bi se istorija predav­ala kako treba i kada bi to deca učila, možda bi bilo manje neonacista, kada bi se programiranje predavalo kako treba i kada bi to deca učila, mogla bi da automatizuju neke inače dosadne i monotone poslove, itd. Jas­no je da postoje raznolike dobrobiti učenja raznovrsnog gradiva, pa je još i besmisleno govoriti da nešto treba učiti baš zbog toga što spada u opštu kulturu (pored toga što je štetno jer potpomaže razvoj konformizma). Što se tiče podataka kojima nisam uspela da nađem praktičnu primenu, sem potencijalnog osvajanja nagrada u kojekakvim kvizovima i uspešnijeg rešavanja ukrštenih reči, iskreno, mislim da im se bespotrebno pridaje velik značaj. Razuverite me slo­bodno, baš bih volela da znam šta ja imam od toga što znam prvih sedam rimskih kraljeva, sedam rimskih brežuljaka i sedam svetskih čuda (za­pravo, više ih ni ne znam, ali poenta ostaje ista).

Napomenula bih ovom prilikom da je u prethodnom broju “Škripa” bio objavljen tekst pod nazivom “Nu­merofrenici”, u kom se nalazi jedna (nezanemarljiva, iako ne za tekst suštinska) greška. Citiram: “Zlatni presek se dobija odnosom zbira veličina i one veće veličine koji je jednak odnosu veće i manje veličine. On ima i svoju vrednost u vidu broja

Phi koji iznosi 1,61.”

Odgovaram: Ne, zlatni presek nema svoju vrednost u vidu broja Phi koji iznosi 1,61, već je njegova vrednost φ=(1+√5)/2. Približna vrednost ovog broja zapravo i nije 1.61, već 1.62 (preporučujem usput autoru teksta da se pozabavi malo zaokruživanjem decimalnih brojeva, nije teško).

Elem, da zaključim. Ne treba pri­hvatati tako olako fraze koje se često ponavljaju do te mere da praktično gube originalno značenje. Potrebno je kritički pristupiti svemu što čujemo, a pogotovo onim stvarima koje toliko često slušamo da potpuno zaboravl­jamo da promislimo o njima. Treba učiti, težiti (sa)znanju, razumevan­ju načina na koje funkcioniše svet (“svet” se ovde može shvatiti u sva­kom mogućem kontekstu), i baviti se sličnim intelektualnim aktivnostima, ali ne zarad sticanja opšte kulture kao takve. Ne treba težiti opštoj kulturi! Treba težiti nonkonformizmu.

Naposletku, ograđujem se od situ­acija kojima ne odgovara opis dat u ovom tekstu, te ističem da je zasno­van na mom generalnom iskustvu ve­zanom za opisane pojave, i dodajem još da sam i sama nailazila na poneke suprotne primere od ovih. Kad bi ti suprotni primeri bili u većini, potrebe za pisanjem ovog teksta ne bi bilo.

Piše: Iva Bačić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *