(Ne)sloboda okupljanja

10. marta 2016. | Politika |

o-FREE-SPEECH-facebook

Ustavni sud je proglasio neustavnim Zakon o javnom okupljanju građana iz 92. godine, 9. aprila 2015. u predmetu broj IУз-204/2013, što je objavljeno u Službenom glasniku RS, br. 88/2015. U odluci Ustavnog suda navodi se da je zakon: neustavno ograničavao slobodu okupljanja, neustavno se pozivao na zaštitu prava drugih, što je osnov za zabranu skupova, neustavno pravio razliku između privremene i trajne zabrane skupa i neustavno određivao pravo na sudsku zaštitu u slučaju zabrane skupa. Dugim rečima, neustavni zakon nije davao mogućnost da pokrenete sudski spor protiv rešenja o zabrani MUP-a i da on bude rešen pre samog najavljenog događaja, što je obesmišljavalo pravo na sudsku zaštitu. Princip zabrane skupova u poslednji čas, pozivajući se na neustavne odrednice, MUP je koristio prilikom zabrane više parada Ponosa. Takvu praksu je Ustavni sud, takođe, proglasio neustavnim u predmetima Už-5284/2011 koji se odnosi na zabranu Parade Ponosa u 2011. i Už-1918/2009 u vezi sa zabranom Parade 2009. godine. Ovakvo zakonsko regulisanje javnog okupljanja Ustavni sud proglasio je neustavnom i naglasio da je suprotno odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako Srbija devet meseci nije imala zakon koji uređuje javno okupljanje građana, parlament je 26. januara 2016. usvojio novi Zakon o javnom okupljanju koji je stupio na snagu 4. februara 2016. budući da je objavljen u Službenom glasniku broj šest osam dana ranije. Ovaj zakon obesmišljava pravo javnog okupljanja i to više nego prethodni zakon i to iz najmanje četiri razloga: drakonske novčane kazne za organizatore, loša definicija spontanog okupljanja, obesmišljena pravna zaštita i besmisleno određivanje mesta gde se građani mogu okupljati.

Kada pogledate Zakon videćete da ima sedam članova vše od prethodnog, da je manje precizan, a rigorozniji u kaznenoj politici. Sa druge strane, novi Zakon jeste precizan kada su novčane kazne u pitanju. One su mnogostruko veće u odnosu na prethodni. Sa druge strane, nelogičnosti počinju već u 10. članu gde se navodi da: „Organizator može da odredi vođu okupljanja.“, a u članu 14. se nalaže da se dostave podaci vođe okupljanja. Iz ovoga nije jasno da li je obavezno da skup ima „vođu“. Ukoliko ga ima, bitno je razumeti da postoji potencijal da „vođa“ plati kaznu od 70 do 120 hiljada dinara ukoliko nešto krene po zlu kako je propisano članovima 21. i 22. Ukoliko govorimo o pravnom licu kao organizatoru, potencijalna kazna se kreće od milion do dva milona dinara, a za odgovorno lice u organizaciji još povrh toga i od 70 do 150 hiljada dinara. Na kraju, učesnik okupljanja platiće kaznu do 30 hiljada dinara ukoliko ne postupi po nalogu vođe okupljanja. Zašto su ove odrednice problematične? U zemlji u kojoj je nezaposlenost mladih 50%, a prosečna plata 300 evra, potencijalni „vođa okupljanja“ ili udruženje građana će dobro razmisliti da li će hteti da budu odgovorani za okupljanje. Imajmo u vidu da većinu okupljanja građana organizuju fizička lica i udruženja građana i da ovako visoke kazne mogu da odvrate i organizatore i učesnike što obesmišljava ustavom zagarantovano pravo na slobodu okupljanja.

Druga tvrdnja, da ovaj Zakon obesmišljava javno okupljanje, sastoji se u članu 13. koji definiše „spontana okupljanja“. Navedeni član nalaže da se spontana okupljanja ne prijavljuju, a da se u smislu zakona smatraju mirnim okupljanjima, bez organizatora, i da je njihov cilj neposredna reakcija na određeni događaj „radi izražavanja mišljenja i stavova povodom nastalog događaja“. Međutim, isti član naglašava da se spontanim okupljanjem neće smatrati „okupljanje na koje poziva fizičko ili pravno lice koje je, u skadu sa odredbama ovog zakona, organizator okupljanja“. Drugim rečima, ukoliko pozovete svoje prijatelje da se okupite i zajedno izrazite mišljenje i stavove povodom nastalog događaja možete automatski postati vođa skupa i samim tim da budete u prilici da snosite odgovornost i za druge. Tako je na osnovu, na početku pomenutog, neustavnog zakona, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Anita Mitić, dobila prekršajnu prijavu za organizovanje spontanog okupljanja zato što je na svom fejsbuk nalogu pozvala prijatelje da joj se pridruže kako bi izrazila svoje mišljenje povodom zabrane održavanja akcije 7000 kojom je trebalo da se obeleži 20 godina od genocida u Srebrenici. Kako trenutno stoji u zakonu, deluje mi da će se spontanim okupljanjima smatrati samo stranačka okupljanja, a da će druga spontana okupljanja biti obeshrabrivana i sankcionisana.

Treći razlog, zašto verujem da se okupljanje građana obesmišljava, sažet je u članovima 14, 15. i 16. novog zakona. Naime, članovi zakona propisuju rokove za podnošenje prijave o javnom okupljanju, za donošenje rešenja o eventualnoj zabrani okupljanja, podnošenje žalbi na isto rešenje i pokretanje upravog postupka protiv takvog rešenja. Naime, organizator podnosi prijavu 5 dana pre održavanja okupljanja. Već tu vidimo da je promenjen rok za podnošenje prijave. U prošlom zakonu rok je bio 48 sati, odnosno 5 dana ukoliko održavanje skupa zahteva izmenu saobraćaja, definisano članom 6. Zakona o okupljanju građana koji je prestao da važi odlukom Ustavnog suda. Zatim, ukoliko MUP utvrdi postojanje razloga za zabranu, što je definisano članaom 8., donosi rešenje kojim se zabranjuje održavanje skupa najkasnije 96 sati pre prijavljenog vremena za početak skupa. Ovde treba napraviti jasnu distinkciju između dozvole i zabrane. Ovu razliku ne uviđaju građani, a često i mediji greše. Naime, MUP ne daje dozvolu za održavanje skupa, tako nešto ne postoji, MUP može samo da zabrani skup ukoliko su ispunjeni uslovi iz zakona. Dakle ne radi se o dozvoljavanju već o eventualnoj zabrani koja bi morala da bude potkrepljena dokazima. Međutim, kako sam na početku naveo, MUP je više puta neustavno zabranjivao skupove što je potvrđeno odlukama Ustavnog suda što dovodi u pitanje efektivnost pravne zaštite. Nakon eventualne zabrane, rok od 24 sata je dat organizatoru da uloži žalbu MUP-u na njegovo rešenje. Zatim, MUP odlučuje u roku od 24 sata. Ukoliko je MUP odbio žalbu, orgnizator može pokrenuti upravni spor pred nadležim sudom koji novim zakonskim rešenjem nema obavezu da spor reši pre održavanja skupa. U prethodnom zakonu sud je morao rešiti stvar u roku od 48 sati. Drugim rečima, okupljanje se prijavljuje 5 dana pre održavanja skupa, a ukoliko je zabranjen organizator ima 4 dana da se zaštititi od eventualne  samovolje što uključuje 48 sati žalbenog postupka u MUP-u na njegovo rešenje. Međutim, faktički ne postoji mogućnost eventualne žalbe na odluku suda pre nego što bi se okupljanje dogodilo zbog kratkog vremenskog roka. Ovako ustrojen sistem navodiće građane i organizacije da „organizuju“ spontane skupove kako bi izbegli formalizme i odgovornost. To je vrlo opasan teren i nadam se da će se izmene zakona uskoro naći pred poslanike.

Na kraju, kako nije na državi da odobrava javne skupove ne bi trebalo da bude na njoj ni da određuje gde će se okupljanja organizovati. U članu 24. Zakona nalaže se skupštinama gradova odnosno opštinama da u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu Zakona, odrede prostor za održavanje okupljanja. To znači da će lokalna samouprava određivati koja su to mesta na kojima se sme okupljati. Ovakva apsurdna odrednica izvrgava ruglu pravo građana na okupljanje. Opština tako može odrediti neposrednu šumu za okupljanje ili pašnjak na kome nikome okupljeni građani neće smetati pa ni njihovi zahtevi i mišljenja. Ukoliko postoji potreba da se zabrani skup na nekom od mesta, neka se onda to obrazloži u rešenju o zabrani događaja.

U Srbiji je odavno potrebna hrabrost za organizovanje javnih događaja, a zahvaljujući novom Zakonu, građanima će biti potrebni i duboki džepovi, dobri advokati, odlični pravni savetnici i glasni megafoni kako bi neko mogao da ih čuje.

Naim Leo BEŠIRI, direktor Instituta za evropske poslove

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *