(Ne)vreme?!

6. marta 2014. | Društvo |

thumb-502-228Ona je samo broj na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Na svakom razgovoru sa stručnim (čitaj: nestručnim) savetnikom u toj istoj službi oseti ogromnu sramotu zbog svog obrazovanja. Poželi, nakon njegovih podsmešljvih pogleda i komentara, da iscepa svoje diplome. Njihova težina poput okova boli u ovom vremenu. Ono ne prašta ni talenat, ni trud. Neke druge veštine su na ceni.

Stopa nezaposlenosti u Republici Srbiji iznosi 21,2%, a stopa nezaposlenosti mladih 51,2%, što ukazuje na ogroman problem na tržištu rada. Strategije aktivne (čitaj: neaktivne) politike zapošljavanja ostaju slovo na papiru, a primenjuju se samo ukoliko su ispunjeni neki drugi kriterijumi (čitaj: stranka, veza ili mito). Kako zapošljavanje tapka u mestu, prešlo se na samozapošljavanje, međutim ono uključuje mlade, ali često izostavlja visokoobrazovane (čitaj: Kako se jedan učitelj, nastavnik ili profesor može samozaposliti?). Od januara 2014. nema više zapošljavanja u javnom sektoru, pa je prema nezvaničnim podacima u decembru 2013. četa stranačkih proletera zauzela svoja stalna radna mesta. Sa druge strane statistike pokazuju da  najveći broj zaposlenih u Srbiji pripada starosnoj strukturi između 51 i 65 godina[1]. Oni koji ispunjavaju jedan (čitaj: pa čak i više) uslova za penziju, ne prihvataju ju je, plašeći se za svoju egzistenciju, s obzirom na to da prosečna penzija ne pokriva čak ni troškove minimalne mesečne potrošačke korpe. Nedostaje i odgovarajući socijalni program otpremnine za odlazak u penziju, pa se dešava da lica pred kraj svog radnog veka rade ono što nikada do tada nisu radili i za to nisu kvalifikovani, samo kako bi ostvarili pravo na penziju.

Međutim, nije problem samo u politici zapošljavanja (čitaj: nezapošljavanja). Čitav visokoobrazovni sistem u Srbiji zahteva ogromne promene. Naime, on ne osluškuje potrebe tržišta rada. Broj studenata na  smerovima godinama unazad se ne menja. A tržište je surovo, ono ne trpi greške. Osim toga kompanije traže lica sa radnim iskustvom, a upravo je praksa ono što većini visokih škola i fakulteta u Srbiji nedostaje. Osim toga visokoobrazovne institucije i kompanije bi trebalo na temelju zajedničke saradnje da omoguće mladima sticanje početnog radnog iskustva (Baš kao što je slučaj u Francuskoj i Danskoj, u kojima velike komanije 1% svog prihoda ulažu u obrazovanje i stipendiranje mladih kadrova koji se nakon diplomiranja zapošljavaju u tim firmama[2]). Osim toga poslodavcima treba ponuditi odgovarajuće benificije i stimulacije za zapošljavanje mladih visokoobrazovanih lica, bez radnog iskustva.

I onda prođu meseci, godina. Diploma joj služi samo da njene overene fotokopije šalje  na razne konkurse. Vreme prolazi. Dođe i do one faze ″daj šta daš″. Ali ni to tako lako ne pođe za rukom. Neko vreme radi u obližnjem kafiću. Sa osmehom uslužuje pijane, bahate i neotesane goste, koji se razmeću svojih ″debelim″ novčanicima. U pauzama pročita koju Andrićevu misao, čisto da se podseti da je to i dalje ona. A onda u jednoj pauzi naiđe na onu čuvenu: „Dođu tako vremena, kad pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati!“. I reši, otići će. Jer, sramota nije u tuđoj zemlji biti stranac. Teško je to biti u svojoj zemlji.

Ima i onih koji svoju sreću traže pod nekim tuđim nebom. Odlučuju se za sezonski rad u SAD-u. Iako tek neznatan broj njih uspe da ostvari svoj san i ostane u toj obećanoj zemlji, iz godine u godinu broj onih koji se odlučuju za ovaj korak je sve veći. Pored toga, tu su i oni koji se odlučuju za rad na prekookenskim brodovima. Rade od osam do dvanest sati dnevno. Kada se nakon osam meseci vrate tamo odakle su krenuli i shvate da se ništa nije promenilo, nastave svoj brodski život, ako se to životom uopšte i može nazvati.

jobs-unemploymentPrema istraživanju koje su sproveli studenti Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu u okviru predmeta Metodologija političkih istraživanja čak 82% ispitanika želi da napusti Srbiju, a to je posledica toga da je 73%  nezadovoljno trenutnim stanjem u zemlji, a 74% smatra da je članstvo u nekoj partiji prednost za karijeru. Na skali od 1 do 5, svoje finansijsko stanje ispitanici ocenili prosečnom ocenom 2,87.[3]

Nakon osam meseci vratila se u svoj rodni grad. Osim novog predsednika opštine i njegovih stranačkih miševa raspoređenih po raznim postojećim i nepostojećim službama i preduzećima, ništa se drugo nije promenilo. Već sledećeg dana prošla pored onog kafića i u bašti sa tacnom u ruci ugledala svoju drugaricu iz klupe. Profesorica matematike vežbala je sabiranje i oduzimanje pri vraćanju kusura, jednom ne baš tako finom muškaracu koji ju je uz vulgarne dosetke skidao pogledom. Pogledi su im se sreli. Pogledi besa, tuge, beznađa. Nasmejale su se jedna drugoj, jer reči bi sve pokvarile. Nastavila je dalje, shvativši da ovo odavno nije njena zemlja. Nakon dva meseca opet je isplovila sa Andrićevim izabranim delima.

Postoje i oni koji reše da krenu put stranačkih ideologija (čitaj: bez idelogija). Nažalost na tom putu uspeju samo oni koji sebe izgube. Najuspešniji postaju oni čije ste se tuposti (čitaj: gluposti) stideli, dok ste sa njima delili školske dane. Oni koji nisu prezali od uvreda i koji su se smejali svima koji su drugačiji. Takvi ljudi, lako gube sebe, jer se nikada nisu ni izgradili. Oni koji vrede, godinama čekaju na ispunjenje obećanja. Na radno mesto u skladu sa njihovim obrazovnim profilom. U međuvremenu se zadovoljavaju honorarnim ili povremenim radnim izletima. Žive kao podstanari. Sanjare o kreditu za stan…o letovanju sa porodicom…o životu.

Zid u stanu njene majke krase njene diplome, dok ona plovi po belom svetu i dvanest sati čisti brodske kabine. Ali se hrani tako što upoznaje nove zemlje, nove kulture, nove svetove. I živi tako unutra, u sebi, baš kao lirski Andrić, tek kad sklopi oči: A tu za mojim vjeđama – sklopim li samo oči – živi sva veličina života i sva ljepota svijeta. Sve što je ikad samo taklo oči, usne i ruke moje sve je u mojoj svijesti živo i svijetlo na tamnoj pozadini patnje. Raskoš i ljepota života žive neuništivo u meni“.[4]

Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima je namerna!

Autorka: Jovana Davidović


[1] Izvor: www.rfzo.rs

[2] Izvor: www.politika.rs

[3] Izvor: www.politika.rs

[4] Ivo Andrić, Ex Ponto, Beograd, 2002, str. 11.

Foto: Akter i Torycapital

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *