„Nisam homofob, ali…”

7. jula 2014. | Politika |

parada 2

Prošle nedelje je naša prva komšinica Hrvatska usvojila Konačan predlog zakona o životnom partnerstvu istopolnih osoba, koji podrazumeva zajedničku imovinu na koju partneri polažu jednaka prava, prava i obaveze u pogledu nasleđivanja, korišćenja penzionog osiguranja, socijalne zaštite, zdravstvenog osiguranja, poreskih olakšica, bolovanja za negu partnera i posete u bolnicama, zaštite od diskriminacije na tržištu rada, starateljstva nad decom partnera, sticanja državljanstva, uzimanja partnerovog prezimena, dok ne omogućuje usvajanje dece.

I ovde bih mogla da se zaustavim i ne obrazlažem dalje zašto su seksualne manjine baš to, manjine. I u čemu se sve ogleda neravnopravnost sa drugim članovima društva. Ali neću, jer je veoma važno da neumorno ponavljamo ono što spada u osnove ljudskih prava, u osnove aktivizma, a to je da jedna prava ne mogu biti važnija od drugih i možemo da se opredelimo da posebno budemo aktivni u sferi određenih ljudskih prava, ali to nikako ne znači da su ona važnija od drugih ljudskih prava. Nisu prava osoba sa invaliditetom važnija od prava Roma, niti prava LGBTTIQA osoba od prava deteta. Ni obrnuto, iako se svakodnevno susrećemo sa zamenom teza kada je ovo u pitanju.

Čitajući tekst Ane Cagić: „Prajd” u Srbiji: parada-šarada i da li smo spremni, nisam pročitala ništa što bi me iznenadilo ili zbunilo, sve smo to već čuli. Ali kao neko ko svakoga dana radi u interesu mladih i njihovog kvalitetnog neformalnog obrazovanja, osećam ličnu i profesionalnu odgovornost da razrešim neke nedoumice i zamene teza kojima je doprineo pomenuti tekst. Krenimo redom. Cagić navodi: „… svakako ne bih homoseksualce svrstavala u manjine, poput etničkih, dok njihovi postupci upućuju na želju za tim.” Ako uzmemo u obzir da je definicija seksualnih manjina takva da se njeni pripadnici razlikuju od većine koja ih okružuje po seksualnoj orijentaciji i praksi, onda svakako spadaju u manjine. Nejednakost se ogleda od nevidljivosti pred zakonodavcem do svakodnevnog života, a ne u postupcima LGBTTIQA.

Kada govorimo o paradi heteroseksualnosti, to viđamo svakog dana. Na ulici, u prevozu, u državnim institucijama, turističkim agencijama; sedenje u krilu, ljubljenje, traženje francuskog ležaja na putovanju ne spada u „no-no” pitanja… Seksualnu orijentaciju drugačiju od heteroseksualne u prvi plan stavljaju upravo oni koji žele da naprave jasnu razliku između „normalnog i prihvatljivog” i onog drugog.

parada 1Ovog puta se neću pozivati na Zakon o okupljanju koji svim građanima i građankama Republike Srbije garantuje pravo na javno okupljanje jer se taj zakon krši iz godine u godinu, i to ne zaslugom učesnika Parade, već neobrazovanošću i bahatošću protivnika iste i nemogućnošću vlasti da se sa pretnjama huligana izbori. Jer, da podsetimo dušebrižnike, po besplatne patike iz izloga i zbog nasilja i lomljenja (što izloga, što žardinjera, što tuđih glava) dolaze upravo huligani, a ne LGBTTIQA. Podsetiću na neke parole učesnika i protivnika Parade: možemo svi zajedno; ljubav nije da se krije; ljubav je zakon; ubij, zakolji da peder ne postoji; pedere u blendere. Lako se prepoznaju nasilje i pretnje, zar ne?

Pozivanje na anonimne ankete sa različitih foruma ili sajtova dnevnih novina, svakako nisu validno istraživanje stavova javnog mnenja, ali su upravo komentari ispod tekstova, koji nedvosmisleno pozivaju na nasilje i linč dokaz da su seksualne manjine ugrožene i u nepovoljnom položaju.

 Nije homoseksualizam, već homoseksualnost. Nije opredeljenje, već orijentacija. Ovim pojmovima se vrlo slobodno i laički manipuliše, iako postoje brojni izvori, literatura i studije koji bi pomogli pri razgraničavanju i demistifikaciji pojmova prirodno i bolesno.

Zašto je važna Parada ponosa? Održavanjem Parade se mladima daje prilika da budu svesni da nisu usamljeni u svojoj seksualnosti, da nemaju čega da se stide, da nemaju šta da skrivaju. Moto ovogodišnje Nedelje ponosa je: da kažemo da smo tu i kako nam je. Nadam se da će ovaj put imati ko da sasluša.

Bojazan zaštitnika porodičnih vrednosti da će se deca ugledati i postati svi gejevi i lezbejke me navodi na pitanje: na koga se ugledaju sada i kakav primer slede? Još jedna od nedoumica je kako detetu objasniti da drugo dete ima dve mame ili dva oca. Jednostavno, homofobija je društveni konstrukt (setimo se Starog Rima i Egipta i perioda jačanja crkve sa druge strane). Kada se bude normalizovalo ono što smo nasilno marginalizovali, neće biti nikakvih problema detetu objasniti da je normalno da svi odrastaju u nenasilnom društvu, sa dve posvećene majke, umesto sa majkom i nasilnim ocem. O Zakonu o životnom partnerstvu istopolnih osoba hrvatski ministar uprave Arsen Bauk rekao je: „Radi se o zakonu koji će manjini doneti nešto bolje životne uslove, a većini ništa lošije.“. Poboljšavanjem položaja marginalizovanih grupa se, suprotno uvreženom mišljenju, ne uzima i ne otima ništa od većine, već se podiže svest o problemima sa kojima se suočavaju i otvara mogućnost da se olakša svakodnevni život i komplikovane birokratske procedure.

„Nisam homofob, ali…”, jedna od najčešćih rečenica svih koji razumeju nejednak položaj ali ne i važnost ravnopravnosti. Ne postoji „ali”. Borba za poštovanje i prepoznavanje svih članova društva kao jednako važnih i vrednih mora biti beskompromisna.

I na kraju, dokle god ostvarivanje ljudskih prava nazivamo „šaradom”, nećemo biti „na pravoj strani povijesti”.

Autorka: Nevena Buvač

FOTO:
ParaDa
ParaDa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *