Nordijski model saradnje

8. januara 2013. | Društvo |

Mogućnosti primene na prostor bivše Jugoslavije deo I

Zemlje bivše Jugoslavije još uvek pred­stavljaju najnestabilniji deo u Evropi. U cilju poboljšanja ekonomskog položaja stanovništva, izgradnje mira i dobrosused­skih odnosa između država jugoistočne Ev­rope pokrenute su brojne inicijative koje podstiču saradnju i partnerske odnose. Re­gionalna saradnja na Balkanu, a posebno između zemalja potpisnica Dejtonskog sporazuma (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska i Srbija) napredovala je to­kom poslednjih godina ali još uvek nije na zadovoljavajućem nivou i suočena je sa bro­jnim preprekama i problemima. Neslaganja u vezi sa statusom Kosova i ustavnim likom Bosne i Hercegovine, oslobađajuće presude optuženih za ratne zločine, ponovno jačanje poltičkog nacionalizma, rast broja nezapo­slenih lica i loša ekonomska situacija samo su neke od primera prepreka za dalju sarad­nju.

Države „Dejtonskog četvorugla“ imaju mnogo toga zajedničkog. Imaju slične kul­ture, dele zajedničku prošlost i težnju ka ev­ropskim integracijama. Mogu bez teškoća da razumeju jedni druge zahvaljujući jezičkim sličnostima. Upravo ova činjenica predstavlja posebnu pogodnost i olakšava i omugućava nesmetanu komunikaciju između ljudi sa ovih prostora.

Regionalna saradnja ima posebnu važnost na području bivše Jugoslavije, bilo da se posmatra kao sredstvo koje omogućava dalji napredak u EU integracijama ili kao fakor stabilnosti. Tokom poslednje decenije najveći doprinos u ovoj oblasti je dao Savet za regionalnu saradnju, formiran februara 2008. godine. Zamenjujući Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu, Savet je uneo jednu novinu: postao je okvir za kontinuiranu i neposrednu kooperaciju u velikom broju oblasti. Unapređivanje prekogranične sarad­nje, promocija evropskih i evroatlantskih integracija, stvaranje političkog okruženja koje će omogućiti ekonomski i društveni na­predak svih građana sa ovih prostora pred­stavljaju ciljeve koje teži da ostvari. U svom članstvu ima ukupno 45 zemalja, organizacija i međunaronih finansijskih institucija.Pored Saveta važnu ulogu ima i Proces saradnje u jugoistočnoj Evropi koji predstavlja glavni politički forum za dijalog država regiona. Države bivše Jugoslavije uključene su i u mnoge druge regionalne inicijative poput Centralno-evropske (CEI) i Jadransko – jonske (AII). Saradnja se ostvaruje se i kroz Dunavsku i Međunarodnu komisiju za basen reke Save, kao i kroz Crno­morsku ekonomsku saradnju(BCES).

Uprkos postojanju velikog broja inicijativa i organizacija koje se bave ovom tematikom, između njih ne postoji dobra koordinacija. Model saradnje koji predlaže Igmanska inici­jativa ima za ideju da postojeću kooperaciju država podigne na naredni, viši i kvalitetniji nivo. Korišćenje nordijskih iskustava na ovim prostorima Igmanska incijativa je lansirala na svojoj 22. sesiji, održanoj oktobra 2011. godine u Beogradu. Primenom ovog modela doprine­lo bi se rešavanju preostalih otvorenih pitanja između zemalja Dejtonskog sporazuma. Nor­dijski model je samo jedan od primera dobre saradnje i mogući uzor dalje kooperacije na prostorima Dejtonskog četorougla .

Nordijski model saradnje

Može li nordijski model saradnje da posluži kao primer državama Zapadnog Balkana i da li one mogu da iskoriste iskustva skandinavskih zemalja i izdignu svoje odnose i saradnju na najviši nivo?

Nordijska saradnja obuhvata pet država: Dansku, Finsku, Island, Norvešku i Švedsku, kao i tri autonomne oblasti: Farska ostrva, Grenland (obe oblasti u okviru Danske), te Alandska ostrva, koja pripadaju Finskoj, ali stanovnici Ostrva su švedske nacionalnosti. Saradnja između ovih država Severne Evrope je dovoljno jaka bez obzira što nisu sve zemlje članice Evropske unije, nemaju sve kao valutu imaju evro, niti su sve zemlje članice NATO alijanse.

Ovaj svojevrsni savez uživa široku podršku svojih članica i spada u najrazvijenije ob­like regionalne saradnje u svetu. Neka od najznačajnijih dostignuća su bila sporazum o slobodi kretanja sa početka 50-tih godina prošlog veka, nakon čega je prestalo korišćenje pasoša između država članica. Ovaj sporazum smatra se pretečom Šengena. Ubrzo nakon usvajanja ovog sporazuma, uspostavljeno je zajedničko tržište rada, zatim su potpisane Jezička konvencija i Konvencija o socijalnom osiguranju.

Iako su područja Skandinavije bila zahvaćena konfliktima, ratovima i nesuglasicama ove države uspele su prevaziđu pre­preke zahvaljujući jakoj političkoj volji za bliskom saradnjom i i poštovanjem različitosti. Njihov odnos karakteriše visoki nivo međusobnog poverenja. Međuparlamentarna saradnja je oblast nordijske saradnje za koju je zadužen Nordijski sa­vet, dok je međuvladina saradnja u nadležnosti Nordijskog saveta ministara.

Svrha nordijske saradnje je da sa jedne strane stvori us­love za kvalitetniji i atraktivniji život i rad, a sa druge da ojača poziciju nordijskih država na međunarodnom planu. U fokusu zajedničkog nastupa su: klimatske promene, ekologija , energija, istraživanje, obrazovanje, inovacije, sloboda kretanja, jačanje prisustva i uticaja nordijskog regiona.

Nordijski savet: organizacija i struktura

Nordijski savet, osnovan nakon Drugog svetskog rata, funkcioniše poput parlamenta. Ima 87 članova, koji se svake godine biraju u nacionalnim parlamentima. Članovi, par­tijske grupe, Savet ministara ili nacionalne vlade podnose predloge koji se razmatraju na redovnim sednicama Saveta. Predlozi se prvo podnose Predsedništvu, a potom se prosleđuju komitetima. Nadležni komitet razmatra pred­log i usvaja preporuke za sednicu Nordijskog saveta ili može da zatraži dodatne informacije i da ga prosledi na nacionalne parlamente ukoliko je to potrebno, odnosno da ga uputi nadležnoj nordijskoj organizaciji. Nakon toga se predlog razmatra na sednici Saveta i glasa se o upućivanju preporuke Savetu ministara. Ukoliko je predlog preporuke usvojen od strane Saveta ministara, nacionalne vlade su u obavezi da odluče o implementaciji odluke. Vlade su u obavezi da izveste Savet o pre­duzetim merama za sprovođenje predloga.

Na čelu Nordijskog saveta je predsednik koji se bira na rok od godinu dana. On ruko­vodi sastancima Predsedništva, a potpredsed­nik ga zamenjuje u slučaju odsutnosti. Pot­predsednik se takođe bira na rok od godinu dana i po pravilu dolazi iz države iz koje je i predsednik. Predsednik je odgovoran za pri­preme sastanaka Predsedništva i predstavlja Savet u nordijskim državama i inostranstvu. Predsedništvo je odgovorno je za politička pitanja, planiranje i budžet, kao i za parla­mentarnu saradnju u spoljnoj i bezbednosnoj politici.

Svaka nordijska država šalje delegaciju u Savet. Delegacije obezbeđuju da se odluke koje se usvoje u Savetu i Savetu ministara sprovode na nacionalnom nivou. Njih čine poslanici koje nacionalni parlamenti bi­raju svake godine. Samo članovi nacionalnih parlamenata mogu biti i članovi delegacije. Nacionalna delegacija bira predsedavajućeg i njegovog zamenika iz svojih. Izabrani članovi Nordijskog saveta mogu da formiraju partijske grupe. U Savetu funkcionišu četiri grupacije: socijaldemokratska, konzervativna, socijalistička i grupacija centra. Generalni sekretar zajedno sa Sekretarijatom priprema procedure i ma­terijale vezane za rad Saveta. Pripreme se odvijaju u konsul­tacijama i saradnji sa Sekretarijatom za nacionalne delegacije i partijskim grupama.

Nordijski savet ministara:

Savet ministara, osnovan 1971. godine, zadužen je međuvladinu saradnju i pravno gledano predstavlja najjače telo nordijskih institucija. Za njegov rad je odgovoran premi­jer svake od vlada država članica, ali u praksi je ta odgovornost delegirana na ministra za nordijsku saradnju. U okviru nacionalnih vlada jedan ministar po pravilu pokriva port­felj nordijske saradnje, najčešće uz druga zaduženja. U radu Saveta učestvuju i drugi ministri iz nacionalnih vlada, zavisno od tema koje se razmatraju.

Odluke koje se donose moraju biti jedno­glasno usvojene da bi započela realizacija i zavisno od ustava nacionalnih država imaju obavezujuću snagu. Savet ministara svake godine podnosi izveštaj Nordijskom savetu, a njegov rad se finansira doprinosima država članica. Nordijski savet ministara je zadužen za finansiranje oko 30 različitih institucija širom nordijskog regiona.

Aktuelno funkcioniše jedanaest saveta mini­stara u različitim oblastima. To su: tržište rada i radni odnosi; industrija, energija, regionalni razvoj; ribarstvo, poljoprivreda, šumarstvo; kultura; rodna ravnopravnost; zakonodavst­vo, ekologija; socijalna i zdravstvena zaštita; obrazovanje, istraživanje; ekonomska, fiskal­na politika.

Da bi ovakav model saradnje zaživeo na ovim prostorima potrebna je, pre svega, snažna politička volja, koja, čini se, još uvek nedostaje aktuelnim vlastima u regionu.

Pored toga, nezavidna ekonomska situ­acija dodatno komplikuje implementiranje ovakvog vida kooperacije, s obzirom da zahteva pozamašne svote novca.

Konačno, nizak nivo političke kulture građana i još uvek prisutan nacionalistički naboj u međunacionalnim i međuetničkim odnosima može se nepovoljno odraziti na prihvatanje ove ideje.

Bez obzira na navedena ograničenja, ovaj model predstavlja ideal kome bi svakako trebalo težiti. Naravno, nije realno očekivati njegovu implementaciju u celini, ali us­postavljanje saradnje na pitanjima kao što su ekologija, kultura ili sport, svakako predstav­lja značajan iskorak u odnosu na trenutne odnose u regionu.

Pišu: Lazar Milović i Jelena Đorđević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *