Normativ

25. decembra 2014. | Društvo |

normativDok se ova naša uspavana zemlja naizgled polako budi iz višedecenijskog društvenog mrtvila, pokazujući interes da usvoji ono što se može smatrati dobrim primerom „zapadne“ civilizacije, i dok se vladajući režim barem prividno i javno deklariše kao proevropski, s druge strane se čuju odjeci hiberniranih devedesetih godina kroz rad i delo ultradesničarskih grupacija huligana, lažnih diplomaca, doktora nauka i kvaziintelektualaca, raspirujući dodatno govor mržnje prema tekovinama zapadnog društvenog sistema. Tako je nedavno objavljen tekst Mirjane Bobić-Mojsilović u jednoj od čitanijih srpskih novina, naizgled usmeren protiv manipulacije medija, doživeo ekspanziju na društvenim mrežama, ali i među „dverističkim“ grupama i Internet portalima. Tekst koji govori o vrlo lošem uticaju medija na mladu populaciju krije iza redova ozbiljne insinuacije na teme sa kojima se naše društvo teško nosi, uprkos želji da opstane na putu evropskih integracija.

Lik i delo srpske književnice, voditeljke raznih talk-show emisija i, ako se ne varam, likovne umetnice je teško osporiti. Hvalisana i uzdizana gotovo tokom čitavog svog radnog veka, ne zamerajući se preterano režimskom šablonu vlasti, ona neosporno ima naklonost medija u Srbiji. Tih istih protiv kojih „se bori“.

U kratkom opisu koji stoji pored teksta književnice Bobić-Mojsilović, se navodi: „Radila i sada radi mnogo i na televiziji, autorske talk-show emisije. Objavila do sada osam knjiga: pet romana, dve knjige drama, jednu zbirku kratkih priča. monodrame…“. Ovaj opis me je najpre podsetio na onu Vučićevu televizijsku opasku da „mnogo radi“ gde navodi i sate koje provodi na poslu, kao da je to nesto što treba da ga izdvoji od njegovih kolega ili političkih protivnika. Dakle, Mirjana Bobić-Mojsilović je umetnica koja mnogo radi, što je čini drugačijom od ostalih umetnika koji ne rade mnogo i nisu objavili toliko koliko i ona. Postoji svakako jedan kvantitativni element u ovom biografskom rezimeu srpske književnice koji se nepotrebno ističe, budući da svaki ozbiljni književni poznavalac zna da broj objavljenih dela ne donosi nikakvu kvalitativnu vrednost autoru. Sećam se da sam sa svojim kolegama na master studijama proučavao jedan roman Sare Kofman, jedini koji je izdala za života, koji je, uprkos svojoj kratkoj formi i relativno nepoznatoj biografiji autorke, našao svoje mesto na seminarima moderne književnosti pariskog univerziteta.

Što se tiče spornog teksta o kome je ovde reč, postoji nekoliko zabrinjavajućih momenata u njemu. Jedan od njih je stalno pozivanje na „normalnost“. Autorki smetaju tetovaže i pirsinzi, kao i to što mediji to promovišu. „Normalnom čoveku se od ovoga diže kosa na glavi“, kaže književnica. Meni se od toga ne diže kosa na glavi, jer to posmatram kao različitost koju treba tolerisati kao i bilo šta što ne poziva na nasilje i ne širi neki od oblika govora mržnje. Znači li to da nisam normalan? I nisam. To stalno pozivanje na „normalnost“ je dobra taktika u zavođenju one krvožedne Srbije koja vreba momenat da izađe iz svojih jazbina i započne neki novi sukob, nerede, rat… Pitam se šta znači ta normalost koja nestaje iz Srbije. Zašto je niko ne definiše, objasni, analizira. „Normalno“ je pojam sve nepoželjniji u zapadnoj Evropi, utoliko više što se u njegovoj osnovi nalazi „norma“ koja se izjednačava sa pravilom, kodom, kodeksom ponašanja i misli, uniformisanosti, od čega većina ovih „nenormalnih“ zapadno-evropljana zazire, naročito intelektualni krugovi. Norma, odnosno normalnost je model koji se diktira, uređuje, prepravlja u skladu sa interesom rukovodilaca. U osnovi subjektivna forma, norma se razlikuje od jednog do drugog društva i može biti vrlo kobna po isto (npr. u nekim zemljama se homoseksualci osuđuju na zatvorsku pa i smrtnu kaznu u skladu sa tamošnjom normom).

Srbija je zemlja u kojoj se manipuliše ljudima, medijima, pojmovima. Tako i književnica Bobić-Mojsilović govoreći o manipulaciji medija, sama vrši manipulaciju pojmova, pa tako koristi „nije normano“ kako bi objasnila nesto što ne razume i ne želi da razume, a to je različitost. Ona ne poziva na individualnost već da se društvo okrene jednom drugom obliku uniformisanosti, bez tetovaža, pirsinga, video igrica, slobode.

Drugi momenat u tekstu koji bode oči jeste osuda pornografije, obnaženosti, slobode tela i svakako duha. Da pojasnim odmah, kada govorim o ovome mislim isključivo na svojevoljnu obnaženost oba pola a ne mizogenu nametljivu medijatizaciju ženskog tela ili bilo kakav oblik prinudnog obnaživanja. U zemlji u kojoj je tabu sveprisutan i „normalan“ koliko i pretući Roma na ulici, ona poziva na zakopčanost, zabarikadiranost tela koja je neraskidiva sa mentalnim zakopčavanjem njenih građana. Svakako ne pozivam ljude da se okreću pornografiji ili njoj srodnim delatnostima, ali ne osuđujem one koji tu nalaze sebe smatrajući da svako mora da ima pravo na slobodu izbora svoje profesije kao i načina na koji će voditi svoj život. Ne podsmevam se prostitutki ili porno glumici kao što se ne podsmevam ni mom frizeru ili prodavačici u pekari što se nisu drugačije obrazovali ili odlučili za drugi profesionalni put. Telo ne treba da bude tabu, ono je sastavni deo nas.

Govoreći o „sramnom“ ponašanju predstavnica pokreta FEMEN u istočnoevropskim zemljama, književnica zanemaruje mizogenu politiku tamošnjih predstavnika vlade. Mada sam o tome već pisao u jednom od mojih prethodnih tekstova, ponoviću čuvenu izjavu aktuelnog ruskog predsednika u intervuju za jedan francuski medij, koja kaže da ženama nije mesto u politici.1 Kada na jednoj strani Evrope postoji prilično izjednačen položaj oba pola, ustavno učvršćen i potkrepljen, a na drugom kraju kontinenta žene bivaju tretirane kao „drugi pol“, fizički i verbalno maltretirane uz objašnjenje da je to normalno i prirodno, revolt je sasvim očekivana reakcija.

Dok aktuelna reforma školskog sistema u Francuskoj, između ostalog, daje detetu slobodu izbora boje školske torbe koju će koristiti (dakle ne po svaku cenu plava za dečake a roze za devojčice, već o tome odlučuje samo dete bez nagovora roditelja), srpska književnica pobija teorije roda kojima se bave visoki naučni univerzitetski krugovi sačinjeni od timova specijalizovanih eksperata, uz argumentaciju da devojka nema šta da traži u muškom toaletu.

Ono što je verovatno vrhunac nerelevntnih trvrdnji u tekstu, je izjednačavanje boemskog načina života sa glupošću. Autorka ignoriše činjenicu da su mnogi veliki umetnici, intelektualci i razne erudite često bili buntovničkog duha i zahvaljujući tom revoltiranom ponašanju ostavljali dela ogromne vrednosti iza sebe u kojima danas uživamo. Možemo da govorimo i o tome koliko je talentovanih ljudi tetovirano među studentima i profesorima neretko prestižnih evropskih univerziteta.

Iako je daleko od utopijske slike, čini se da „zapadna“ civilizacija ozbiljno shvata činjenicu da se Zemlja okreće, a svet napreduje i menja se i, u skladu s tim, pomera granice i ruši stereotipe. Mirjana Bobić-Mojsilović je rešila da prosveti srpski narod koji zamalo da krene stranputicom i izađe iz višedecenijskog šablona ponašanja koje kao posledicu ima jedino porast siromaštva, nasilja i opšte neprosvećenosti. Govoreći o „normalnosti“ koju izjednačava sa sopstvenim stavovima i potrebama, književnica promoviše diskriminaciju i netoleranciju različitosti uvijajući tekst u temu o medijskoj manipulaciji koja je štaviše ovde samo posrednik u izražavanju ultradesničarskih ideja. Uprkos snažnoj medijskoj hajci protiv emancipacije žena, netolerancije manjina i različitosti, svaki izlazak iz intelektualne pasivnosti je ključ za buđenje iz sveopšte društvene obamrlosti. Obrazovanjem protiv klišea. Obrazovanjem do slobode!

Autor: Mladen Milkić-Le Scanve

1 Celokupni intervju se može naći na stranici: http://www.metronews.fr/info/interview-de-vladimir-poutine-sur-tf1-il-est-preferable-de-ne-pas-debattre-avec-les-femmes/mnfd!ADVSY1IZn1fNA/

Foto: http://blog.elexio.com/blog/bid/246736/Church-and-the-Easter-season-How-will-2013-be-different

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *