O bioskopima i ljudima

8. maja 2011. | Kultura |

“Film je naša najvažnija umetnost” – Vladimir Iljič Uljanov Lenjin Vozeći se tramvajem kroz Voždovac, pogled mi se gotovo po pravilu zaustavi na bilbordu postavljenom za vreme predizborne kampanje za lokalne izbore na kome piše: “Jeste važno otvoriti bioskop”. Pisanje ovog teksta motivisano je, između ostalog, i razmišljanjem o ovom bilbordu. Tekst bi mogao da bude o predizbornim obećanjima i njihovom (ne)ispunjavanju, ali neće biti. Biće pomalo o bioskopima (onda kada rade), a uglavnom o filmovima (za koje bioskopi mogu da rade) i razmišljanju o filmovima (koje bolno nedostaje). Deo diskursa o lošem stanju u kulturi obuhvata i to kako se u bioskope više ne ide, između ostalog i zato što mnogi više ne rade. Bioskopi koji ne rade – kao što sam već napomenuo – neće biti tema ovog teksta. Više me zanimaju kako ti bioskopi mogu s vremena na vreme da se otvore da bi prikazali neki trenutni filmski hit, uglavnom domaće produkcije. Verovatno su svima poznate reklame za “filmove koji obaraju rekorde gledanosti”: od najnovijeg “Avatara”, do “Zone Zamfirove” – prvog filma sa ovakvom reklamom koga se ja sećam. S druge strane, mislim da je gledanje ovakvih filmova podjednako problematično i van bioskopa. Mnogi moji prijatelji verovatno smatraju kako sam bezdušan kad im kažem da ne volim “Lajanje na zvezde”, koji bih mogao da uzmem za primer bespredmetnog gledanja filmova. Videvši ove naslove, neko bi mogao pomisliti da sam elitista koji ima problem sa popularnom kulturom. Naprotiv, za nju mislim da i te kako može biti otvorena za različite interpretacije, pa i subverzivna. Pa šta onda jeste problem? Za mene je problem u donkihotovskom nekritičkom načinu na koji se gledaju ti filmovi. Gledati filmove isključivo/uvek “da bi se odmorio mozak”, s nestrpljenjem čekajući sledeće ubistvo ili eksploziju, za mene je besmisleno. Film je toliko više od prostog sadržaja, od priče koju priča. Kako kaže Žižek: “istinski sadržaj nekoga umjetničkog djela nalazi se u njegovoj formi, u načinu na koji njegova forma izobličuje/ premješta sadržaj koji reprezentira. To je razlog zašto trenuci sublimnog ekscesa, koji se rađaju kroz čistu formalnu manipulaciju sadržajem koji je sam po sebi uobičajen, ponekad čak vulgaran, od filma čine umjetnost, i što ga čine vrijednim pisati o filmu s ljubavlju.” Zato mislim da su važna mesta gde se o filmovima misli, piše i debatuje – poneki festival, (alternativni) kulturni centri, Ilegalni bioskop, Filmovi koji nas gledaju, Puškice iz vizuelne kulture. A da li je važno otvoriti bioskop “Voždovac”? Da, ako će se o filmovima razmišljati kad se iz njega izađe.

Piše: Ognjen Kojanić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *